ВРАЋАМО ДУГ ЗАБОРАВЉЕНОМ ГЕНИЈУ: У години јубилеја, века авангардне уметности, обнова гроба Љубомира и Анушке Мицић

ПОЛА века од смрти Љубомира Мицића, упечатљиве и непоновљиве уметничке личности, јединствене у културном животу Србије, баш у години када се обележава један век "Зенита" и зенитизма, захваљујући с(а)вести и залагању неколицине прегалаца - покренута је иницијатива да се заштити од пропадања његов гроб који се налази на београдском Новом гробљу, као и да се плате заостали трошкови гробнице, које више нема ко да плаћа.

Фото И. Маринковић

Речи из манифеста Мицићевог покрета, "Во имја зенитизма", које су 1972. дали да се урежу Бранислав Скробоња и Миломир Њежић, засјале су поново са споменика Мицићу и његовој вољеној Анушки, а крај њихове вечне куће одржан је пригодан комеморативни скуп и, симболичним чином постављања крста, званично завршена обнова.

- Не догађа се често да се у једној календарској години поклопи више важних јубилеја, и да су сви они у вези с нашом авангардом: један век "Зенита" и зенитизма, век српског дадаизма, пола века од Мицићеве, а 60 година од смрти Анушке Мицић, као и 120 година од њеног и рођења Драгана Алексића - истиче др Предраг Тодоровић, виши научни сарадник Института за књижевност и уметност у Београду, велики познавалац и поштовалац српске авангарде.

Он тренутно ради на монографији "Зенитодадаизам у српској књижевности", уз коју ће ићи и репринт четири српске дадаистичке ревије: "Да-да-Танк", "Дада џез", "Дада-Јок" и "Зенит-Експрес Дада-Јок 2":

- Кад је у фебруару 1921. Љубомир Мицић у Загребу покретао своју "Интернационалну ревију за уметност и културу", како је стајало у поднаслову "Зенита", није ни слутио да ће тиме променити историју наше књижевности, културе и уметности за сва времена! Један век после, јасно је да су часопис "Зенит", покрет зенитизам, као и сам Мицић, најзначајније појаве српске авангарде. У, за авангарду, доста дугом трајању часописа (1921-1926), у објављена 43 броја, Мицић је изградио и себи и нама споменик за живота.

Да би и овај други - споменик за вечност брачног пара Мицић остао сачуван, Тодоровић је покренуо сасвим конкретну иницијативу, са Зораном Стефановићем, драмским, филмским и стрип уметником. Одбор за обележавање годишњица зенитизма оформљен почетком 2020. радио је у саставу: Бранислав Скробоња (Мицићев пријатељ, преминуо лане), Тодоровић и Стефановић, а уз потпору Института за књижевност и уметност, Културне мреже "Пројекат Растко" и Удружења драмских писаца Србије.

Тим поводом обратили су се разним институцијама, као што су Министарство културе, Град Београд, Секретаријат за културу Града Београда, Управа Новог гробља... Захваљујући свесрдној и изузетно ефикасној помоћи Оливере Вучковић, директорке Завода за заштиту споменика града Београда и Драгана Балтовског, директора ЈКП "Погребне услуге", Анушка и Љубомир добили су и један од најлепших поклона и то у години великих јубилеја!

- Тиме се, надамо се, на достојан начин одужујемо свим овим нашим уметницима, који су уписали име српске авангарде на светској мапи тог непоновљивог, инвентивног и револуционарно-радикалног покрета - вели Тодоровић, не кријући радост што на овај начин макар донекле, и као заједница, исправљамо велику неправду нанету барбарогенију Мицићу, заборављеном, скрајнутом и униженом током последњих деценија живота, али и дуго након смрти.

Баш због те и такве тужне судбине и крајње неправедног третмана којим се ондашње друштво "одуживало" генијалном уметнику, у среду су се на Новом гробљу стекли, и поклонили сени Мицића, зналци и поштоваоци те одиста предуго запостављене личности. Били су ту и ауторка "Трезора" Бојана Андрић, која је забележила и ону све до сада прећутану причу, Љубомир Кљакић, Божидар Зечевић, те млади Јован Скробоња, наследник Бранислава.

- Данас сам овде због тога што од младости гајим дубоко поштовање према мом имењаку Мицићу кога сам открио захваљујући филму "Сплав Медуза" Бранка Вучићевића, а потом и фасцинантном репринту "Зенита" - рекао нам је Кљакић, такође ванредно свестрана личност и стваралац, човек који се на челу СКЦ нашао у правом тренутку да би кумовао настанку новоталасне музичке сцене, али и легендарне стриповске Треће генерације, а на челу издавачке куће "Рад" успевао да препозна значајне ауторе и дела:

- Волео бих да се његово дело и лик врате на велика врата, да нове генерације стасавају са свешћу о његовој величини и значају, са којом му и ја данас скидам капу и кажем: "Свака ти част, био си и остао велики човек и уметник".

И Божидар Зечевић, угледни наш теоретичар, и историчар филма и аутор књиге о српској филмској авангарди, на Новом гробљу се нашао не би ли одао почаст изузетној личности наше културе којој се нисмо ваљано одужили.

- Није довољно познато да је управо генијални Мицић, сасвим независно од Ејзенштајна, истовремено, а можда чак и пре Руса коме су за то припале заслуге, открио и применио принцип монтаже у уметности - истакао је Зечевић, који је као дете упамтио Љубомира Мицића "из краја", док је продавао жваке и жилете на скверу крај Каленића, а да никада није ни помислио да прода неко своје дело!

Тако је, у друштву одабраних, пола века након тужне и усамљеничке, недостојне смрти уметника у старачком дому у Качареву, те скромне сахране на Новом гробљу, гробница 512 на парцели 66 добила значај који заслужује, а Мицић - почаст која му је предуго ускраћивана, и поштовање какво је одавно заслужио.

МЕСТО ХОДОЧАШЋА

- НОВО гробље део је Асоцијације културно значајних гробаља Европе и међународних туристичких тура, од 2011. постоји монографија о баштини која се овде чува: више од хиљаду и по споменика од изузетне уметничке вредности, гробови око 130 еминентних личности сахрањених овде током два века... - открио нам је Драган Балтовски, директор ЈКП "Погребне услуге".

Оливера Вучковић, директорка Завода за заштиту споменика, који међу 435 споменика културе води рачуна и о очувању Новог гробља, на истој је мисији - да овај јединствени комплекс, уз стручно вођство, (п)остане својеврсно место ходочашћа.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације