ГРЦИ, КАО И СРБИ, УБРЗАЛИ НАЦИОНАЛНО САЗРЕВАЊЕ У ЕВРОПИ: Уплив европских сила на расплет рата за ослобођење Грка

ОВИХ дана из штампе је изашло друго, допуњено издање студије: "Грчка: рат за независност, стварање државе и препород нације", чији је аутор Душан Спасојевић, амбасадор Србије у Грчкој.

Фото Промо

Ова монографија је прво дело написано на српском језику у којој су целовито проучени неки од основних друштвених и политичких феномена савремене Грчке, али и истражени историјски темељи на којима су изникле модерна грчка држава и нација у првим деценијама 19. века који је заузимао посебно важно место у историји Балкана и њених народа. Било је то столеће националних и друштвено-социјалних револуција, националног уједињења, и стварања националних држава. Прва у ланцу балканских револуција била је Српска револуција, која је започета 1804. године, а затим је уследила револуција грчког народа 1821. године, која је већ 1829. завршена Једренским миром, а формално-правно окончана 1830. године стицањем независности Грчке.

О револуцији грчког народа у српској историографији и научној јавности до сада су фрагментарно писали неки од најзначајнијих српских историчара попут Стојана Новаковића, Михаила Гавриловића, Васиља Поповића, преко Димитрија Ђорђевића, Чедомира Попова, Славенка Терзића, али и филозофа и теолога попут Душана Пантелића и Душана Кашића. Грчке теме биле су преокупација и српских књижевника и историчара књижевности (Вук Стефановић Караџић, Јован Стерија Поповић, Војислав Илић, Иво Андрић).

Амбасадор Спасојевић је својом монографијом о Грчкој револуцији целовито расветлио најважније политичке, војне, друштвене, духовне, културолошке аспекте Грчке револуције и последице које је она оставила на Балкан и Европу тога времена, а портретисањем плејаде најзначајнијих учесника револуције приближио обичном читаоцу њихову улогу у том сложеном процесу који је био пун искушења, и дилема. Душан Спасојевић, иако по основној вокацији није историчар, успешно је уронио у непрегледну архивску грађу похрањену у бројним фондовима Архива САНУ, Војног архива Министарства одбране, Дипломатског архива Министарства спољних послова, али и архива Британског парламента (чувена Хансард серија која садржи непрегледну грађу о парламентарним дебатама у којима су представници највишег законодавног тела Велике Британије често током 19. века "претресали" балканске теме попут Српске или Грчке револуције). Такође, успео је да прегледа и драгоцену грађу Државног британског архива, али и архивске депое грчке Народне скупштине и Архива Министарства спољних послова Грчке.

Аутор је свој циљ да истражи и објасни настанак модерне грчке државе схватио комплексно, рачвајући га у три међусобно изукрштана правца: рат за независност; настанак модерне грчке државе; ренесанса грчке нације, што је јасно наговештено већ у наслову ове студије. Централни део монографије чине описи самог тока устанка, непрестаних сукоба устаничких вођа око концепта револуције, али су расветљени и ставови великих сила према устаничким циљевима, Османском царству, и осталим балканским народима који су своју национално-ослободилачку борбу већ увелико почели или су се спремали да крену стопама Срба и Грка. Угледајући се на Леополда Ранкеа, барда немачке историографије који је својим делом "Српска револуција" из 1829. године српску национално-ослободилачку борбу с правом окарактерисао као револуцију измештајући је из локалног, балканског опсега и стављајући је у шири европски оквир, тако је и амбасадор Спасојевић грчку револуцију посматрао не као изоловани, случајни догађај регионалног карактера, већ као квасац који је поред Српске револуције убрзао национално сазревање балканских и европских народа, и потпомогао стварање модерних националних држава 19. века, то јест дао јој европски дискурс.

О Грчкој револуцији немогуће је писати, а не увидети њен утицај на балканске и европске националне покрете и процесе националног сазревања тако особене за цео 19. век. Спасојевић је то добро разумео, а истражио је и уплив великих европских сила: Русије, Француске, а пре свега Велике Британије на ток и расплет рата за ослобођење Грка и стицање независности. Управо је овај устанак био прилика да се Велика Британија умеша у решавање неизвесне балканске стварности и то у тренутку када је у њеној спољној политици све више преовладавала русофобија која је постала један од основних стубова те политике и верни принцип њене балканске политике. Страх од спречавања руског спуштања на Балкан и топла мора, односно могућег пресудног руског утицаја на грчке устанике и ток револуције, превагнули су над тврдоглавим британским одбијањем да се укључи у моћни европски концерт. Спасојевић је поред геостратешких и политичких разлога указао и на британске привредне интересе у Османском царству. Зато је Велика Британија с пажњом пратила почетак Грчке револуције.

Таква ситуација ће трајати до 1823. године када долази до промена на челу Форин офиса. Нови шеф британске дипломатије постао је конзервативац Џорџ Канинг који је тадашњу Европу и свет изненадио својеврсном еквилибристиком у односу на Грчку револуцију.

Привржен идејама слободе, један од његових првих спољнополитичких потеза био је својеврсно признање грчких устаника, то јест грчке устаничке морнарице као ратујуће стране.

Следећи важан спољполитички потез Велике Британије у правцу признања Грчке збио се почетком априла 1826. године када је потписан Петроградски протокол којим се Порта на предлог чувеног британског војводе од Велингтона обавезала да ће Грцима дати независност. У то време међу грчким устаничким вођама искристалисаће се снажна англофилска струја коју је предводио Александрос Маврокордатос, неформални шеф дипломатије грчких устаника и потоњи вођа Енглеске странке. Управо захваљујући његовом упливу, грчки устаници су се у лето 1825. године ставили под заштиту Енглеске. У зиму 1826. Маврокордатос се тајно сусрео са Џорџом Канингом на обалама Пелопонеза, а неколико месеци касније устаници су овластили британског амбасадора у Цариграду да убудуће заступа њихове интересе. Тиме је Грчка револуција ушла у последњу, деликатну фазу која је резултирала стицањем независности 1830. године. Грци су за разлику од Срба, обезбедивши подршку Велике Британије као највеће империјалне европске и светске силе у 19. веку, осигурали успех своје револуције и за само неколико година од њеног почетка стекли независност, што Србима није пошло за руком. Иако су раније започели своју револуцију, своје циљеве су у пуној мери остварили тек пола века после Грка. n

* Студију, заједнички подухват Института за новију историју Србије, Института за европске студије и Фондације "Шапер", коју је штампала "Чигоја штампа", током ове године издавачка кућа "Кастањотис" објавиће и на грчком језику.

Препоручујемо

Култура

0 4

КЊИГА СРПСКОГ АМБАСАДОРА У АТИНИ: Излази друго издање дела Грчка: рат за независност, стварање државе и препород нације Душана Спасојевића

06. 06. 2022. у 10:14

Култура

0 2

О ТЕМЕЉИМА СТВАРАЊА МОДЕРНЕ ГРЧКЕ ДРЖАВЕ: Представљање књиге амбасадора Србије у Грчкој Душана Спасојевића

21. 12. 2021. у 18:00

Култура

1 3

ТРАЈНИ ПЕЧАТ У ИСТОРИЈИ НАШЕ КУЛТУРЕ: Давиду Албахарију уручена међународна награда "Александар Тишма"

24. 06. 2022. у 22:56

Култура

0 1

МОЈЕ ПЕРО УВЕК ВОДЕ РАДОЗНАЛОСТ И МАШТА: Писац, преводилац Зоран Пеневски поводом награде Змајевих дечјих игара за дечју књижевност

20. 06. 2022. у 15:56

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације