"КРАТКЕ ПРИЧЕ СУ ИСКУШЕЊЕ ЗА ЧИТАОЦЕ 21. ВЕКА": Срђан Тешин - Верујем да сви данас осећамо мањак емпатије и солидарности

Војислава Црњански

24. 12. 2024. у 20:58

БЕОГРАДСКА промоција збирке прича "Црна Анђелија" Срђана В. Тешина, овенчана ове године Андрићевом наградом, одржана је у Музеју Иве Андрића, 10. децембра, на дан када је славном писцу уручена Нобелова награда за књижевност 1961. године.

КРАТКЕ ПРИЧЕ СУ ИСКУШЕЊЕ ЗА ЧИТАОЦЕ 21. ВЕКА: Срђан Тешин - Верујем да сви данас осећамо мањак емпатије и солидарности

В. Ц. С.

У Тешиновом животу се, како признаје, мало тога променило откад је добио награду. А како је његов "банатски Макондо" реаговао на признање?

- Откако је објављена вест да сам лауреат Андрићеве награде, значајније је интересовање медија и читалаца за моје књижевно стваралаштво. Случај је хтео да се на телевизији емитује серија "Нобеловац" у време када се одлучивало о добитнику најпрестижнијег књижевног признања у Србији, јер ми немамо значајнијег писца од нобеловца Андрића, па је и то допринело томе да се о награди додатно прича. Иако сам и раније добијао значајна књижевна признања, први пут ми се догодило да ми на улици потпуно непознати људи честитају. Што се тиче Мокрина, владам се према оној максими: Не питај шта је Мокрин учинио за тебе, него шта ти можеш да учиниш за Мокрин. Мој наредни циљ је да за Дан села добијем Захвалницу, која је за мене изгледа недостижнија од свих књижевних награда које сам добио.

В. Ц. С.

Збирка награђена Андрићевом наградом

о Шта значи кад кажете да је Мокрин, у ком се највећи број прича дешава, с једне стране измишљотина, а са друге ти јунаци седе у публици?

- Мокрин о коме ја пишем постоји само у мојим књигама. Он је плод мојих сећања на детињство које сам провео у том питорескном банатском селу. Пошто су сећања варљива и непоуздана, онда је најправилније рећи да ја заправо пишем мемоарску фикцију, иако најчешће пишем о људима уз које сам одрастао. Књижевни јунаци нису од крви и меса, они су од хартије и штампарске тинте, али ако им је праузор стварна личност, онда они и на папиру делују много живље и живописније. Уосталом, пишући на тај начин ја враћам дуг људима које волим и поштујем.

ПРЕД СТРЕЉАЧКИМ СТРОЈЕМ

о Ко је био Георгије Ђура Тешин?

- Био је то мој деда, мореполовац и месар, који је, стицајем околности, у свом подруму крио партизанског борца и народног хероја Раду Трнића Попу. Када је ухапшен, чупали су му и забијали ексере под нокте. Чак је изведен пред зид за стрељање. Спасао га је локални фолксдојчер, не знам зашто, породична историја је ту тајновита. Можда стварно зато што је деда био мајстор за прављење кобасица "дебрицина". После су га ухапсиле и нове власти, јер је из једне швапске куће узео хармонијум, да наплати своје "душевне боли". А други су крали све и свашта, па нису санкционисани. Размишљам често о том деди и како бих се ја понео на његовом месту, да ли бих издржао мучење, али и о томе колико су данас наше муке баналне када се изнервирамо јер 20 минута нисмо имали интернет.

о Какав је данас статус приче? Зашто је свет романоцентричан, ако савремени читалац губи трку с временом?

- Основна разлика између романа и кратке приче је у томе што је роману циљ сликање света, док прича слика догађај. Иако интересовање за кратку и најкраћу причу ни у 21. веку не јењава, нарочито имајући у виду да јој погодује дух модерног, техничког и технолошког времена, овај жанр је, у односу на роман, остао маргинализован. Разлоге би требало тражити и у диктату књижевног укуса који се базира на комерцијализацији романа, али и у компликованости приповедних стратегија којима се, знатно чешће од романописаца, приклањању аутори кратких прича, а што, право говорећи, представља превелико искушење за читаоце 21. века.

о Ретки знају да сте радили у кампу за мигранте у Кикинди. Откуд то? Да ли ће од тог материјала настати нека нова књига?

- На позив пријатељице Јелене Блануше, психолошкиње и песникиње, добитнице награда "Новица Тадић", "Аладин Лукач" и Бранкове награде, неколико месеци радили смо мониторинг у Кампу за мигранте у Банатској Тополи код Кикинде. Наш посао је био да надгледамо расподелу хране. Међутим, како смо и Јелена и ја писци, нама је било веома интересантно да слушамо приче миграната из Авганистана, Пакистана, Ирана и Бангладеша. Међу њима је било лекара, фармацеута, сликара, музичара... Један је чак наступао на неком концерту са Брусом Спрингстином и свирао "таблу", други је имао више стотина самосталних изложби фотографија, трећи ми је цитирао Румијеве песме... Највише ме је дирнула прича између Иранке и Авганистанца, које смо назвали Ромео и Јулија, а који су постали избеглице због љутите родбине која им је под претњом смрти забранила да се воле. Не верујем да ћу писати о овим темама, иако су изазовне.

о Ваш мокрински свет део је прошлости. Које Вам вредности највише недостају?

- Верујем да сви осећамо мањак емпатије и солидарности. Ето, на пример, десет година сам незапослен и живим искључиво од књижевности, а што би рекао Александар Баљак: "Од књижевности може да се живи, али не сваки дан!" Делује немогуће, али је тако: моје књиге нису представљене у граду у коме живим, ни "Лука каже", за коју сам добио награду "Малени цвет" за најбољу књигу за децу, ни "Мокринске хронике", које су биле у најужем избору за НИН-ову награду, па ни "Црна Анђелија", за коју сам награђен Андрићевом. Иако је на овим врло личним примерима евидентно да нам мањка толеранције и колегијалности, не мањка ми "фанова" из Мокрина и Кикинде, који су моји најбољи читаоци, јер те књиге могу да читају "изнутра".

ДЕЛО, А НЕ ПИСАЦ

о Зашто мислите да ће оно што пишете бити занимљивије неким читаоцима који се још нису родили?

- Мислим да ће неки моји будући читаоци бити мање оптерећени мојом биографијом и околностима у којима су моје књиге настале. Често та биографија баца сенку на приче и романе које пишем, па ме садашњи читаоци читају у кључу актуелног друштвеног тренутка према коме ја као човек имам одређен политички став. Треба тумачити дело, а не писца, а то је улога неких нових генерација.

о Од прича објављених у "Црној Анђелији" која би могла бити омиљена Андрићева или која би могла бити екранизована?

- Мислим да би се Андрићу свидела прича "Земљо моја", која говори о Југославији из мог мокринског сокака, у коме је живело више народа и народности него у Уједињеним нацијама. С друге стране, а о томе сам недавно причао са Лорданом Зафрановићем, Мишом Радивојевићем и Бранком Балетићем, жалосна је чињеница што се, за разлику од примера из Хрватске, не екранизују приче и романи савремених српских писаца. Чак ни ти великани српске и југословенске кинематографије нису знали одговор на моје питање. Мислим да су у том смислу Андрић, Црњански, Киш, Ковач, Пекић, Тишма и други класици пример како се литерарна дела могу послужити магијом филма и телевизије у придобијању већег круга читалаца.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07

СТИЖЕ ПОЛИТИЧКИ ПОТРЕС? Ево ко води у анкетама за новог немачког канцелара

СТИЖЕ ПОЛИТИЧКИ ПОТРЕС? Ево ко води у анкетама за новог немачког канцелара

АЛИС Вајдел, лидерка десничарске странке Алтернатива за Немачку (АфД), према последњим анкетама, преузела је вођство испред Фридриха Мерца, лидера Хришћанско-демократске уније (ЦДУ).

24. 12. 2024. у 12:17

Коментари (0)

ХАОС: Српски спортиста пребио двојицу Хрвата - своје саиграче!