НЕОДОЉИВИ ШАРМ ПОМОЋНИКА КОНСИЉЕРА: Недим Незировић, "глумац II" у Народном позоришту, који ће убрзо бити број - један

НЕСУЂЕНИ правник већ је постао изузетан глумац, па се и пре недавне премијере "Рибарских свађа" на Сцени "Раша Плаовић" могло "пуних уста" рећи да је на великом позоришном небу звезда рођена. Данас, када глумци густо ничу (али ређе расту), Народно позориште је хитро реаговало и Недима Незировића примило у стални ансамбл. Иако је по уобичајеној категоризацији, као млад и тек примљен члан добио статус "глумац II", извесно је да ће убрзо (не само у овој кући) Недим бити број - један.

фото Никола Скендерија

Рођен је 25. марта 1995. године у Новом Пазару, и овај датум има за њега вишеструко симболично значење: прво аматерско, као и професионално појављивање на сцени било је баш на рођендан.

- Код мене је све ишло постепено. Први ангажман сам имао у једном неформалном београдском позоришту Филипа Гајића на Дорћолу, у представи "Сестре браће Барух". Било је то током студирања ФДУ (у класи Драгана Петровића Пелета), а пре академије, играо сам у "Бетон махали" која је обишла цео регион - каже на почетку разговора Недим Незировић. - Због ње сам се и окуражио да упишем академију, али се љубав према позоришту родила још пре школе.

Касније је, током одрастања, с пажњом гледао неке представе у Регионалном позоришту у Новом Пазару. Играо је и у аматерској трупи "Јој, ево их ови", ипак, прво је уписао Правни факултет. Одслушао је један семестар и решио да проба на ФДУ. Примљен је из прве, па је тако са својим пријатељем са класе Амаром Ђоровићем постао први Новопазарац на студијама глуме.

- Био сам на четвртој години ФДУ када сам добио позив вршачког позоришта "Стерија" ("Наши преци једите са нама", у режији Стевана Бодроже), а прво извођење је било на мој рођендан. После завршетка студија вратио сма се у родни град и радио представу за најмлађе "Није лако бити дете", у режији Мишка Динуловића. Са њом је стигла и прва награда: проглашен сам за најбољег глумца фестивала "Мали Јоаким". Цело то лето провео сам код куће, а у међувремену дошао у Београд на кастинг за серију "Клан". И у њој сам добио главну улогу.

Кад је кренула корона, посао је стао. Још један повратак кући, где је буктала епидемија. И сам је био у ковид-болници, као и његови најближи:

- То ми је донело огромно искуство. Схватио сам колико је човек крхко биће, био сам окружен неким "малим" људима који се не баве овим послом, а део су мог емотивног и духовног капацитета. Тај "усек" на почетку каријере ми је много значио... Пре затварања сам у "Радовићу" радио "Пепељугу" Аце Поповића, поново у Бодрожиној режији. И данас играм у овом театру ("Дечак са кофером" и "Бамби") и чувам контакт с том кућом, јер ме рад у дечјим позориштима испуњава и одмара.

Потом је стигао позив за нови кастинг, серију и филм "Нечиста крв", где је освојио гледаоце у улози Јовче, а часови јахања отворили нови прозор љубави - према коњима. Ипак, каријера се полако усмеравала ка театру: У БДП је у сарадњи са Себастијаном Хорватом настао "Цемент - Београд" (касније на истој сцени и "Идиот"), али се прекретница десила са "Пеликаном" у Народном позоришту. Све у свему, од краја 2021. до ових дана, "уписао" је седам нових наслова. У Хартефакту је добио улогу у представи "Било би штета да биљке изумру", у Народном је уследио "Рат и мир", онда и "Наш разред":

- Режирала га је Тања Мандић Ригонат, дивна и посвећена редитељка. У почетку сам јој замерао што ми ништа не говори, а у ствари, било је то велико редитељско поверење које се ретко среће у театру. Кад погледам уназад, у Народном сам урадио неке важне представе и као млад глумац добио простор у коме могу да делујем и напредујем. А мени је то и најзначајније.

Како и колико може да "делује", показао је ових дана у улози помоћника консиљера, Ижеа, у "Рибарским свађама". Лик у Голдонијевој комедији градио је рафинираним и дозираним средствима, постепено откривајући јунакове скривене склоности и мотиве:

- Жанр одређује публика. У комедији су, како је мој професор говорио, озбиљни људи са озбиљним проблемима. Публика се, као и у драми, може поистоветити само са истином. Прошли смо кроз тежак процес. Занимљиво ми је оно што је духовито, не и смешно. У "Рибарским свађама" морао сам да откријем зашто је тај човек ту, зашто се бави тако тривијалним стварима и због чега га толико то занима. Мора да постоји неки разлог. Ако је "анпасан", пубилика неће моћи да се повеже и поистовети са тим човеком. Одговори на ова питања изњедрили су ту улогу. А лик? Он се гради у игри, без оптерећења резултатом. Током проба сам самспонтано дошао до његовог шарма, са свим асоцијацијама које су ми падале на памет. На крају, глумац као и редитељ, одриче се свега што је вишак. И можда најважније - радити без очекивања.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације