МОЈ УЈАК ЈЕ УБИЈЕН У ЈАСЕНОВЦУ, А МАЈКА ПРЕЖИВЕЛА СТАРУ ГРАДИШКУ: Са писцем Слободаном Шнајдером на кафи у хотелу "Дубровник" у Загребу
СЛОБОДАН Шнајдер, један од највећих писаца у региону, дочекује нас на пријатељској кафи у хотелу "Дубровник", на загребачком Тргу Бана Јелачића. Вратио се управо из Холандије, где је објављен његов роман "Анђео нестајања", док је у Великој Британији изашло енглеско издање "Доба мједи", које је издавач послао у трку за међународног Букера
Место сусрета симболично прати наш разговор о његовој митској партизанки Анђи Берило из романа "Анђео нестајања", али и о антифашистичкој страни самог Загреба. Наиме, пре успостављања НДХ, први власник хотела био је Светозар Милинов, један од најпознатијих хрватских трговаца платном на велико. Милинов (71) је ухапшен у јулу 1941. са супругом и четворицом синова, уз обећање да ће бити депортовани у Србију. Уместо тога, послати су у усташки комплекс логора за ликвидацију Госпић-Јадовно-Паг, где ће постати једне од првих жртава. Светозар и синови убијени су у Јадовном, а Милица у логору Слана, на Пагу.
Шнајдер у "Анђелу нестајања" помиње друге мучионице, загребачке, пре свега на Тргу Н, данашњем Тргу жртава фашизма. То највеће градско мучилиште налазило се, како нам објашњава, десно од оновремене џамије (данас Мештровићевог павиљона). Највеће место егзекуције било је, пак, у парку Дотршчина, где су усташе стрељале око 7.000 антифашиста, "претежно се ту радило о загребачкој младости", каже Шнајдер.
Дан после разговора са њим обићи ћемо неке топониме везане за причу о Анђи Берило. Пре свега део Илице на ком су се налазиле чувене "двокатнице" са становима за изнајмљивање, које је Крлежа сматрао ружнима. У једној од њих, у девојачкој собици, живела је књижевна Анђа. Пре рата служила је по бољим кућама, а у рату, као Жумберка, што је било њено партизанско име, с 13. пролетерском бригадом прешла је 17.000 километара и учествовала у ослобађању Београда и Загреба. Касније је завршила на Голом отоку. И кућа за изнајмљивање књижевни је лик сама по себи и памти много тога: како је ту једне ноћи преспавао илегалац Тито, како су из ње усташе исељавале неподобне или како су једно дете бацили са крова... Обилазимо и Каменита врата на Горњем граду, па сат на Тргу бана Јелачића, где су заказивани љубавни састанци, али и Анђини с илегалцима, као и плато испред Цркве Светог Марка, Марков трг, одакле је свечано кренула 369. хрватска пуковнија на источни фронт, уз рефрен "У бој! У бој!" из опере Зрињског, и где се у роману одиграо сусрет Павелића и Степинца.
- Сусрет црквеног кнеза и кнеза од овог света - каже нам Шнајдер.
Причамо и о ослобођењу Загреба, па нам објашњава да је партизанско правило било да сваки град ослобађају не његови житељи, већ људи из других крајева. Рецимо, Ријеку су ослобађали Срби.
- Много их је ту пало јер су Немци Ријеку утврдили и упорно бранили - додаје наш саговорник.
Али, Загреб су махом ослобађали Хрвати, превасходно припадници 10. загребачког корпуса, али и 28. славонске дивизије и 45. српске. На челу Југословенске армије званично је био Коча Поповић.
- Коча је био "фаца". После ослобођења бријао се редовно на Цветном тргу, у једној бријачници. Био је најзанимљивији тадашњи функционер и човек Титова покрета - каже Шнајдер.
Открива нам и да пише трећу књигу из трилогије, коју за сада чине "Доба мједи" и "Анђео нестајања". Оба романа у Србији изашла су у издању новосадске "Академске књиге". Ова нова биће посвећена његовој баки по мајци Мари Лајб, којој, каже, "дугује све". Живела је скромно од бедне пензије удовице железничара и мизерне одштете коју је добијала за сина, "леченог туберана" у болници на Брестовцу (коју такође помиње у "Анђелу нестајања"). Као комунисту денунцирао га је колега и одведен је у Јасеновац из ког се није вратио. И Шнајдерова мајка је била у логору Стара Градишка.
- Мој ујак је знао зашто је ухапшен и можда му је било мало лакше него Србима и Јеврејима, који нису знали зашто их хапсе - коментарише Шнајдер.
Његов роман посвећен је не само Загребу, већ и свим женама које су се бориле против фашизма, а које су после рата заборављене. Многе од њих разочарале су се у потезе старих сабораца у новој власти и саме се повукле.
- Комунизам је требао жене као болничарке. Оне јесу направиле АФЖ, али реално, никада се није мислило да ће постати стварна власт, као што се никада није стварно рачунало ни са самоуправљањем. Моја мајка није припадала владајућој номенклатури, иако је заслужна. Логор је био њена "шума", прошла је Сремски фронт...
У хотелу "Дубровник" причамо и о Мирославу Крлежи, чија дела поново почињу да се штампају, а представе играју. Такође, најновији филм Рајка Грлића "Свему дође крај" рађен је по мотивима романа "На рубу памети".
- Три пута сам био код Крлеже. Код њега се није могло тек тако, мене је сигурно неко препоручио. Кад сам дошао први пут, Крлежа ће: "Бела, дођи, гледај! Он ти изгледа као угарски кадет!" Наиме, Крлежа је својевремено био у Печују кадет. Тако је разговор почео у ведром тону. Пред собом је имао отворен часопис који сам уређивао, "Пролог". Седи, маше ножицама са фотеље и показује моју драму "Камов, смртопис", о хрватском песнику који је умро с 24 године. Гледа и каже: "Ова драма је мало па ништа" (то је наслов једне познате Матошеве драме). У том часу Бог је рекао да ја не постојим! Видео је да сам збуњен и додао: "А ево и разлога: ту на овом месту, Ви грешите. Куен Хедервари, хрватски бан и мађарски гроф, као мађарски гроф никада не би рекао лакеју да као пас оде по шљуку коју је упуцао нетко из његове пратње." Гледам у његову ћелаву главу и размишљам како бих се ја, да ми је то рекао неки критичар, позвао на слободу имагинације и тезу да је литература једно, а живот друго. Али, као за врага, ја хоћу да будем паметан, па чак и дрзак, па му велим: "Крлежа, то је можда тако, али, извините, у Колумбово време није се веслало на галијама" (алузија на Крлежину драму "Кристофор Колумбо"). Нешто је у тренутку кврцнуло као кад извучеш струју из зида. Курцшлус, тако нешто - сећа се Шнајдер.
Брзо су прешли на друге теме. Крлежа је наставио да прича како ће две драме понети у гроб - једну о Крижанићу, уз опаску "то ваљда знате", а другу о Имануелу Канту.
- Питао сам збуњен: "А шта је код Канта драматично? По њему су суграђани из Кенигзберга навијали сатове, прецизни Шваба." Крлежа ће на то: "Ви немате појма! То је баш драматично!" Све ово што сам сад испричао вама, испричам и Марку Ристићу и његовим гостима, кад сам био на ручку у његовом стану, у Београду. Рекли су ми: "Нисте никако смели да му помињете Колумба и галије. Њега је већ Антун Бранко Шимић због тог анахронизма повлачио по новинама."
За Камова су, открива још Шнајдер, говорили да би био други Крлежа да је поживео. На то би се Крлежа нашалио да је и један Крлежа превише, а камоли двојица.
МАЛО ОДЛИКОВАНИХ
ЗАГРЕБАЧКА "Документа" објавила је недавно податке да је у Југославији, у НОБ, учествовало више од 100.000 жена, а погинуло више од 25.000. Ипак, Орденом народног хероја одликовано је свега 91, што чини мање од седам одсто од укупног броја одликованих припадника партизанског покрета.
И још се Шнајдер сећа да је код славног писца, крајем седамдесетих, први пут видео кревет са фиокама пуним књига, у време пре него што је постојала "Икеа". На крају га питамо мисли ли да се Крлежа поново, после дужег времена, враћа у фокус. Шнајдер одговара негативно:
- Данас га узимају као споменичку, а не као живу вредност, што је огромна разлика. Узмимо само "Заставе", које се сад постављају на сцену. Шта су оне биле за њега, а шта су сад!? Сигурно нису црвене заставе са радничких демонстрација. Намерно заборављају суштину крлежијанства.
ОШТРА ПОРУКА СА ЗАПАДА: Зеленски је преварант и марионета, крвави вазал западних елита
ВЛАДИМИР Зеленски, који је постао вазал Запада, почео је као марионета украјинског олигарха Игора Коломојског, навео је ирски новинар Чеј Боуз.
24. 11. 2024. у 17:59
(МАПА) РУСИ НАПРЕДУЈУ У ТОРЕЦКУ: Огласио се Пушилин, жестоке борбе воде се за град (ВИДЕО)
ЈЕДИНИЦЕ руске војске напредују у Дзержинску (украјински назив за Торецк), јавио је на Телеграм каналу шеф ДНР Денис Пушилин.
24. 11. 2024. у 18:59
"И ЗЕМУНЦИ СУ ГА СЕ ПЛАШИЛИ": Како је Бели постао Звер - прича о Сретку Калинићу
"КАЛИНИЋ је био звер од човека. Заправо, звер је блага реч" - рекао је тада Багзи, након чега је Калинић којег су чланови клана до тада ословљавали са "Бели" добио надимак "Звер".
24. 11. 2024. у 11:09
Коментари (0)