ЗАБЕЛЕЖЕНИ ВАЖНИ ТРАГОВИ НАШИХ ПРЕДАКА: Истраживања о становништву, насељима и обичајима Старог Влаха у књизи из едиције "Корени"

БУДУЋИМ истраживачима, ђацима, студентима, професорима, али и радозналцима што трагају за пореклом, старим огњиштима и завичајем предака, као и обичајима, драгоцена сведочанства доноси књига "Стари Влах" приређивача Борисава Челиковића, недавно објављена у издању "Службеног гласника" и САНУ у Београду.

Фото Приватна архива

Књига "Стари Влах" је 53. од планираних 80 у едицији "Корени", која међу корицама сабира све значајне студије о пореклу и насељима српског становништва. Најпре су објављена истраживања о пределима у "срцу" Србије - Гружи, Лепеници, Такову, Колубари и Подгорини, па о Смедеревском Поморављу, Ваљевској Тамнави, Јадру и Рађевини, Ужичком крају, Средњем Подрињу, Млави и Хомољу, Крајини и Кључу.

Приређивач едиције "Корени" од њеног установљења пре деценију и по, Борисав Челиковић (1962), аутор више радова, у првом реду о рудничко-таковском крају, подсећа да је, захваљујући Јовану Цвијићу и његовим ученицима, који су деценијама неуморно прикупљали вредну грађу за "Српски етнографски зборник", остављен неизбрисив траг о постојању наших предака.

- Предеона целина Стари Влах нема јасно утврђене границе, али у ширем смислу обухвата области на југозападу данашње Србије северно од реке Лима и источно од Дрине у сливу Моравице и Увца северно од Сјенице. На западу се Стари Влах граничи са Босном, на југозападу са Старом Херцеговином, на југоистоку са Старом Рашком, на североистоку са Драгачевом и на северу са Ужичком Црном Гором. Разлози неутврђених граница су, пре свега у различитим историјским, административним и антропогеографским основама посматрања - истиче историчар Борисав Челиковић из "Службеног гласника".

Књига на близу хиљаду страница доноси студије посвећене златиборском, моравичком, нововарошком, прибојском и вишеградском Старом Влаху. Обрађено је 190 насељених места, а највише на подручју Ивањице (46) и Чајетине (37), затим Прибоја, Нове Вароши, Рудог и Вишеграда..

Foto: Фото Приватна архива

POGLEDAJ GALERIJU

Прилози Драгише Лапчевића о знаменитим породицама у Златиборском и моравичком Старом Влаху, као и допуне које у свом раду доноси Марија Ђокић, поново су објављени после низа деценија.

Ученик Јована Цвијића Радоје Ускоковић започео је истраживања моравичког Старог Влаха по завршетку Првог светског рата, али су за крај значајна и вишедеценијска прикупљања грађе оца и сина Љубомира и Светислава Марковића. Наслањајући се на Цвијићеву антропогеографску школу, како истиче Челиковић, Марковићи пишу о сточарству, редовничким воденицама на Моравици, Студеници и притокама, те стругарама на Голији, али и славама и кумствима, уз карте насеља и податке о становништву.

Предео нововарошког Старог Влаха није антропогеографски истражен. То у одређеној мери, према речима приређивача, надокнађују прилози проте Јевстатија Караматијевића, објављени између два светска рата. Пред читаоцима су и необјављене белешке из 1924. године познатог антропогеографа, блиског Цвијићевог сарадника Љубомира Павловића. Записе о становништву у подгорју Златара прикупио је Душан Дрљача, док је Јасна Бјеладиновић Јергић аутор студије о српској народној ношњи у нововарошком крају.

Борисав Челиковић / Фото Приватна архива

Настојећи да не избледи траг истраживача, на страницама "Старог Влаха" су и записи о говору Старог Влаха из пера Видана Николића и Радосава Ј. Ђуровића, затим рад Босиљке Росић о Цвијићевој типологији старовлашког села и куће, као и Тихомира В. Ђорђевића о обичајима и веровањима.

Трагом Јована Цвијића

- ОСНОВУ едиције "Корени" чине студије објављене у "Српском етнографском зборнику" у оквиру којег су, по јединственој методологији Јована Цвијића, вршена антропогеографска истраживања насеља, порекла становништва и народних обичаја. Међутим, у књигама едиције објављују се и студије из других извора, пре свега из периодике, док се у поговору сваке књиге, указује на релеватне студије и расправе објављење у последњих пола века - наглашава Челиковић.

Задруге и капе

ДУШАН Дрљача пише у "Етнолошким белешкама о становништву златарског краја" да су крајем 19. и почетком 20. века породичне задруге биле економски ослонац села и имале по 20 и више чељади, као Иванковићи у Љепојевићима или Аврамовићи и Зекавице у Јасенову.

- Фамилије Пауновића и Обућина у селу Буковику су биле најјаче по броју кућа - 20. Некада се у селу говорило: "Кад би се побили Обућине и Пауновићи, не би имао ко да скупља капе".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације