У БЕОГРАДУ ИЗГРАДИО СЕБЕ: У Галерији САНУ до сада највећа изложба радове Миодрага Дада Ђурића (1933- 2010)

У БЕОГРАДУ је Миодраг Дадо Ђурић (1933-2010) пронашао свој стил, казала је његова ћерка Амарант Зидон, представљјући у Галерији САНУ ретроспективу од 50 дела, којима се сликарски великан враћа у град из кога је кренуо у свет.

Фото приватна архива

Она је аутор поставке назване "Дадо: Историја природе 1953- 2000", коју заједнички приређују Галерија САНУ, Фондација "Плаво" и Фондација "За српски народ и државу", а биће свечано отворена данас у 18 часова. Истовремено, Амарант Зидон је аутор текста у каталогу и монографији о овом ликовном ствараоцу, који је оставио неизбрисив траг на светској, европској и југословенској сцени.

Фото приватна архива

- Као што сам написала у каталогу, за мог оца је све кренуло одавде, из Београда, педесетих година прошлог века - објаснила је Амарант Зидон, одговарајући на питање "Новости" о мотиву да направи једну овакву изложбу у српској престоници. - Дошао је из Црне Горе на Академију ликовних уметности, где је студирао код Марка Челебоновића, који је био веома интересантна професорска фигура. Челебоновић је охрабривао студенте да развијају властиту индивидуалност, свој стил. То је било веома оригинално за неког ко је био предавач. Није желео да га студенти имитирају. За Дада је он био заштитничка фигура. Али, не само то. Дадово појављивање у овом, за њега тада новом окружењу, обогатило је и његов уметнички вокабулар. Тај утицај је био веома дубок. Тачно се може видети да је добијао инспирацију у том окружењу, чак и од реклама, које је копирао на сликама и цртежима. Његова фасцинација урбаним језиком води корене из тог београдског искуства, а наставиће се све до деведесетих година 20. века, када су га импресионирали графити.

Фото приватна архива

Када је дошао у Француску, како истиче његова ћерка, Ћурић је већ био готов уметник, а не почетник:

- Имао је формиран свој свет, своју јединственост. То није моја интерпретација, то је и он говорио. После кратког боравка у затвору, у мају 1955. током посете Хрушчова, насликао је два изузетно значајна дела - "Бициклисту", сада у колекцији Центра Попмпиду, и "Богородицу", која је у САД.

А на питање "Новости", колико је било тешко наћи одговарајућа дела за до сада највећу Дадову изложбу у Београду, њена ауторка одговара:

- Нимало. Српске колекције имају импресивна Дадова дела, чак су и француске институције схватиле да овде постоје прави драгуљи - запажа његова ћерка, додајући да ће вечерашњем свечаном отварању присуствовати и председник Центра Помпиду, Лорен Ле Бон. - Такво дело је, рецимо, "Покојни обућар", које се нашло на првој, непотпуној Дадовој ретроспективи у Француској, из седамдесетих година. Задивљена сам квалитетом српских збирки. Веома сам поносна и што ће се на поставци наћи и три до сада јавности непозната рада из Музеја савремене уметности, која датирају из педесетих. Она су веома значајна у оквиру његовог стваралачког рада. На њима могу да се виде те полуљудске, полуживотињске фигуре, мотиви кавези... То су радови "Породица мајмуна", за који уопште нисам знала, "Бикини" и "Вртешка". Приметан је утицај немачких импресиониста, Де Кирика, Писаса. Можете да осетите како је Дадо већ развио свој печат.

Присетила се јуче Амарант Зидон, која већ 23 године ради као уредница у издавачком сектору Центра Попмиду, и тога како је са оцем обилазила музеје, али и савремене галерије:

- Отац је имао изузетно оштро око. И то је утицало на моје формирање, иако се не бавим уметношћу, већ више пишем, читам, исправљам текстове. Посебно утисак ми је, када ми је било осам- девет година, оставила једна белгијска галерија у шестом арондисману, у којој сам и отркила Рене Магрита, Џејмса Енсора...

Фото приватна архива

Сликара Александра Рафаиловића, који је лично познавао великог уметника, интересовало је како сада изгледа Дадов атеље у Ерувалу, осећа ли се тамо још његово присуство, и како тај атеље живи сада када њега више нема?

- Тренутно је то мало компликовано одговорити, јер нас је остало само четворо. Изгубила сам пре безмало две године старијег брата Доминга, који је био даровити фотограф. То је приватно власништво, а требало би да се претвори у музеј, место које би људи могли да посећују. Моје запажање је да атеље више није исти када у њему нема уметника. То је посебно тачно, када је мој отац у питању, јер је он имао велики таленат да своје окружење трансформише својом уметношћу. А и живот је за њега био уметност. И моја мајка је била уметност, али њен атеље је био само њен, није читаву кућу претворила у студио као отац. Надам се да ћемо једног дана успети да нешто направимо од тог атељеа.

Управник Галерије САНУ, академик Душан Оташевић, изразио је двоструко задовољство организовањем ове изложбе - приватно и професионално:

- Када сам стигао на Академију ликовних уметности, Дадо је већ кренуо неким својим путем, али је иза њега остала фама о посебности. Много деценија касније смо се и упознали на Цетињу, где је сада његова родна кућа, са атељеом, претворена у мали музеј. Није било једноставно направити и изложбу једног таквог светског уметника, у чему су заиста помогли приватни колекционари.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације