РАЈКО МИЛОШЕВИЋ ГЕРА, ЗВЕЗДА ДЕВЕТЕ УМЕТНОСТИ: Маринкову бару преселио у Небраску

НЕПРИКОСНОВЕНИ мајстор и једна од највећих звезда девете уметности, Рајко Милошевић Гера, који већ три деценије живи у Барселони а који је протеклих недеља боравио, промовисао свој рад, подучавао и бодрио младе цртаче и "скупљао" признања у Србији - не сећа се, како вели, свог живота од пре цртања.

промо System Comics

- За мене је цртање природно стање, исконска, чиста срећа... Срећа је, наравно, и то што успевам да радим баш то целог живота, но и када сам морао да радим неке сасвим другачије, не-стрипске послове да бих живео, увек сам цртао - испричао нам је Гера у београдском КЦ "Град", где је промовисао нови албум стрип серијала "Проклети", "Девичанске невесте", у издању куће System Comics.

- Одувек су то били коњи, и само коњи, фасцинирали су ме црно-бели вестерни, цртао сам те коње откако памтим, ваљда од неке своје друге, треће године, увек и свуда. Није ме занимало никакво формално образовање, дизајнерске школе, академије... Увек и само цртање. Касније сам, у Шпанији, у којој сам од 1991, морао да радим и разне кјомерцијалне и често сасвим незанимљиве ствари, омоте, плакате, дизајн, послове за ТВ, рекламе, сторибордове... - сећа се Гера, који је поодавно понео статус стрипске звезде и освојио слободу да (само) од цртања стрипова и живи, а који баш сваку прилику користи да истакне и да "његов посао није илустровање - већ изражавање".

Веровао је Гера, као дете које је пасионирано цртало те коње - да сви одрасли (знају да) цртају, да свако зна како се црта коњ, да све тетке, тече или ујаци имају своје цртеже, само их не показују. Ипак, с временом је схватио да је носилац ретког дара и жара, а дебитовао је касних седамдесетих 20. века - у часопису "Тик-Так", са некаквим "грозним цртежима партизана", којима је илустровао неку песму. Први већи успех постиже 1982. у магазину "Ју стрип", са серијалом "Елмер Џонс" - вестерном по сценарију Драгана Савића, са којим је сарађивао и две године касније на серијалу "Тексашки јахачи". Готово четрдесет година касније, за француске издаваче који су остали фасцинирани овим серијалом, Гера "Тексашке јахаче" наново црта те се (најпре у Француској а потом и у нашем "Систем комиксу") ишчекују "достојно представљени", на целих 120 табли - најављује нам цртач који је тренутно на четири табле од краја. Успут нам Гера открива и како је сценариста Савић пре неколико година одбио да побије све јунаке у свом сценарију "јер је превише насиља у свету"...

Данас, деценијама уназад, иницијали Р. М., праћени препознатљивим надимком Гера, отварају сва врата највећих кућа, а он сам налазио се у ситуацијама када је бивао принуђен не само да бира, већ и у позицији да одбија оне који се, углавном, не одбијају - и "Марвел" и DC (за које је радио више врло упечатљивих издања), јер је - имао преча и "паметнија" посла!

Светску славу донели су му како "Хауард Блејк" тако и, понајпре, легендарни "Скалпирани" (оригинално DC, код нас у издању "Дарквуда"), серијал промовисан као "Сопранови у индијанском резервату", који је постао инстант класик, а Геру увео у друштво највећих и најтраженијих "с обе стране баре".

- Многи су били убеђени да сам, да бих цртао "Скалпиране", боравио у индијанском резервату - прича Милошевић, некадашњи становник београдског "Јерковића", надомак "циганмале" познате као Маринкова бара. - А ја никада у животу нисам био у индијанском резервату, увек сам цртао оно што памтим и познајем, стално сам дакле цртао - Маринкову бару! Уопште ми није било тешко да ту толико ми познату циганмалу преведем, преселим у Небраску. И моја баба Загорка, ситна и невероватно одлучна, која је са врло мало речи успевала да буде централна фигура наших живота, такође је јунакиња "Скалпираних".

"Скалпирани" нису, како је планирано, заживели као телевизијска серија, јер није прикупљено довољно новца за продукцију на основу пилот-епизоде. Али, Гера се већ дуго и те како високо котира и у том, не само телевизијском, већ пре свега филмском свету, и то међу највећима.

Наиме, култни филмски аутор, врсни познавалац поп-културне историје и збивања те фан девете уметности Квентин Тарантино, није се двоумио када је одлучивао коме ће да повери "стриповање" својих филмова, односно цртање по сопственим стрипским сценаријима. Одмах је тражио - Геру. Најпре за сегмент из "Проклетника", а потом и за (више но) интегралну "Ђангову освету", за чији је оригинални филмски сценарио Тарантино овечан Оскаром, док је онај за стрип поприлично продужио!

- За "Проклетнике" сам радио сцену од шест страна стрипа, док је "Ђанго" комплетан албум на 120 страна, који има за четвртину више материјала од филма, са доста сцена које у филм нису ушле. До тог првог позива нисам ни знао да и Квентин прати и цени мој рад, а после је бивало и затегнуто са издавачем Робом Вилсоном, јер сам одмах рекао да не може тако и почео да уносим измене. Он је био у фазону да не смем то да радим са Тарантиновим сценаријем, иако дијалоге нисам дирао... Срећом, Квентин је моје измене погледао и - сложио се са сваком, рекавши им:"Пустите човека да ради, кад већ зна посао", тако да сам од њега унапред добио зелено светло и пуну слободу.

Стрип је медиј будућности, уверен је Гера, медиј који захтева од аутора да буде и сценариста и сценограф и директор фотографије, баш као и глумац и режисер. Док, све певушећи, у ритму блуза, даноноћно црта, како за Французе тако и за америчке издаваче, пратећи и њихов паклени издавачки ритам, Гера истиче да он, иако годинама избива из Србије, "никад неће престати да буде Гера одавде" и поручује:

- Овдашњи најбољи цртачи никад нису техничари, увек имају особену енергију, харизму, спонтаност, форе, наш хумор је благо - на најизлизанији фазон наших аутора странци попадају од смеха. Не треба тежити перфекцији, она је кич, досадна - грешка, несавршености, јесу оно најлепше и најљудскије у нама.

Шабан, Мајлс, Царевац...

ГЕРА је и пасионирани блузер, свира блуз, баш као што га и слуша и - живи.

- Музика је само други излазни канал за моју исконску потребу да изразим нешто. И код Шабана Бајрамовића или Мајлса Дејвиса или Царевца суштина је иста: комуникација је поента свега, да вас нешто узбуди и помери на ваш лично начин, немушто - јер када слушате Лепог Јовицу или читате Иву Андрића оно што вам они дају нису речи... 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације