ИЗМЕЂУ живота и онога што пишем стављам знак једнакости. За мене је поезија трагање за човеком. Носим све те успомене и помало се чудим лепоти око нас. Нигде је нема више него на нашим људским лицима.
Sa Draganom Kolundžijom sedeo sam u đačkoj klupi u osmogodišnjoj školi u Beloj Crkvi negde 1952 ili 1953 godine. U spomenaru koji još i danas čuvam imam napaisan spomen od njega. Bio je interesantna i literalno obdarena osoba. Ponosim se na naše prijateljstvo.
Коментари (4)