"EVROPSKI FILM SE OSLANJA NA ČOVEKA": Fedon Papamihael, dobitnik nagrade „Aleksandar Lifka“

KADA se govori o dobrim filmovima uglavnom je akcenat na reditelju, scenaristi, producentu i protagonistima a vrlo često su skrajnuti oni bez kojih film ne bi mogao da nastane.

foto:FEF Damir Vujković

Tu „nepravdu“ uspešno ispravlja Festival evropskog filma na Paliću, predstavljajući i nagrađujući one koji predstavljaju značajnu kariku u lancu sedme umetnosti. Tako je i priznanje „Aleksandar Lifka“, za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji, ove godine dodeljeno Fedonu Papamihaelu, direktoru fotografije.

Papamihael u svojoj radnoj biografiji ima više od 40 dugometražnih filmova među kojima su “Hotel od milion dolara” Vima Vendersa, “Stranputice”, “Potomci” i “Nebraska” Aleksandera Pejna, “Identitet”, “U 3:10 za Jumu” “Hod po ivici”, “Indijana Džons i artefakt sudbine” Džejmsa Mangolda, "W” Olivera Stouna, i mnogi drugi. Za rad na hvaljenom crno-belom filmu "Nebraska”, Fedon je dobio nominaciju za Oskara, BAFTA nominaciju i ASC nominaciju, kao i druga priznanja. Pored svog rada na dugometražnim filmovima, snimao je i režirao više od stotinu reklama, muzičke spotove, a radio je i na televiziji.

-Velika mi je čast što dolazim u vašu zemlju jer imam jake veze sa Srbijom. Rođen sam u Grčkoj, a sudbina me je dovela u Ameriku. Među mnogim mojim evropskim prijateljima, većina su Srbi. Veoma rano sam se upoznao sa šljivovicom, „Kalašnjikovim“ i drugom Bregovićevom muzikom, a snimio sam i jedan film u Crnoj Gori za koji je Bregović radio muziku – podsetio je ovogodišnji laureat.

* Imate grčko poreklo, koliko su grčka i evropska kinematografija uticale na Vaš rad?

-Tokom karijere bio sam pod uticajem grčkih autora poput Tea Angelopulosa, ali i Kješlovskog, Tarkovskog, i uopšte evropskog filma. Ja sam vizuelna osoba a Angelopulos koristi netipične mračne prikaze Grčke. „Grk Zorba“  mi je omiljeni film a Entoni Kvin je glumačka ikona koja je uticala na moj rad, kao i ostali evropski režiseri koje sam nabrojao.

* Ali radili se u Americi, koliko se rad tamo razlikovao?

-Karijeru sam počeo u Americi, gde veliki broj filmova nije baš ona vrsta filma kojoj težim. Ali bio sam srećan jer sam imao posla i radio sa velikim zvezdama. Počeo sam kao slikar, pa tranzitirao ka fotografiji i tako se uverio kolika magija može da se stvori i kakvu priču možete da ispričate pomerajući kameru. Potom sam sve više bivao frustriran, pa sam odlučio da napravim promenu. U to vreme je Vim Venders takođe bio u Los Anđelesu, pa sam odbio neke bolje plaćene projekte i sa njim snimio „Hotel od milion dolara“. Kasnije sam sve više tragao za takvim filmskim stvaraocima.

* Da li je Aleksandar Pejn jedan od njih?

 - Moj otac se družio i radio sa njim. Ja sam ga na samom početku karijere upoznao u jednom kvartu u Los Anđelesu, gde sam, uostalom, upoznao i veliki broj Srba. Jednom prilikom me je pitao da li ću raditi njegov sledeći film i ja sam pristao. Ispostavilo se da imamo isti ukus i stil rada na filmu. Tada je i počeo moj otklon od onog što se zove tipičan holivudski film, holivudska produkcija, i sve više sam se okretao autorima iz evropskog miljea.

* Koliko se razlikuje uloga reditelja i direktora fotografije?

-Ja to ne razdvajam. Svi smo deo jednog univerzuma koji se zove film. Svi smo međusobno povezani. Mene najviše inspiriše rad sa glumcima, gledam ih kako se kreću, kakvu energiju imaju, gasim i palim svetlo i tako dolazim do najboljeg kadra. U „Indijani Džons“ je, na primer, trebalo pokriti sve lokacije a vi kad odete tamo onda tražite deo koji će ispričati posebnu priču. Volim i da reagujem u toku samog snimanja, čim primetim promene oko sebe okrećem kameru. Bitno mi je i koliko ljudi ima na snimanju. „Indijanu Džons“ je radilo 1500 a kod mene na ovom filmu ima njih 30. Nije isto. Ali sve je to deo jednog velikog putovanja koja se završava onim što vidite na velikom platnu.

* Kako gledate na sve češću upotrebu scenskih efekata i savremenih tehnologija na filmu?

-To je jedan od velikih razloga zašto me holivudski film frustrira. To je skupa produkcija, mnogo novca se vrti i misli da kompjuter može da zameni čoveka ili neku pojavu i to često izgleda jako veštački. Zato sam radio dosta autorskih i dokumentarnih filmova, gde se ne odstupa od pravila profesije. Evropski film je drugačiji, možda zato što ima manje novca za tu tehnologiju, ali se i dalje oslanja na čoveka. A to daje poseban pečat filmu i to se oseća. To gledaoci osećaju.

* Za Vaš sedmi rediteljski projekat „Svetlost bledi“ , koji smo pogledali na Paliću, rekli ste da je balkanski film, kako to objašnjavate?

- On donosi miks prvog i trećeg sveta. Balkan se i dalje doživljava kao zemlja trećeg sveta, Grčka je u jednom trenutku tranzitirala i želi da postane deo evropske zajednice. To je jedna sociopolitička drama, ali prožeta kroz karaktere i govori o onome što se svakodnevni dešava. „Svetlost bledi“ je prilično brutalan film, koji se bavi silovanjem, osvetom i žrtvama koje postaju predatori. Počinje kao letnja ljubavna priča, a postaje film Kventina Tarantina. Naime, dve devojke iz Amerike susreću se sticajem okolnosti u Grčkoj sa trojicom ilegalnih migranata iz Albanije, a njihovi različiti svetovi se sudaraju i nesporazumi dovode do nasilja i osvete. Tri albanska glumaca sam pronašao na glumačkoj akademiji u Tirani i bio sam iznenađen koliko su sjajni, dok sam neophodnu zgradu brutalističke arhitekture,  u kojo je sve dešava i koja je jedna od likova u filmu tražio nekoliko nedelja. Ovo je evropski, ali takođe i čudnovato američki film.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije