ПРВО ГЛОБАЛНО НУКЛЕАРНО ТРОВАЊЕ: Хидрогенска бомба у марту 1954. утицала на целу планету

РАСПАД уговора о забрани проба офанзивног нуклеарног наоружања враћа свет у време хладноратовских тестирања оружја масовног уништења, а најстрашније од њих се десило на 1. марта 1954. на атолу Бикини у Тихом Океану. Тада су Сједињене Америчке Државе детонирале прву хидрогенску бомбу, хиљаду пута јачу од оне бачене на Хирошиму, која је стварана у програму кодног назива Тврђава (Цастле).

vikipedija

Већ исте године испитивања су показала да се нуклеарно загађење произведено експлозијом осетило дословно у целом свету и оставило трајне поседице, али тестови хидрогенских бомби су настављени .

У тесту под именом "Castle Bravo" на атолу Бикини на Маршалским острвима у Тихом океану детонирана је дотада најмоћнија термонуклерана бомба, прва која је била базирана на литијум-деутериду као фисионом гориву.

Предвиђена снага експлозије била шест мегатона, али је због непредвиђених додатних реакција које укључују литијум-7 експлозивни ефекат био 2,5 пута већи и достигао је 15 мегатона.

Иако је добио информације да је ружа ветрова неповољна и да ће радиоактивне падавине угрозити простор на коме борави 20.000 људи, директор  пројекта др Алвин Ц. Грејвс је одлучио да не чека повољније временске прилике за тест.

Већ 1954. сачињен је извештај о ефекатима детонације који су сачинили потпуковник Карлос Д. Боно и потпуковник Хершел Х. Слејтер из Америчког ратно ваздухопловства (УСАФ).

 - Детонација најмоћније експлозивне направе коју је произвео човек — термонуклеарне бомбе — произвело је многе ефекте на Земљи и њеној атмосфери. Детонације атомских уређаја довеле су до претпоставке да су резултирале свим врстама временских појава — сушама, поплавама, торнадима и тајфунима - стоји у уводу извештаја који је изазваво дубоку забринутост, али није довео до прекида програма нуклеарних проба.

Сер Џозеф Ротблат из болнице Светог Вартоломеја у Лондону, убрзо је доказао да је контаминација узрокована падавинама из теста била далеко већа од оне која је званично наведена. Он је закључио да је фаза фисије на крају експлозије повећала количину радиоактивности хиљаду пута.

Подаци о тајном тесту хидрогенске бомбе су процурили и изазвали међународни инцидент и масовне позиве на забрану тестирања термонуклеарних бомби.

Тек 2013. је америчка Агенција за смањење одбрамбених претњи о пројекту Браво је објвила опширан извештај у коме стоји:   

-  Пошто су се честице распршиле по стратосфери пре него што су се на крају слегле на земљу, радиоактивна контаминација се проширила на велике делове Земље. Ове „глобалне падавине“ су биле забрињавајуће јер су изложиле скоро целокупну популацију света релативно малим, али ипак повећаним нивоима радиоактивности. Уношење радиоактивног стронцијума у кости младих особа у развоју је имало  било од посебне последице, а овај аспект глобалних падавина проучавао је пројекат Саншајн.( извештај се може наћи ОВДЕ)

 Када је хидрогенска бомба "Браво" детонирана, после једне секунде формирана је ватрена лопта пречника 7,2 километара, а експлозија је оставила кратер пречника два километра и дубине 76 метара.

Радиоактивни облак у облику печурке се за око минут попео на око 40 километара висине а пречник му је био 10 километара.

Он је тренутно контаминирао више од 18.000 километара квадратних у околини атола Бикини, а јаки ветрови су радиоктивну прашину развејали широм света.

Највеће радиоактивне падавине су засуле становнике пацифичких острва, којима спасилачке екипе нису смеле да приђу три дана због снажне радијације. Евакуација није спасла острвљане. Медијски извештаји у следећим годинама су преносили да су оболели од радијационе болести, а доцније их је косио канцер штитне жлезде, леукемија и рак коже. Забележени су и случајеви мртворођене деце и беба са тешким деформитетима укао последице радиоактивног загађења.

Тужној судбини острвљана посвећена је књига Марше Смит - Норис: "Доминација и отпор- САД и Маршалска оства током Хладног рата".

 Она наводи да у ови "војни тестови и експерименти на људима ојачали америчку стратегију одвраћања", али су такође "довели до расељавања неколико заједница атола, озбиљних здравствених импликација за становнике Маршалских острава и широко распрострањене еколошке деградације".

- Суочени са овим забрињавајућим условима, становници Маршалских острва су користили различите политичке и правне тактике – петиције, тужбе, демонстрације и преговоре – да скрену пажњу Америке и света на своју невољу. Као одговор на ове аутохтоне акте отпора, Сједињене Државе су ојачале своје стратешке интересе у Маршалским острвима, али су учиниле и неке уступке острвљанима. У складу са Споразумом о слободном удруживању (ЦОФА) и сродним споразумима, Американци су пооштрили контролу над ракетним полигоном Кваџалеин, док су Маршалским острива дали већу политичку аутономију, додатну финансијску помоћ и механизам за решавање нуклеарних потраживања - пише Марша Смит Норис.

  Тешку контаминацију претрпела су и двадесет три члана посаде јапанског рибарског брода Даиго Фукуриу Мару, али и посаде америчког танкера ""УСС Патапско", а у већој или мањој мери, према званичним извешатајима озрачено је и више од 2.000 америчких војника.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације