ГЛУМАЦ КОМЕ ЈЕ НАРОД СВЕ ПОЗЛАТИО: Две деценије од смрти Миодрага Петровића Чкаље, најпопуларнијег нашег комичара свих времена

БИЛА је зима, 26. децембар 1975. године. Те вечери на репертоару мог позоришта на Црвеном крсту био је "Шампион", моја последња, опроштајна представа. Када је завеса пала - остао сам потпуно сам. Свако је отишао на своју страну. Кренуо сам кући, у позоришту никог, осим ноћног чувара, није било. Он ми је једини на растанку пружио руку. Тада сам одлучио да више никад, као глумац, не прекорачим праг неког позоришта...

фото Кинотека

И одржао је реч. Миодраг Петровић Чкаља (1924 - 2003), наш најпопуларнији комичар свих времена, преминуо је на данашњи дан пре две деценије. За стару Југославију био оно што је за Французе Фернандел, за Италијане Тото. Код нас је било довољно рећи "Чкаља" да се сва лица развуку у осмех и разведри дан. Уосталом, није случајно неко записао: "Ми можемо да немамо много ствари, јер имамо Чкаљу. Они који немају Чкаљу, морају да имају све остало!"

Публика га је обожавала, али су глумачког великана еснаф и држава заборавили још за живота. У пензију је отишао са 51 годином. Човек због кога су се (у време док је телевизор био реткост у свим кућама), собе претварале у биоскопске сале, а цео комшилук седео на поду жељно ишчекујући омиљене серије - дочекао је крај у немаштини, разочаран и огорчен, живећи од скромне пензије.

Можда је ову неправду најбоље у једној реченици сажела Мира Ступица: "Чкаља је просто метафора глумчеве судбине - заборав".

А све је било предодређено за велики успех и трајно памћење. Рођен је на Дан шале, 1. априла 1924. у Крушевцу. Глумом је почео да се бави још у гимназијским данима, наставио и током Другог светског рата у Културно- просветној секцији 47. дивизије. После ослобођења уписао је студије ветерине, ипак, после аудиције примљен је у Драмски студио Радио Београда. Ту је, заправо, почела његова каријера, са легендарном емисијом "Весело вече". Од 1949. до 1951. био је ангажован у Хумористичком позоришту (данашњем Позоришту на Теразијама), на чијој сцени је оставио неизбрисив траг у чувеној комедији Драгутина Гуте Добричанина "Заједнички стан". Неколико година касније (1959) кренуо је његов поход у до тада невиђену популарност. Први пут се појавио као кувар Јордан у серији ТВ Београд "Сервисна станица" Радивоја Лоле Ђукића, потом и у "Црном снегу". Постао је омиљени Лолин глумац и део сталне четворке - уз Мију Алексића, Ђокицу Миланковића и Жељку Рајнер. Сам Чкаља посебно је издвајао једну своју улогу - у Лолиној представи "Бог је умро узалуд". Иако је, пре свега, упамћен као телевизијски глумац, у позоришној заоставштини остао му је и Молијер, Гогољ, Нушић, Бекет, Аца Поповић. Стеријину награду добио је 1975, на "Данима комедије" у Јагодини припало му је признање за животно дело, исто признање добио је и 1995. од РТС, а годину дана пре смрти припао му је и "Цар Константин" за животно дело.

фото Позоришни музеј Србије

- Сигуран сам да не бих добио ту награду да Мира Ступица није била председник жирија и да ме баш она није предложила. На нишким фестивалима нисам добио никакво признање пуне 33 године - изјавио је том приликом Чкаља, а онда наставио без длаке на језику: - Данас има предодређених за жирирање који иду од места до места делећи правду, а увек имају ковертиране потезе...

Ништа мање отворен и искрен није био ни у ауторском тексту који је специјално написао за "ТВ новости":

- Прича се да су глумци - господа! То може донекле да буде тачно ако се мисли на позоришног глумца. Радно време му почиње у 10 часова, увече ако има представу чека га гардеробер, шминкер, глумачки салон где може да попије кафу, виски, вотку, сок, да пуши, игра шах чекајући излазак на сцену. За таквог глумца би могло да се каже да је господин... Исти тај глумац - господин, ако се удаљи од позоришта па оде да снима филм, све друго је само не господин... Уз помоћ искуства тврдим да је позоришни глумац на филму - овца!

Наш Паја, Јаре, Гвозден, Мита, Благоје, Срећко Напаст, Јованча Мицић, последњу већу улогу имао је у "Бољем животу". Увесељавао је домове играјући у бројним филмовима и серијама, као што су "Дилижанса снова", "Љубав и мода", "Љубав на сеоски начин", "Сачулатац", "Камионџије", "Врућ ветар"...

фото: Архива "Борба" Кинотека Позоришни музеј Србије

А да њему, лично, није увек било ни лепо ни смешно, сведоче сећања са снимања: јурио је у поштанској кочији која није била прикована за осовине точкова, после једне експлозије летео је десет метара кроз ваздух, буктао је као ломача док се није бацио у поток, давио се ноћу у Дунаву, а јурио га је и бесан пас током снимања "Камионџија".

У Чкаљином случају, као у мало ком другом, само је народ све "позлатио". Публика му је љубав и поштовање давала у изобиљу, зато се њој обратио и у последњем разговору датом баш "Новостима" и нашем новинару Раду Матијашу, упозоравајући да у време интернета и компјутеризације морамо више пажње поклањати општој култури младих.

Није више имао жеља. Ни да снима, наступа, па ни да прича. Радо је читао и волео да цитира Душка Радовића, кога је сматрао највећим српским сатиричарем, а омиљени афоризам му је био: "Нама нико ништа не може, нама чак нико са стране ништа не може, јер све што би хтели они да учине, учинили смо ми сами себи"...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације