ДУХОВНИ ЗЕНИТ 20. ВЕКА: Сто година нашег најзначајнијег авангардног покрета биће обележено изложбом у "Рими"

ЧОВЕК - то је наша прва реч. Из самоће укочених зидова и проклетих улица, из мрачних дубина подсвести и сабласних ноћи, ми излазимо пред вас као апостоли, као пророци, да проповедамо: ЧОВЕКА УМЕТНОСТ.

Фото Приватна архива

Човек је центар макрокосмоса, а уметност и филозофија кружница његове највеће спознаје - највише свести. Највиша манифестација духа и душе.

У првом пасусу текста на првој страници, првог броја интернационалне ревије за уметност и културу "Зенит", ово је пре тачно једног века записао Љубомир Мицић, песник, прозни писац, књижевни критичар, глумац и оснивач нашег, у међународним размерама, најзначајнијег авангардног покрета, рођеног управо у овој публикацији. По њој је понео и име зенитизам, а стогодишњицу његовог настанка, на датум објављивања првог броја "Зенита", 1. фебруара, обележиће документарном изложбом галерија "Рима", у београдском простору, у Париској улици.

Поставку која прати развој покрета ће чинити оригинални примерци часописа, али и других "Зенитових" издања. Али ће, у оквиру ње, постојати и тематске целине, открива, за "Новости", Марија Станковић, која је уз Невену Мартиновић (обе су кустоси "Риме"), аутор изложбе, чији је стручни консултант професор Ирина Суботић, један од највећих наших експерата за зенитизам.

Фото Приватна архива

- Први део изложбе посвећен је периоду оснивања, од првог броја штампаног у Загребу, преко пресељења редакције у Београд, до забране часописа у децембру 1927. када излази последњи, 43. број - објашњава саговорница.

- Други део изложбе обрађује емиграцију, јер се Мицић, пред прогоном полиције, преселио у Париз. Последњи део поставке бави се периодом после његовог повратка у земљу, од 1936. до 1971. Ту је посебан нагласак стављен на његов труд да се зенитизму ода заслужено признање.

Фото Приватна архива

Како примећује кустос галерије "Рима", до пуне афирмације долази много касније: прво је 1967. у Музеју савремене уметности изложбу организовао Миодраг Б. Протић, а посебно важна ревалоризација, десила се тек 1983. са поставком чије су ауторке биле Ирина Суботић и Вида Голубовић, у Народном музеју.

- Организовано је још много изложби, снимани су филмови, а зенитизам је остао појава која и даље инспирише и претрајава у времену, наводи на размишљање - додаје Станковићева. - Зенитизам је имао за циљ потпуно напуштање традиције, радикални отклон од свега застарелог, са традиционалним оквиром размишљања, како би се створила нова уметност. Она је подразумевала иновације у свим областима, свих тада постојећих медија. У књижевности, сликарству, скулптури, типографији, архитектури, музици...

Настао после Првог светског рата, "Зенит" иде раме уз раме са међународним авангардним стремљењима, примећује саговорница:

- У то време појављују се многи радикални уметнички правци: футуризам, дадаизам, супрематизам... Велики рат донео је велико разочарaње у хуманост, биле су урушене тековине Европе. И сви ти радикални покрети стремили су стварању нове хуманости, нове уметности. Тако се и "Зенит" залагао за хуманистички и наднационални карактер свега новог.

Фото Приватна архива

Тако је зенитизам, у тренутку настанка, био потпуно равноправан са међународним авангардним тендецијама, сличним и различитим. Имао је више од стотину сарадника из читавог света, подсећа ауторка изложбе:

- Међу њима су се нашла важна, амблематска имена попут Василија Кандинског, Александра Блока, Владимира Мајаковског, Иље Еренбурга, Максима Горког, Маљевича, Родченка, Маринетија, Модиљанија, Гропијуса...

Али, визионарске идеје, које превазилазе локалне оквире, са Мицићем делили су и многи југословенски аутори, који су се дуже или краће задржали у кругу "Зенита", попут Винавера, Црњанског, Растка Петровића, Драгана Алексића, Михаила Петрова, Радета Драинца, Јована Бјелића и других.

Посебност часописа, истиче саговорница, била је и у томе што је објављивао текстове изворно, на језицима њихових аутора:

- И у томе се огледала његова интернационалност, а било је и текстова на есперанту.

Сарађујући са разним уметницима из света Мицић је дошао у посед веома вредних радова, и већ у Загребу створио галерију "Зенит". То је заправо била његова уметничка збирка изложена у редакцији. Одмах по преласку у Београд, први објављени број био је нека врста каталога те колекције. Јер, Мицић је априла 1924. приредио у сали Музичке школе "Станковић" изложбу нове уметности. Тада су први пут код нас могла да се виде ремек-дела Кандинског, Архипенка и других.

Целокупна Мицићева уметничка збирка, закључује Марија Станковић, после његове смрти и дугог оставинског процеса, припала је Народном муизеју. Осим једне слике - "Борбе дана и ноћи" Јована Бјелића, која се чува у Музеју савремене уметности.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације