АНТИЈУНАК НА СЦЕНИ И У СОПСТВЕНОМ ЖИВОТУ: Глумац Озрен Грабарић, добитник годишње награде Београдског драмског позоришта

ВЕЛИКИ је мештар разних позоришних сцена, његова се моћ трансформације и промишљања карактера, у широком распону спољних и унутрашњих средстава, чини неисцрпна: Озрен Грабарић увелико "јаше на челу колоне", оне глумачке, и радо је виђен гост у свим театрима широм региона.

фото З.Јовановић

Поред матичне Гавеле, Београдско драмско постало је његова друга, стална, уметничка кућа. На овој сцени остварио је бравурозне улоге у представама "Ружни, прљави, зли", "Демократија", "(Пра)фауст", "Швејк", сада се увелико спрема и за нови подухват - представу "Човек слон" у режији Кокана Младеновића.

Последња два глумачка задатка ових дана њему су донела годишњу награду БДП, а публици неизмерно задовољство да из улоге у улогу, сведочи једном раскошном дару, великом занатском умећу и посебној глумачкој интелигенцији...

- Имао сам срећу да сам у досадашњој каријери добијао доста награда. Док сам био млађи и разузданији више сам патио кад је нисам добио, више се веселио када стигне. Сада на то све трезвеније гледам - каже на почетку разговора за наш лист Озрен Грабарић. - Дивно је кад је човек препознат и кад вам струка даје потврду да је добро оно што радите, јер ми, глумци, стално смо у једној болној позицији незнања. Колико год да имате признања, успеха, утакмица у ногама, сваким новим пројектом падате на исту позицију. Не знате ништа и суочавате се са истим страховима, сумњама. Та позиција несигурности заправо је добра, само тако можемо доћи до нових спознаја.

Са ставом да је глума занат који води до уметности и да је свакој уметности потребна нека врста заната нужног да се процењује способност и умеће, открива ствари које се одмах примећују у позоришту:

фото З.Јовановић

- Да ли се човек чује до последњег реда, ако га чујете да ли га разумете, да ли се креће у складу са оним што говори и хоће. То су три врло једноставна параметра која звуче једноставно и банално, али иза тога постоји велико умеће и техника. Кад говорите довољно гласно за једну позорницу да вас чује 300-500 људи, потребна је нека врста технике. Зашто? Због тога да бисте говорили са лакоћом и у тој гласноћи били аутентични, истинити. За то су потребне вештина и занат, због тога су нам академије важне, поготово за позориште.

За разлику од театра, како каже, у филмској уметности и неко ко нема школу може бити апсолутно фантастичан и природан, али:

- Има једна замка код таквих глумаца, јер су често - исти. Да бисте се могли мењати и ширити своју унутрашњу глумачку особу, морате да нађете начин како да вас спој са различитим текстовима води у неке друге просторе бића. Ако говорите комплексан стих као што је био код Гетеа У "(Пра)фаусту" или нешто савременији текст као у "Швејку" - то су већ две форме које у вама одјекују на различите начине. Ако ослушкујете тект, пуно тога ћете открити и пронаћи о себи. Све је то једна врста заната, а ја предајем један његов део, сценски говор - о повезаности тела, дисања, мисли и говорења. Тај спој је готово свето глумачко тројство које резултира нечим што публика зове интерпретација.

На констатацију да је ново време, условљено технолошким иновацијама, упростило (па и упростачило) говор, Грабарић каже:

- Ја сам део генерације која је била мало у отпору према старинској школи, верујући да оно што видимо на сцени је леп говор - али само то. Нисмо видели живот, већ да су сви акценти на свом месту, све дужине, тај штокавски који жели ујединити разне географски раштркане средине. У Београду је ситуација мало другачија, српски стандард је ближи ономе што Београд говори на улици, па публици није велики шок кад га чује на позорници. Стандард се код нас стварао независно од онога што је улица говорила, већ од онога што су академици за својим столовима стварали. Тако је стандард постао политичка идеја. Од распада Југославије јако се инсистирало да се раздвојимо од онога што смо звали хрватско-српски и обрнуто. Зато са тим стандардом стално дебатујем. Било је свакаквих бедастоћа, јер су долазиле из криве премисе. Језик је, пре свега, средство комуникације. Помоћу њега делимо мисао и причамо причу људима, а театар мора бити за народ. Ако није, ако је само за елиту, губи своју друштвену функцију и смисао. Са стандардом полемишем али га поштујем, и тврдим да треба наћи механизам како да се усвоји тако да се не изгуби оно што је унутарње осећање дубоке емоције. Јер се оне, па и мисли, најбоље преносе говором којим говоримо.

Током одрастања, познати глумац живео је у Шпанији. Тамо је завршио основну и средњу школу, научио шпански и каталонски, док је хрватски користио само у разговорима са родитељима.

- Повест човечанства је повест имиграција и мењања свега - језика, обичаја, веровања. Морамо се изборити за језик, јер се морамо изборити за реч. Нажалост, видимо политичаре који не држе своју реч: нешто кажу и одмах порекну. То значи да је реч у свим нашим сферама почела губити моћ. Не ради се о јасноћи већ о томе шта реч значи, шта значи некоме. И, заиста, верујем да може некога и исцелити и оштетити. Зато је важна поезија. Ових дана погодила ме је вест о смрти нашег великог песника Данијела Драгојевића. Важни су поезија, класици, театар који се на прави начин бави њима.

Грабарићева улога Мефиста у "Пра(фаусту)" отворила је и питање заводљивости зла, за које се чини да је увек један корак испред добра и правичности.

фото З.Јоввановић

- Зло је најкраћи пут да остваримо неке своје амбиције. Због тога је заводљиво и, у принципу, лако. Наћи у себи доброту да опраштамо је тешко, као што је љубав тешка. Мржња је много лакша јер се у њој не морамо одрећи себе. Не морамо се посветити другом, одустати од себе, его нам то не да. Живимо у егоцентрично време у коме нас убија капиталистички систем и успех по сваку цену. Шта уопште значи успех? Кад смо говорили о наградама, сећам се да сам као млад дошао свом професору који ми је дао базу како даље да идем у свет. Рекао сам му да имам велики проблем кад ме хвале, али и кад ме критикују. Онда ми је рекао да кажем у себи, или наглас, "драго ми је да вам се свидело" или "жао ми је што вам се није свидело". Јер, све то нема везе са мном, ја само радим свој посао и уживам у томе како га радим.

У каријери нашег саговорника велики је распон различитих редитељских поетика и представа у којима је остварио маестралне задатке:

- Ево, сад сам дошао са премијере "Магбета" у Ријеци, у режији Едуарда Милера. Његов процес је да на свакој проби нешто мења, сцену коју смо већ направили ставља у други контекст или мизансцен, чак понекад и у други жанр. Тако истражује слојеве текста. Вељко Мићуновић је много прецизнији. Долази спреман, у глави већ има како ће неке ствари изгледати. Гура нас полако ка томе, ипак, и ослушкује. Има чврсту руку, правац где жели ићи, не одустаје, али "чује". Радили смо две представе ("Демократија", "Швејк") и серију "Посета". И у серији је врло прецизан, знао је где мора пустити, где зашрафити. Мислим да је направио сјајан посао... Бити редитељ заиста је тешко. Често сам се фајтао с њима, поготово док сам био млађи. Схватио сам да ни њима није лако: они су сами, а ми "дивља хорда" на сцени.

Ако би се говорило о неком заједничком именитељу у биографији нашег саговорника, онда је то чињеница да су његови ликови често у позицији да буду другачији од осталих јунака,јединствени у погледу на свет. Он им кроји "одело" и удахњује живот, у великој палети различитих нијанси и боја.

- Имам осећај да сам на свом животном путу неко ко више посматра него активно учествује. Више сам антијунак него јунак, и у властитом животу. Мало другачије гледам на свет, понекад ме више занимају људи чије ставове не разумем или се не слажем с њима. Потичем из породице знанственика, а они увек траже егзактност и корен проблема. Тако и ја тражим корен неке улоге, где је нешто настало, и љуштим слојеве. У "Пер Гинту", представи која ме је оформила и као глумца и човека, има та симболика лука. Увек наилази на нове, и нове слојеве. Тако покушавам да се односим и према себи. Знате, друштво нас јако жели дефинисати јер жели знати с ким има посла. Морамо се одмах определити јесмо ли политички лево или десно, која је наша сексуална оријентација, које смо вере, националности, језика. Можда и зато што сам живео у Барселони, ишчупан из својих корена, па их нисам могао довољно дубоко пустити. Човек сам који мисли да оно што нас одређује није искључиво. Ако нас рано дефинише, сужава а не шири. Зато пуштам и да се мој језик мења под разним утицајима. Већ сам скоро пет година у Београду и тај говор утиче на мене, макар неким људима било чудно. Мени је забавно. Што бих говорио увек исти језик? Понекад ми "изађе" нека реч, кажем позориште уместо казалиште. Па, то је богатство, то ме оплемењује. Не патим од национализма, само видим људе и слушам њихову мисао. Тако је и са ликовима. Не судим им, трудим се да их "чујем" - можда зато успевам да нађем различитости у свему томе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације