НОВОМ ВЕКУ НЕДОСТАЈУ ВИЗИОНАРИ: Милош Латиновић, писац и директор Битеф театра

У НОВУ календарску годину Битеф театар ући ће обележавањем јубилеја и имена које је утемељило наш најзначајнији позоришни фестивал, истоимену кућу, па и место на коме се налази - 22. јануара навршиће се век од рођења Мире Траиловић, "госпође из великог света", како гласи и наслов једне од најлепших позоришних монографија, настале из пера Феликса Пашића.

фото Н.Скендерија

- Кад погледамо из данашње перспективе, чини се да је немогуће објаснити шта се то десило 1967. године и какав је културолошки помак Мира Траиловић направила, заједно са својим сарадницима - каже на почетку разговора Милош Латиновић, директор Битеф театра и писац. - Фестивал је био њена визија и невероватно достигнуће пре више од пола века. Можда је то био тек један "слотер" у туробном, још послератном времену, које је само она препознала и успела да искораком у сукобљеном свету створи мост између Истока и Запада.

Данас Србији и Европи, каже наш саговорник, недостају такви људи. Шездесетих година културна дипломатија ушла је у сферу политике, а Европа је имала три јаке личности, три стуба културе:

- Пре свих, Мелина Меркури која је умела да каже "ја сам Гркиња и знам шта је култура". Борила се за националну баштину и сукобила са великом империјом каква је Британија, да би се Грчкој вратили делови Партенона. Али, Мелина је спознавала и шире оквире, јер од ње полази идеја о културној престоници Европе. Иначе, принцип наметнутих вредности и тада је постојао: Холивуд се већ етаблирао са својим жанровским опредељењима која су имала и политичке конотације, а Британија се толико раширила да је увелико могла да намеће свој културни модел. Е, ту се Мелина Меркури можда прва успротивила и ја је, уз Жака Ланга и Миру Траиловић, доживљавам као једну од најважнији личности у култури 20. века. Били су триангл који нам данас недостаје. Немамо таквих културних посленика, па ни политичких лидера какве је у то време Европа имала, попут Жискара Дестена, Вилија Бранта или Сандра Пертинија. Зато се сада и носи са ратом, кризом, економским суновратом.

Истовремено ми смо, објашњава Латиновић, имали особу која је умела да се бори за културне вредности у доба хладног рата и уочи револуционарне 1968. године.

- Можда је као визионар Мира и пре `67. имала ту идеју, али је, у сваком случају, искорачила пре свих у један "ненастањен" простор са својом генијалном визијом повезивања не само уметничког него и политичког света, које је касније резултовало Европском унијом и првим већим облицима сарадње ЕУ и Русије која је остала на другој страни, ипак, не више тако удаљена - све до последњих догађаја. А то што се данас дешава, ако смем да кажем, тумачим недостатком персоналних снага. Без обзира што на то што су превладале демократске снаге, Европи недостају лидери који схватају важност заједништва на континенту. Тај недостатак је и повратио империјални модел Британије, Русије и Америке.

Због свега овога, у Битеф театру ће се скромном свечаношћу обележити век од рођења њиховог творца. Уместо заставе подићи ће велики пано са ликом Мире Траиловић на фасади, док ће у кући бити уприличена изложба и разговор. Овим поводом одржаће се и неке активности у Атељеу 212 и Мирином родном Краљеву.

До јуна, на истом месту, Битеф театар ће обележити још једну значајну годишњицу - век од смрти Душана Васиљева:

- То је тема наше следеће премијере, под радним насловом "Човек пева после рата". Иза његовог кратког живота остао је богат опус, пре свега, песнички. Трагично је да су век после смрти Душана Васиљева његове песме и даље актуелне, јер ратови су нам поново пред вратима... Представу (по драмском тексту Дуње Матић) режира Марко Челебић с групом младих глумаца предвођених Јоакимом Тасићем и Јеленом Лончар. Овог лета обележићемо и деценију и по Битеф денс компаније представом "Острво", коју ће поставити на сцену норвешки кореограф Јо Стронберг, а у сарадњи са Културним центром Тивта радићемо представу Cancel of Sokrat (по тексту Хауарда Брентона) и у режији Небојше Брадића. Занимљива прича како данашњим људима више није потребна нечија "друга" памет нити стари ауторитети.

Уз ангажман на челу театра и фестивала, Латиновићева три драмска текста играју се на позоришним сценама: "Усуд по Григорију" у Грачаници, "Зјапина" у Зајечару и "Филм који нисам снимила" у продукцији фестивала Форт форно у Истри, у месту Бале код Пуле. И то није све. Наш саговорник до сада је написао двадесет пет књига, а недавно је изашао његов осми роман "Авион за поноћ":

- У овој књизи покушао сам да помирим две линије које нам се у животу често дешавају - кад путујемо размишљамо о ономе шо остављамо иза себе, а када не путујемо размишљамо о путовањима. Сва путовања, и краћа и дужа, у наше време своде се на преваљивање раздаљине од тачке А до тачке Б. Одушевљен сам брзином којом могу да стигнем из Београда у Нови Сад, али више ништа успут не видим! Дрво, простор, место на ком смо био. Кад пролазимо поред Аутокоманде заборављамо да су ту некада постојале топовске шупе, касније концентрациони логор у коме су страдали кикиндски Јевреји... Иначе, у роману је и доста биографских момената, асоцијација на детињство и младост. Прозори су ми, рецимо, опсесија од детињства. Стално сам гледао у њих, замишљао људе и живот иза завеса питајући се какве се несреће или задовољства ту крију. Жао ми је што више не размишљамо шта се све налази у неким скривеним улазима, унутрашњим двориштима, пролазима. А можда бисмо кроз њих могли да закорачимо у неку другу причу и свет. Кроз роман се провлаче и неки моји литерарни и други узори, од Маркеса и Борхеса, до омиљених музичара. Све у свему, пред читаоцима је интимна прича о путовању, у сваком смислу речи. Уосталом, и кад је кратко, пуно је успутних станица.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације