И ПЕТРО УЗ МУЗИКУ ОДЛЕТЕО НА НЕБО: На последњем испраћају Петра Јовановића, оснивача "Цигана Ивановића" (ВИДЕО/ФОТО)

О МАМА, љубљу Цигана Јана – одзванјају ноте међу мермерним хумкама чувеног париског гробља на Монмартру. Почели су свирци тихо, најтише, од циганске успаванке, па све јаче, одсечно, загрмели у ритму пркоса, инатећи се смрти и крају који нас заувек раздваја.

Фото: Горан Чворовић

Опраштају се од Петра Јовановића (76), славног Циганина Ивановића, оснивача оркестра чије је име уздигнута чела пронео целим светом. Отишао је њихов Петро, поносити ромски изданак поникао из српског дерта који је заувек проникао у руску душу, за Французе велики Пјер, човек с више сличних имена и једном, непоновљивом ауром и неугаслом славом.

- Пре него што је умро, мој тата нам је оставио у аманет да не тугујемо, већ да га испратимо у весељу – каже Петрова кћерка Татјана, између песме и суза.

Први је у Париз, средином шездесетих, дошао Петров отац Жарко Јовановић. Родом из Батајнице, преживео је три нацистичка логора, написао касније речи за ромску химну "Ђелем, ђелем", био један од шесторице који су нацртали ромску заставу, ромски министар културе... Бајно је свирао балалајку по руским клубовима у Паризу, а онда засвирао заједно и са синовима, Петром и Слободаном.

Да не би били "Жовановик", прилагодили су Французима презиме и заувек у историји ромске музике остали уписани као "Цигани Ивановићи".

- Дању сам писала докторат из атомске физике, а ноћу се веселила са Ивановићима – каже нам Београђанка Лидија Андрић, која је дошла да се опрости од Петра.

Телефоном се, да изјави саучешће, са супругом јавља и највећи светски биолог, Сплићанин Мирослав Радман. Ту је и Мирослав Мики Јовановић, једини Србин у француском дувачком оркестру "Ци Слав" који негује исту врсту музике. Дошао је да подели тугу с пријатељима.

Испраћај је започео за видела, завршио се касно у ноћ. Дуга и свечана служба одржана је најпре у четвртак у новом и најимпозантнијем руском храму у француској престоници, код Ајфелове куле, саборној цркви "Свете тројице". Ивановићи су се заувек уселили у руска срца. Поштовање им је указала читава заједница. Испод ове златне куполе Цигани, заиста, лете у небо. Тамо, где ће и Петро.

Тужна поворка веселих нота преселила се, затим, северније, на гробље Монмартр. Петрови синови Петар (51) и Аљеко (44) предводе свираче који га испраћају на вечни починак. Певају, из свег гласа, неутешне, прва супруга Наташа, и друга Татјана, њена кћерка Тања и унука Есмералда. За њима, пријатељи, рођаци, сународници. Суза, па широк осмех за златни зуб. Пљусак банкнота да се нађу на оном свету. Па последњи аплауз, који из све снаге загрми над вечном кућом. Ту, сада, заједно почивају прерано преминули Слободан, Петар и њихов отац Жарко.

- Само у бившој Југославији имали су дијамантски диск, платинасти и два златна. Свирао је мој Петро за Софију Лорен, у кући Омара Шарифа... Код старих, великих, правих звезда... Засипали су га дијамантима, чашћавали "ролексима"...  И, све је потрошио – уз осмех пун туге каже нам Петров старији син који носи очево име.

Сада са супругом Наталијом, кћерком Есмаралдом, братом Аљеком и мајком Наташом живи у Норвешкој.

- Био је невероватан. Планина од човека. Имао је харизму, сви су га поштовали. Где год би ушао, завладала би најпре тишина – додаје Аљеко.

Браћа у Новрешкој – а шта би друго - свирају, ту организују и ромски фестивал. Са њима је и њихова бака Раја (95), такође чувена ромска уметница.

Опроштај се наставља у париском бистроу "Четири годишња доба" на париском тргу Терн. Годишња доба, друго име за циганску кућу, вечито на точковима, с небом као границом. И опет хармоника, балалајка, гитара, контрабас.

- Никада нисам присуствовао веселијем и тужнијем испраћају у исти мах – каже у пролазу опчињени келнер који разноси пиће.

Точе се вотка и вино. Пије се брудершафт. Братими се. Падају загрљаји. Говоре се, течно, српски, ромски, норвешки, француски, енглески, руски... Цигани, светски људи. И заувек своји. Ко не би, кад једном оде, пожелео да га испрате баш овако?

ШИРИНА ДУНАВА

- Сањам Батајницу, Земун, ширину Дунава. Ићи ћемо брат и ја ускоро, ужелели смо се. Да видимо, и да свирамо – каже Аљеко, пре него што падне у братски загрљај.

НОТА ИЗ СРЦА

- Отац ме је научио главно правило музике која долази од богова. Музика је живот, али и смрт. Она је све. Говорио је да само једна нота може све да преокрене. То је она нота због које разбијеш све око себе. Она, која стиже право из срца – каже старији син Петар.

Фото: Горан Чворовић

Фото: Горан Чворовић

Фото: Горан Чворовић

Фото: Горан Чворовић

Фото: Горан Чворовић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације