НОВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ СУ СПРЕМНЕ ДА ЧИНЕ ИСТЕ ГРЕШКЕ: Писац Владан Матијевић о роману "Пакрац"

РОМАН "Пакрац" ("Лагуна") плодног, награђиваног писца Владана Матијевића, описујући и разлажући ткање наше свакодневице, враћа се - већ насловом, на ратиште и подручје одакле је почело ако не све, онда свакако много тога што за резултат има такву свакодневицу. Такав живот и такве јунаке.

Владимир Симић

Матијевић нам је у роману који је управо овенчан и признањем "Београдски победник", показао каквог (анти?)јунака ствара ратна прошлост, а на питање на шта се, после свега, своди сваки рат, одвраћа:

Зашто (баш) Пакрац? Да ли је пакрачко ратиште у једнакој мери ефикасно огледало за вашег јунака као што би било ма које друго?

- У свим својим књигама бавио сам се данашњим човеком и проблемима са којима се он суочева. Ратиштем се до сада нисам бавио и оно се наметнуло, првенствено да бих објаснио поступке главног јунака. Личног разлога за то немам. Тема овог романа је свеприсутно насиље, а како сматрам да су један од узрока за њега ратови које смо преживели, ухватио сам се укоштац са том темом. Свакако да ратови нису једини узрок, ни у мом роману ни у друштву, али битан јесу. Не знам ко се од српских писаца до сада бавио ратиштем, ако се изузме неколико књига које су настале у време док се тај сукоб одвијао. Од југословенских ратних сукоба је прошло више од три деценије и било би нормално да се на њих обрати пажња. Знам за један релевантан роман који се бавио сукобом на Косову, и то је све. Мада, и у њему се говори о судбини појединца гурнутог у рат, не о свеопштем страдању. Не знам зашто је то тако, годишње се у Србији само романа објави преко двеста. Можда би требало барем у књижевности обратити већу пажњу на последице које ратови остављају на људима. Психолози кажу да су људи после рата суочени са различитим траумама и поремећајима у понашању. Ето, зато Пакрац. Наравно, иста је ствар и са сваким другим ратиштем.

Ваш јунак носи хамлетовску дилему, (у)бити или не (у)бити - и одлучује се за чињење, убиство. Шта он жели да осети?

- Жели да осети нешто што није страх, то је основни разлог. Други је да се уклопи у свет, да буде прихваћен, да буде као други. А други убијају. Он непрекидно слуша вести из црне хронике и оне му то потврђују. Сећања на догађаје са ратишта су додатна потврда да је пожељно убити. Ту је и жеља да себи покаже да је стекао слободу одлучивања, то су му ускраћивали родитељи. И тако се опет враћамо на његово детињство, одрастање и однос родитеља према њему. И на компликовано питање слободе. Компликовано, без обзира на то да ли је имамо или немамо, да ли смо њоме задовољни или бисмо радије избегли одговорност коју она носи.

Пошао је да убија "Кроате", на ратиште, без мржње, а из нејасних разлога. Да ли је мржња предуслов за ратовање?

- Није мој јунак, барем свесно, пошао на ратиште иког да убија, а зашто се стварно пријавио у добровољце, он се пита од почетка до краја романа. Ту су као разлог родитељи, девојка Жана, Оливер Стоун и филм "Вод", жеља да буде прихваћен од друштва, регрутациона комисија која га је одбила за служење војног рока у ЈНА, болест... Има доста могућих разлога, на крају романа он сматра да је нашао прави разлог.

Распад Југославије анализирали сте у неколико реченица, готово афоризама. Да ли је могуће да су генерације гинуле зарад нечег што се свело на карикатуру?

- Видели смо да је могуће, да је пожељно и да се то тешко може избећи, и из тога нисмо извукли никакву поуку. Нове генерације су нажалост спремне да чине исте грешке.

"Интелигенција није имала сертификат да је поштена", кажете у опису деведесетих. Каква је данас? Има ли је?

- За сада интелигенције има, али све се ради да нестане. Већина људи мисли да ће му без интелектуалне елите бити боље. Мислим да је коб овог народа у томе што се одувек труди да интелектуалца сатре или барем понизи. Сматрам да је улога интелектуалаца одржавање стања сталне будности како се не би допустило лажима и назадним идејама да круже и уништавају будућност друштва. Тачно је да интелектуалаца има непоштених и корумпираних, али зар нема и радника и естрадних уметника и политичара? А само су се интелектуалци овде делили на поштене и непоштене, с тим што се подразумевало да је већина њих непоштена.

Описујете, на много страница, Београд у коме царује криминал. Шта је то толико привлачно у црној хроници?

- Мени ништа, али постоје многи којима јесте. Вести из црне хронике се налазе у новинским рубрикама, на порталима, у ТВ емисијама, људи их читају и слушају без чуђења, без згражавања, без емпатије према жртвама, толико су на њих навикнути. Свака врста насиља постала је део свакодневице. Сматрам да бисмо сви морали што пре да се упитамо да ли је свет у коме доминира насиље, криминал и бруталност онај у коме желимо да живимо.

Вашем главном јунаку доктор каже да не разуме како ствари функционишу. Да ли ико од нас то разуме и да ли се ишта питамо?

- Живот је кратак, бојим се да слабо ко од нас стигне то да открије. А потрага за смислом живота и истином о властитој егзистенцији, почиње из страха од смрти. Парафразирам великог филозофа, што је у вези и са књигом о којој смо разговарали.

Усамљен и без циља

ВАШ јунак гласно криви мртве родитеље за све, па и за одлазак на ратиште. Психотерапеути кажу да највеће ослобађање долази када пацијенту "дозволе" да - не воли своје родитеље. Слажете ли се са тим?

- Сматрам да се у детињству могу крити разлози за разне човекове поступке касније, па и оне најмрачније. Зато ми је једно од могућих објашњења зашто мој јунак чини преступе, поред болести и учешћа у рату, и несрећно детињство и несрећна младост. Он се вратио из рата усамљен и без циља, а није много другачији био ни док је био са родитељима, у школи и на факултету. Тражећи узроке и генезу његовог пада, описао сам и то несрећно детињство са престрогим родитељима.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације