ЋОСИЋЕВА РУКА ПОМИРЕЊА: Писац је закључивао да га је на овом свету, осим породице, задржавао само порив да пише

"ПРИПАДАМ предратној скојевској генерацији која је чиста срца прихватила идеал новог, праведног друштва, не знајући ништа о Коминтерни, чисткама, гулазима, властољубивости непознатих партијских вођа.

Фото П. Митић

Определило нас је уверење, до којег смо сами, понаособ, долазили, да живимо у трулом, корумпираном, репресивном друштву. Определио нас је, затим, рат. Полагали смо испит пред собом. Ако смо као људи ишта веровали, морали смо у борбу. Ми нисмо дошли на власт, као што се десило старијој генерацији партијаца. Ипак, постигли смо, за кратко време, необично висок статус... Они који су преживели имали су осећај великог, неописивог тријумфа. Најгоре из наше генерације нису прошли они који су изгорели у часу највећег заноса, већ они који су били на власти, који су се лагано пели њеним степеницама, који су цео живот посветили политици, да би били одбачени онда када је било прекасно за било коју другу егзистенцију. У разумљивом огорчењу, неки од њих су одбацили све идеје своје младости и обесмислили читав свој живот." Речима којима је на најкраћи начин описао суштинску позицију оне генерације Срба која је, родивши се почетком треће деценије 20. столећа, веровала у могућност промене света и успостављање праведнијег и срећнијег друштва, а које је написао филозоф Михаило Марковић, могли бисмо сажети и животни пут његовог две године старијег пријатеља писца Добрице Ћосића, кога се, о стогодишњици рођења, сећамо и овом приликом. Последњу реченицу овог одломка: "Мене је спасла страсна жеља да се бавим науком..." којом је Марковић тумачио своју животну посвећеност науци о друштву и филозофији - што му је помогло да избегне судбину српских комунистичких каријерних политичара чији је једини животни циљ био успон по заводљивим али климавим степеницама власти, и чији је пад у анонимност и заборав био нужна последица историјских збивања с краја 20. века - примењену на избор којим је Добрица Ћосић свој живот испунио смислом, гласила би: "Мене је спасла страсна жеља да пишем..."

Осврћући се на свој живот у позним годинама, бележећи у својим дневницима тегобу и муку која је тај живот пратила, одвраћајући га од метафизичке могућности да га проживи поново, Ћосић је закључивао да га је на овом свету, осим породице, задржавао само порив да пише. Ту жељу која је српску књижевност обогатила хиљадама страница романа што су својом тематиком, садржином, обухваћеним историјским временом и историјским догађајима описали цео српски 20. век, не бисмо могли да разумемо ван овог кратког описа судбинског удеса генерације "левичара" који је дао Михаило Марковић, а који је Добрица Ћосић навео у портрету свог пријатеља у књизи "Пријатељи мога века". Предратни идеалиста, левичар, марковићевац и комуниста из Велике Дренове, велики читач, верник у племените идеје о братству, слободи и једнакости, које је брзином ветра развејала по Европи још Француска револуција, Ћосић се, као рођени бунтовник, придружио тајној антидржавној организацији комунистичке омладине, да би у рату, у складу са својом идеологијом, пришао Титовим партизанима, поставши политичким комесаром Јастребачког партизанског одреда. Искусивши ужасе грађанског рата, и поставши сведоком догађаја у којима су од четничког ножа страдали његови земљаци, сељаци, који су мислили другачије од оних чија је мржња према комунистима била јача од љубави према Краљу и отаџбини, Добрица Ћосић је, чини се, непорециво и заувек, створио негативну представу и осећања ресантимана према једном делу српског народа, чије ће заблуде и странпутице описати касније у својим романима. Када је рат завршен и када се, стекавши заслуге на победничкој страни, нашао међу онима који су после уништења "старе и труле" стварали нову, "праведнију и бољу" Југославију, Ћосић се суочио са једном исто тако деструктивном силом, са мрзилачким, убилачким, осветничким нагоном нове власти, када се она обрачунавала са својим непријатељима, неистомишљеницима, али и са људима чија је једина кривица била то што су припадали другој класи, и чија је имовина постајала плен у монтираним судским процесима. Ако су насиља и убиства у рату правдана праведним циљем антифашистичке борбе за националну али и социјалну слободу - што су у партизанском покрету од почетка постојали као напоредни циљеви - онда су поступци власти, пишчевих бивших сабораца и истомишљеника, у изградњи државе која је требало да искорени зло и усрећи све њене становнике, дубоко усталасале до тада чврста и непоколебљива морална и идеолошка уверења младог комунисте и бившег партизанског комесара. Да не затвори очи пред оним што се пред њим догађало, учествујући и сам у првим послератним годинама у стварању државе која се неће много разликовати од стаљинистичке диктатуре, и чији ће логори за неистомишљенике по монструозности метода, као и по амбицији преваспитавања, чак превазићи совјетске гулаге, да се не придужи оним фанатицима идеје у коју је и сам као племениту веровао и које ће као емоционалне богаље, неспособне за љубав и сажаљење, касније описивати у својим романима, можда је Ћосића спасла интелигенција, образовање које није стекао на универзитету већ као страствени читалац, али и његова радозналост за друго, другачије, жеља да чује и сазна разлоге другачијег мишљења, да упозна људе из других друштвених миљеа и слојева, да чује њихов глас, глас "отпадника" и "декадената", што је био порив који га је терао да испита и открије разлоге онога што је његова страна демонизовала као узроке зла и друштвене несреће. Пријатељства склопљена после рата у Београду у чувеној Симиној 9а била су само почетак Ћосићевог целоживотног страсног пријатељевања са неким од најистакнутијих српских интелектуалаца друге половине 20. века, дугогодишњих дружења проведених на породичним скуповима и слављима уз гитару и песму, али и у бурним идеолошким и филозофским расправама. Управо проводећи време са тим људима - међу којима треба поменути Борислава Михајловића Михиза и Дејана Медаковића, Мићу Поповића, Војислава и Михајла Ђурића, Живорада Стојковића и многе друге - слушајући њихову критику нових власти, налазио је Ћосић и потврду и подстрек властитим сумњама у исправност режима у чијем је успостављању и сам учествовао. Начин да у дијалогу са самим собом разреши питања која су га мучила, гоњен и оном необјашњивом присилом талента, нашао је Ћосић у писању. Тако се и целокупан опус Добрице Ћосића, његови романи али и публицистика, у којој је аутор ван фабулирања и имагинације имао потребу да разматра горуће проблеме нове југословенске државе у којој истицана социјална једнакост не само да није потиснула већ чак изоштрила проблеме националних сепаратизама, подстрекиваних и од стране нове класе социјалистичких моћника, може схватити и као глас савести, као чин прихватања историјске одговорности човека који је, усвојивши левичарску идеологију и активно се укључујући у борбу оних који су је заступали, живео у уверењу да усмерава историју ка прогресу, ка будућности у коју је једино веровао. У својим романима, напоредо са разрачунавањем са властитим илузијама, желео је Ћосић да се разрачуна са оним што је веровао да су биле илузије његовог, српског народа...

... У судбини писца који је у својим романима исписао најтрагичније странице новије српске историје (од апокалиптичког страдања у Првом светском рату, преко трагедије српске грађанске класе која је у 20. веку дала толико великих и мудрих људи и која није стигла да у свој народ усади вредности националне самосвести, хуманизма и демократије у које је веровала, до голооточке голготе) било је такође нечега трагичног. Како другачије тумачити судбину писца који је веровао у будућност и који је живот окончао у веку у којем се осећао туђ, који је превазилазио чак и његове моћи поимања зла у свету. Упркос томе што је доживео позну старост, што је, иако "дисидент" био поштеђен гоњења и утамничења - а његови романи и књиге, уместо да буду забрањени, штампани у огромним тиражима - Ћосић је сумирајући животне рачуне, песимистички говорио о постигнућима личним али и оним што је постигла његова генерација: "Стварност нас приморава да увидимо: наша су највећа историјска дела ратне победе и освајање власти; наши морални подвизи остали су у ратничкој и партизанској патњи. У миру, осим одбране државне независности од Стаљинове хегемоније, нисмо умели ни успели ниједан велики посао да урадимо како ваља, да нас надживи. Самоуверење нам је било надмоћније од достојанства. На овом тлу од Немање до данашњих председавајућих, уверен сам, није било нараштаја који је неозбиљније и лаковерније живео, више уживао, мање радио, дуже живео од свог ратовања за слободу. Али су нам прво лагано, па онда нагло, почели пресахњивати извори лагодног и неодговорног живљења." Доживео је писац да му се историја и време наругају, да пољуљају готово све истине у које је веровао. Питамо се да ли се, када се његова политичка мисија спасавања државе и народа деведесетих година завршила поразом, Ћосић сећао своје осуде Слободана Јовановића и одлуке најчувенијег српског историчара да се под старост, после 27. марта, укључи у политику, а коју изговара један од његових књижевних јунака? Упркос огромном знању које је стекао наднесен над књигама у многим у несаници и размишљању проведеним ноћима, било је у Ћосићу, као можда у свим писцима, извесне политичке наивности ако не и ригидности, јер како бисмо другачије могли да тумачимо његове мисли о насилној примени просветитељских метода, у некој врсти просвећене диктатуре за којом је чезнуо: "Свест о рационалности не ствара се придикама него принудама. Ниједну принуду која унапређује људску рационалност, којој је својствена и моралност и култура, не сматрам недемократском и насиљем. Ако људи нису спремни да рационално мисле за своје добро, мора их друштво, поредак, држава, приморати да рационално поступају у општем интересу, за добро људске заједнице. И то је вид европеизације..." Као да смо се у овој реченици из књиге последњих Ћосићевих записа У туђем веку (II) вратили на питање односа вере (у племениту идеју) и људске слободе. Не само човек разума и мере, већ и страсти и прекомерја, овај верник у будућност схватио је да ће умрети у туђем веку који му је изгледао још страшнији од претходног и потпуно неразумљив. Опхрван сумњом у властити учинак на земљи, последњи роман "Време власти" посветио је Ћосић Душану Катићу, Аћимовом праунуку, комунисти и Брозовом министру, дајући тако смисао чак и животу оног разочараног политичара кога су, према мишљењу Михаила Марковића, чекали осуда историје и заборав. Колико су Ћосићеве унутрашње битке биле снажне и колико је на крају ипак имао снаге да се издигне изнад својих страсних мржњи, сведочи и говор који је одржао у Москви 17. јуна 2010, када је примао Медаљу за победу над антифашизмом којом га је одликовао председник Русије Дмитриј Медведев и у којем је признао антифашистичку мотивацију Равногорског покрета. Тиме је и Ћосић пружио руке за оним за чим су чезнули и сви његови јунаци, за помирењем, измирењем са собом и другима. Ако наши потомци и не буду посматрали историју Ћосићевим очима, његово дело сведочиће, сасвим сигурно, о искупљењу које као народ можемо постићи само ако се суочимо са самим собом, у прошлости, садашњости, али надамо се и у будућности која нас чека.

(Одломак из предавања "Добрица Ћосић у антологији 'Десет векова српске књижевности'")

Препоручујемо

Култура

0 0

ЗАБОРАВЉЕНИ ПИСАЦ: Научни скуп о Нику Бартуловићу

17. 12. 2021. у 13:45

Култура

0 2

НЕПОЗНАТА РЕЧ: Прилог биобиблиографији

07. 12. 2021. у 16:33

Култура

0 0

ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ ОДУШЕВИО ПРАТИОЦЕ: Написао песму и објаснио како је победио корону (ВИДЕО)

02. 12. 2021. у 16:35

Култура

0 1

ЖАРКО ИЗ ЛОГОРА: Али, научава Видовић, ако припадност не осећамо, а неиздржљиво је и проклето бити туђ себи

30. 11. 2021. у 16:37

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације