Култура

НАЈБОЉЕ ФИЛМСКЕ РОЛЕ НАПИСАО МИ ЈЕ МОЈ ГОРДАН: Вера Чукић за "Новости" о признањима, улогама које је бирала и које су бирале њу

Ана Попадић

12. 06. 2022. у 14:00

ИАКО је дуже време у глумачкој илегали, име Вере Чукић и данас се изговара са поштовањем.

НАЈБОЉЕ ФИЛМСКЕ РОЛЕ НАПИСАО МИ ЈЕ МОЈ ГОРДАН: Вера Чукић за Новости о признањима, улогама које је бирала и које су бирале њу

А да се њене улоге и те како памте, мада је од последње прошло више од деценије, доказују и угледна признања која и даље стижу на њену адресу. За годину дана добила је два "печата" - прошле године уручен јој је Печат Народног позоришта за допринос позоришној уметности, а пре неколико дана добила је угледно признање Југословенске кинотеке "Златни печат" за допринос филмској уметности.

- Док радим не размишљам о наградама. Па чак и када изађем пред публику са оним шта сам урадила и доживим успех, опет не мислим на награде. Али, ако оне дођу, наравно да им се обрадујем - каже, за "Новости", позната позоришна, филмска и телевизијска глумица Вера Чукић.

Откако је дипломирала глуму са оценом 10 на класи професора Мате Милошевића, нанизала је велике улоге у позоришту, најпре у Атељеу 212, а потом као првакиња Драме у Народном позоришту. Још се памти њена чувена Софка у "Нечистој крви", али и улоге у класицима "Тихи Дон", "Зли дуси", "Мизантроп", "Маска", "Путујуће позориште Шопаловић"...

Филмску публику освајала је најразличитијим улогама у филмовима "Нож", "Македонска крвава свадба", "И Бог створи кафанску певачицу", "Жута", "Тигар", "Срећна породица", "Рањена земља"... Сарађивала је са готово свим великим ауторима, али један у њеном срцу заузима посебно место - њен покојни супруг, велики сценариста и редитељ Гордан Михић.

"Златни печат" Кинотеке, каже, доживљава као велику почаст јер су у конкуренцији сва филмска остварења са простора наше бивше земље. А, осим тога, додаје, и сентиментално је везана за ову награду.

- Најбоље своје улоге на филму остварила сам по текстовима мог Гордана: као Ана у "Дневнику увреда '93", Марија у ТВ серији "Горе-доле", Кифлина мајка у "Заборављенима", Мамица у "Срећној породици", Буба Спасић у "Жутој"... Такође, мој отац Милорад И. Чукић је половином педесетих година прошлог века са господином Ратком Довијанићем делегиран од "Југославија филма" да донесе из Париза и Мадрида значајан филмски материјал који се тамо нашао после Другог светског рата, а био је наше власништво. Донели су оно због чега су тамо ишли али и неке "поклон" филмске материјале. У листу "Политика" изашао је и велики чланак и њихова фотографија са улица Мадрида. Породица је била пресрећна. Као млада девојка ишла сам често у Кинотеку у којој су се приказивали најбољи филмови из целог света, а могла сам да гледам и најбоље глумце света. Колико сам учила на Академији глуму, толико сам добијала знања и у Кинотеци.

На наше питање како је, по личном осећају, раздвајала позориште и филм, Чукићева одговара:

- Иако сам почела као филмска глумица са петнаест година, себе сам сматрала, чини ми се, првенствено позоришном глумицом. Много сам играла у позоришту, одиграла велике драмске улоге и домаће и стране литературе, и то у представама које су имале огроман успех код публике. Тај контакт који глумац има живо са гледаоцима давао ми је диван и потпуни осећај игре. Али, упоредо са позориштем играла сам и на филму, а највише на телевизији. Одиграла сам велике улоге у двадесет филмова, преко педесет ТВ драма, четрнаест ТВ серија, а да не говорим о радију и надсинхронизацијама.

Телевизијска публика најбоље памти њене улоге у ТВ драмама и познатим серијама, као што су "Самци", "Коже", "Заборављени", "Горе-доле", "Мој рођак са села"... Колико је била популарна говори и то да ју је публика два пута бирала за глумицу године (награда "Она и он" "ТВ новости"), новинари три пута, док су је критичари наградили угледним признањима "Раша Плаовић", "Царица Теодора", "Златна мимоза"...

У "Рођаку са села" је, пре више од деценије, остварила последњу улогу. А шта би то могло да је извуче из глумачке "пензије"?

- Гордан се био спремао да ми напише, по мојој жељи, улогу о сезонској радници. Уморној, истрошеној, израђеној жени са великом породицом коју мора да издржава. Сада моја ћерка жели да то напише. Иако на први поглед то није улога за мене, познајем такав лик и мислим да бих га добро оживела.

Током каријере одиграла је врло различите карактере. На питање да ли је она бирала улоге или су оне "пронашле" њу, одговара:

- Улоге су мене проналазиле, ја их бирала, онда у себи откривала оне нити које би могле да нас повежу. На врхунцу моје позоришне каријере, када сам играла Софку у "Нечистој крви" и када је то имало невероватан успех код публике широм Југославије и на гостовањима у региону, добила сам понуду ТВ Сарајево да играм Анђу у серији "Поробџије". То је било рађено по прози Светозара Ћоровића "Стојан Мутикаша". На први поглед то није била улога за мене, али ми је нешто говорило да треба да продрем у њу и да је упознам. Прихватила сам је и урадила једну од мојих најбољих телевизијских улога. Нешто слично догодило се и са улогом Бисеније у "Мом рођаку са села". И ту сам улогу много заволела, иако у старту није изгледало да је за мене. Али, изазов је тај који уметника увек привлачи.

Њена животна оаза је дом на обали Дунава, који је делила са супругом Горданом и са ћерком Иваном Михић. Осим дома, ове две глумице делиле су и екран, али и написале књигу заједно. Вера каже да је, без обзира на удаљеност од градске вреве и мир који окружује њихову кућу, "немогуће побећи од свакодневних тема и проблема":

- Изолованост ипак у великој мери ублажава стрес садашњег свакодневног живота какав је у граду. Али, село има своја правила, а и своје проблеме. Да се мало насмешимо, испричаћу вам један мој просечан дан овде. Пре свега, устајем у шест сати ујутру јер мачке мјаучу од глади испод прозора и морам да их нахраним. Не само наше три маце, већ и "њихове пријатеље". Тада угледам како је цвеће опустило своје главице и морам да га залијем. Успут приметим да је двориште пуно лишћа, па то пометем. Само што сам завршила тај посао, глад ми говори да је време да се спрема доручак. После кафе време је да се меси хлеб. А после хлеба... распремање по кући, телефонски позиви, разговори, одласци у набавку, од пролећа до јесени и брига о башти, воћу, проналажење радне снаге за кошење, окопавање, брање, орање. Мало простора током или на крају дана остаје за светске и домаће велике проблеме. Наравно да ме и они дотичу, али не у оној мери која би ме вероватно "рушила" у граду.

Веру је публика доживљавала као достојанствену даму и глумицу која је каријеру градила без мрља и скандала.

- Поштујем живот и имам пијетет према његовом крају. Трудим се да развијам оно што је најбоље у мени - скромно одговара Вера Чукић.

УМЕТНОСТ ПРЕЛАЗИ СВЕ ГРАНИЦЕ

ТОКОМ пандемије и изолације видели смо колико је уметност важна за душу. Колика је заиста њена снага?

- Када сам писала свој матурски писмени рад и за њега добила награду Савеза књижевника Југославије, наслов је био "Уметност отвара и прелази све границе". Моја прва реченица у том раду била је "Од када човек постоји, постоји и његова потреба за уметношћу". Кроз уметност човек може да искаже свој духовни свет. Ако је искрено и снажно оно што исказује и ако се тиче многих људи, може да покрене одговор.

НЕ ЗНАМ ХОЋУ ЛИ ДОВРШИТИ КЊИГУ

ВЕРА Чукић је у сарадњи са ћерком Иваном написала књигу за децу "Мој друг Исподкреветни Мрак", а потом и дело "Перле од воде". Да ли је, можда, време за трећу књигу?

- Пре неколико година сам почела да пишем роман о уметници која пуни осамдесет година и тог дана добија награду за животно дело. Сада, када се сетим, осмехнем се. Не знам ни где сам оставила тих написаних тридесетак страница, а не знам више ни да ли бих желела да ту причу наставим - искрена је глумица.