ПОГЛЕД УНАЗАД СА "ШРЕДЕРОВИХ СТЕПЕНИЦА": Писац Саша Ђуровић о писању, својим градовима

РОЂЕН у Никшићу, студирао у Београду, да би доцније школовање (у области поплитичког маркетинга) наставио у Штутгарту, Саша Ђуровић данас живи у Италији, а тамо и пише - било као колумниста, консултант у геополитичким гласилима, било као аутор особене прозе и, за сада, три књиге - "Архив Карусел", "Лоренцова сила" и "Шредерове степенице" (Zepter Book International). Писац који, у овом потоњем роману, насловљеном по познатом примеру оптичке илузије, са те физичке дистанце (која одговара ширини Јадранског мора на крајњем његовом северу), осврће како на овдашње "географије" и прва два наведена града у којима је стасавао, тако и у прошлост - интимну, личну, али и ону нешто нешто даљу и много универзалнију, звану историјом.

Приватна архива

Премда увиђа у којој је мери звање "писац" изгубило на тежини, будући да влада "хиперпродукција писаца и списатељки" те сваковрсног ђубрета које се објављује", Ђуровић истиче да је, ипак, примарно, писац. Дуго се усмеравао ка том писању, деценијама записујући опажања и рамишљања, најпре на цедуљицама па у роковнику - "кад год би се јавила потреба, кад би то имало смисла, кад би се десило нешто занимљиво, нешто што није промакло перцепцији", јер, како вели "Перцепција је јако битна ставка, у животу уопште, па онда и за писање. Понекад грам перцепције вреди више него тона знања. Перцепција је предуслов за много тога".

- Писци које осећам као блиске су у већини класици попут ингениозног Андрића, Селимовића, Црњанског, Кундера ми је дојмљив у почецима самим, "Неподношљиве лакоће постојања", и "Успоравања". Од кад сам почео да пишем да бих објављивао не читам готово ништа, да нико од писаца не би имао ни промил утицаја, јер то може да се поткраде, као грешка. Ионако живимо у океану плагијата. Факти, који говоре да ме се препознаје као писца који пише посве аутентично "кажу" да је тај мој избор, нечитања других, добар.

Роман "Шредерове степенице" развио се из крокија, услед велике туге и бола интимног, пишчевог, који каже "ту је књигу писала перцепција, љубав, туга и бол, а ја сам само записивао".

Са "Шредерових степеница", писац сагледава време прошло и своју историју, никшићко дечаштво и београдску младост, али и историју својих претходника, становника родног му Никшића, те у ништа мањој мери - злехуди удес наших народа, црногорског и српског (и најкраће трајућег југословенског).

- Не бих рекао да сам номад, мада сам трагао, дуго - каже Ђуровић. - Више ме је водио темперамент у тој потрази него ли нека радозналост. Више бекство из провинцијалне ушушканости и монотоније, у вреву велеградске неизвесности и авантуризма. И онда, некако природан след је био, после Никшића у ком сам рођен да ме формира Београд. Мој избор је био да ме формира таква метропола. Мој Београд нема много везе са овим сада, мој Београд је био бољи. Или из визуре тих година готово све изгледа боље и лепше. Али је мој Београд био Метропола. За овај данашњи нисам сигуран да то јесте. У мој Београд се хрлило из свих делова Европе, у овај данас, долазе да се наједу и напију по сплавовима, да ђипају и да се дрпају. Мој Беград је био квалитетнији, ипак.

Трст га је, објашњава, одредио у приличној мери:

- Ту неку мирноћу, ако је има у обрисима, ноншаланцију неку, сам купио у Трсту.. Али не на Ponte Rosso, него на местима попут Piazza Grande како је зовем, старим именом. У време климатских судара и тамошњих честих бура, чистих. Штутгарт ми је усадио дисциплину и перфекционизам. Мада, имао сам добар материјал за имплементцију тих особина. Добра основа сам био за ту надградњу. Добра основа је јако битна, за све. Има код Миљковића оно, "ако смо пали били смо паду склони". Е па тако и ако смо успели, били смо предодређени негде. АЛИ Бог не да све, за нешто мораш сам да се избориш. Сваки Дар је од Бога, али да би се Дар афирмисао и реализовао, треба радити, смерно.. веровати и пратити Дар.

Од Душка за добро јутро до "Радовића" за ноћ

- ДУШКО Радовић ме будио да не закасним на предавања на ФПН, са емисијом "Београде добро јутро" која се чула са габаритног касетофона Stylandia - у стану који је био у власништву мог стрица, у улици Светог Саве број 8. А "Душко Радовић" вечерња сцена, десетак година касније, је била моја оаза, ноћима. Занимљив колорит, сцена, и препознатљивост и публицитет много већи него ли ми је то било по укусу. Али ето, било је такво време, те проказане деведесете, у којима сам добро пливао. Опет, захваљујући некој основи, одрастања на улици. Рођен сам у срцу града, у згради која је 20 метара од никшићког корза, па сам практично проходао на улици. После је то већ била дневна рутина, па су ме деведесете затекле спремног, уиграног, истренираног - сећа се Ђуровић који пише управо о београдским деведесетим. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације