„ТАТКО НА НАРОД“ : Тако су звали две најупечатљивије личности у политичком животу Лесковца пре Другог светског рата

Тодор Тоша Тонић и Михајло Бабамилкић су две најупечатљивије личности у политичком животу Лесковца у првој половини 20. века. Обојица су остали упамћени по томе што су их Лесковчани звали „Tатко на народ“, а сваки по својим изјавама које се и данас препричавају.

фото: НМ Лесковац

Михајло Бабамилкић је био човек који је за себе тврдио да „сас мале паре џумбус прави“, док се и данас препричава једно обраћање Тодора Тонића везано за изградњу нових школа када је, на опаску да нема довољно деце, у предизборном заносу, народу поручио: Ма, и децу ћу ви направим!“.

Адвокат Тодор Тонић је био народни посланик од 1927. до 1938. године. Он је по својим досеткама које је казивао лесковачким говором био познат широм тадашње државе. Био је веома интелигентан и знао је да се прилогоди сваком слоју становништва. Свакоме се, посебно пред изборе, јављао скидањем шешира. У тим суретима се распитивао о ужој и широј фамилији својих саговорника. Женама је делио сапуне, мушкарцима цигарете, деци бомбоне, а они који су тражили добијали су и бесплатан правни и други савет.

Тадашњи новинари су бележили сусрете овог „весељака“ који je са „необичном лакоћом варао и клијенте и гласаче“. Знао је да их на суптилан начин подсети и на оно што им је некада учинио и да сваку ситуацију преокрене у своју корист.

фото: приватна архива

- Ако не буде нови мост, ће натерамо Мораву да тече куде си је текла – обећавао је Тонић док је из аутомобила, пролазећи крај манојловачке крчме, из велике кутије бацао цигарете, али бирачи не хтедоше да се сагну да узму дуван уз коментаре да „неће ни да стане и да се много поголемија“.

- Море несам се поголемија бре, несам. Ваш сам ја. Ви сте ме турили на овуј столичку, ама је она са три ноге. Ви ће ме турите и на голему фотељу, знам ја – одговарао је Тонић праћен аплаузима, док су му окупљен народ и деца љубили руку – Да сте ми живи и здрави. Познавате ли ме, бре децо? Кој сам ја, бре? Тонић, татко на народ! Тај сам, де…

И баба Звезда хоће „цигарку“ јер и она „чури тутун“. Тонићу поручује да су за њега гласали њени синови којима је казала: „Арам ви мајчино млеко било ако нашег Тошу не изгласате.“

Новинари тадашњег „Времена“, пратећи Тодора у кампањи, забележили су и то како је цигаретама плаћао и његовим аутомобилом „прегажено најмасно пиле“.

- Ће га платим, де, ће га платим! - рече Тонић.

Фото: Народни музеј Лесковац

Двадесет цигарета прешле су у шаке оштећеног сељака, као цена за пиле, које није ни прегажено нити га је сељак имао. Озлојеђени Тодор је, када је измакао далеко од села, новинару прошапутао: „Либерал, Жикин човек“.

И други „татко на народ“ Михајло Бабамилкић био је ватрени радикал и председник лесковачке општине у периоду од 1903. до 1913., потом од 1921. до 1923. као и од 1935. до 1939. године. Надимак је добио због својих великих резултата на решавању комуналних проблема града.

- Иако беше рат, имао сам буџетску могућност, и 1913. подиго сам шест нове школске учионице. Викав људи на мене: „Ама, рат је, бре председниче. Сг ли се зидав школе!?“ А ја си мислим: „Рат си је рат. Стари нека ратујев. Деца морају да идев у школу – причао је Бабамилкић, самовољан и прек, али познат и по својој штедљивости и сналажљивости.

фото: И. Митић

У његово време Лесковац је у главним улицама добио калдрму и асфалтиране тротоаре, нови мост, дом за сиромашне, прву општинску амбуланту, народну читаоницу и градско купатило, док је повећан и капацитет резервоара као и број чесама на којима су Лесковчани захватали воду.

- Кажем ја инжењеру како да поставља цевке, а он ме пита: Какву школу имате председниче? „Малу техничку“, кажем му ја. „Е зато се ви разумете у техничке послове“. Не зна са какву сам муку свршио основну школу – причао је Бабамилкић, али је истицао значај образовања и да је многе објекте успео да заврши са мање пара од пројектованих, али „у општинску режију“ - Душа ми знаје. Ни по три сата не спијем. Све се преврћем по кревет, мислим и рачунам. Сас мале паре џумбус правим!

За изградњу 18 школских учионица одликован је орденом Светог Саве четвртог, а за проширење школе још једним, трећег степена, на шта је био посебно поносан. Пролазећи поред школе хвалио се тадашњим новинарима.

- Овој ти је моје дело. Беше неки инжењер, а заборавија да отвори један прозор. Раскинусмо љубав. Јок, не може тој! Видим ја, човек има две дипломе. Преучио!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације