"ЕВРОПСКИ ФИЛМ СЕ ОСЛАЊА НА ЧОВЕКА": Федон Папамихаел, добитник награде „Александар Лифка“

КАДА се говори о добрим филмовима углавном је акценат на редитељу, сценаристи, продуценту и протагонистима а врло често су скрајнути они без којих филм не би могао да настане.

фото:ФЕФ Дамир Вујковић

Ту „неправду“ успешно исправља Фестивал европског филма на Палићу, представљајући и награђујући оне који представљају значајну карику у ланцу седме уметности. Тако је и признање „Александар Лифка“, за изузетан допринос европској кинематографији, ове године додељено Федону Папамихаелу, директору фотографије.

Папамихаел у својој радној биографији има више од 40 дугометражних филмова међу којима су “Хотел од милион долара” Вима Вендерса, “Странпутице”, “Потомци” и “Небраска” Александера Пејна, “Идентитет”, “У 3:10 за Јуму” “Ход по ивици”, “Индијана Џонс и артефакт судбине” Џејмса Манголда, "W” Оливера Стоуна, и многи други. За рад на хваљеном црно-белом филму "Небраска”, Федон је добио номинацију за Оскара, БАФТА номинацију и АСЦ номинацију, као и друга признања. Поред свог рада на дугометражним филмовима, снимао је и режирао више од стотину реклама, музичке спотове, а радио је и на телевизији.

-Велика ми је част што долазим у вашу земљу јер имам јаке везе са Србијом. Рођен сам у Грчкој, а судбина ме је довела у Америку. Међу многим мојим европским пријатељима, већина су Срби. Веома рано сам се упознао са шљивовицом, „Калашњиковим“ и другом Бреговићевом музиком, а снимио сам и један филм у Црној Гори за који је Бреговић радио музику – подсетио је овогодишњи лауреат.

* Имате грчко порекло, колико су грчка и европска кинематографија утицале на Ваш рад?

-Током каријере био сам под утицајем грчких аутора попут Теа Ангелопулоса, али и Кјешловског, Тарковског, и уопште европског филма. Ја сам визуелна особа а Ангелопулос користи нетипичне мрачне приказе Грчке. „Грк Зорба“  ми је омиљени филм а Ентони Квин је глумачка икона која је утицала на мој рад, као и остали европски режисери које сам набројао.

* Али радили се у Америци, колико се рад тамо разликовао?

-Каријеру сам почео у Америци, где велики број филмова није баш она врста филма којој тежим. Али био сам срећан јер сам имао посла и радио са великим звездама. Почео сам као сликар, па транзитирао ка фотографији и тако се уверио колика магија може да се створи и какву причу можете да испричате померајући камеру. Потом сам све више бивао фрустриран, па сам одлучио да направим промену. У то време је Вим Вендерс такође био у Лос Анђелесу, па сам одбио неке боље плаћене пројекте и са њим снимио „Хотел од милион долара“. Касније сам све више трагао за таквим филмским ствараоцима.

* Да ли је Александар Пејн један од њих?

 - Мој отац се дружио и радио са њим. Ја сам га на самом почетку каријере упознао у једном кварту у Лос Анђелесу, где сам, уосталом, упознао и велики број Срба. Једном приликом ме је питао да ли ћу радити његов следећи филм и ја сам пристао. Испоставило се да имамо исти укус и стил рада на филму. Тада је и почео мој отклон од оног што се зове типичан холивудски филм, холивудска продукција, и све више сам се окретао ауторима из европског миљеа.

* Колико се разликује улога редитеља и директора фотографије?

-Ја то не раздвајам. Сви смо део једног универзума који се зове филм. Сви смо међусобно повезани. Мене највише инспирише рад са глумцима, гледам их како се крећу, какву енергију имају, гасим и палим светло и тако долазим до најбољег кадра. У „Индијани Џонс“ је, на пример, требало покрити све локације а ви кад одете тамо онда тражите део који ће испричати посебну причу. Волим и да реагујем у току самог снимања, чим приметим промене око себе окрећем камеру. Битно ми је и колико људи има на снимању. „Индијану Џонс“ је радило 1500 а код мене на овом филму има њих 30. Није исто. Али све је то део једног великог путовања која се завршава оним што видите на великом платну.

* Како гледате на све чешћу употребу сценских ефеката и савремених технологија на филму?

-То је један од великих разлога зашто ме холивудски филм фрустрира. То је скупа продукција, много новца се врти и мисли да компјутер може да замени човека или неку појаву и то често изгледа јако вештачки. Зато сам радио доста ауторских и документарних филмова, где се не одступа од правила професије. Европски филм је другачији, можда зато што има мање новца за ту технологију, али се и даље ослања на човека. А то даје посебан печат филму и то се осећа. То гледаоци осећају.

* За Ваш седми редитељски пројекат „Светлост бледи“ , који смо погледали на Палићу, рекли сте да је балкански филм, како то објашњавате?

- Он доноси микс првог и трећег света. Балкан се и даље доживљава као земља трећег света, Грчка је у једном тренутку транзитирала и жели да постане део европске заједнице. То је једна социополитичка драма, али прожета кроз карактере и говори о ономе што се свакодневни дешава. „Светлост бледи“ је прилично бруталан филм, који се бави силовањем, осветом и жртвама које постају предатори. Почиње као летња љубавна прича, а постаје филм Квентина Тарантина. Наиме, две девојке из Америке сусрећу се стицајем околности у Грчкој са тројицом илегалних миграната из Албаније, а њихови различити светови се сударају и неспоразуми доводе до насиља и освете. Три албанска глумаца сам пронашао на глумачкој академији у Тирани и био сам изненађен колико су сјајни, док сам неопходну зграду бруталистичке архитектуре,  у којо је све дешава и која је једна од ликова у филму тражио неколико недеља. Ово је европски, али такође и чудновато амерички филм.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације