ĆOSIĆEVA RUKA POMIRENJA: Pisac je zaključivao da ga je na ovom svetu, osim porodice, zadržavao samo poriv da piše

"PRIPADAM predratnoj skojevskoj generaciji koja je čista srca prihvatila ideal novog, pravednog društva, ne znajući ništa o Kominterni, čistkama, gulazima, vlastoljubivosti nepoznatih partijskih vođa.

Foto P. Mitić

Opredelilo nas je uverenje, do kojeg smo sami, ponaosob, dolazili, da živimo u trulom, korumpiranom, represivnom društvu. Opredelio nas je, zatim, rat. Polagali smo ispit pred sobom. Ako smo kao ljudi išta verovali, morali smo u borbu. Mi nismo došli na vlast, kao što se desilo starijoj generaciji partijaca. Ipak, postigli smo, za kratko vreme, neobično visok status... Oni koji su preživeli imali su osećaj velikog, neopisivog trijumfa. Najgore iz naše generacije nisu prošli oni koji su izgoreli u času najvećeg zanosa, već oni koji su bili na vlasti, koji su se lagano peli njenim stepenicama, koji su ceo život posvetili politici, da bi bili odbačeni onda kada je bilo prekasno za bilo koju drugu egzistenciju. U razumljivom ogorčenju, neki od njih su odbacili sve ideje svoje mladosti i obesmislili čitav svoj život." Rečima kojima je na najkraći način opisao suštinsku poziciju one generacije Srba koja je, rodivši se početkom treće decenije 20. stoleća, verovala u mogućnost promene sveta i uspostavljanje pravednijeg i srećnijeg društva, a koje je napisao filozof Mihailo Marković, mogli bismo sažeti i životni put njegovog dve godine starijeg prijatelja pisca Dobrice Ćosića, koga se, o stogodišnjici rođenja, sećamo i ovom prilikom. Poslednju rečenicu ovog odlomka: "Mene je spasla strasna želja da se bavim naukom..." kojom je Marković tumačio svoju životnu posvećenost nauci o društvu i filozofiji - što mu je pomoglo da izbegne sudbinu srpskih komunističkih karijernih političara čiji je jedini životni cilj bio uspon po zavodljivim ali klimavim stepenicama vlasti, i čiji je pad u anonimnost i zaborav bio nužna posledica istorijskih zbivanja s kraja 20. veka - primenjenu na izbor kojim je Dobrica Ćosić svoj život ispunio smislom, glasila bi: "Mene je spasla strasna želja da pišem..."

Osvrćući se na svoj život u poznim godinama, beležeći u svojim dnevnicima tegobu i muku koja je taj život pratila, odvraćajući ga od metafizičke mogućnosti da ga proživi ponovo, Ćosić je zaključivao da ga je na ovom svetu, osim porodice, zadržavao samo poriv da piše. Tu želju koja je srpsku književnost obogatila hiljadama stranica romana što su svojom tematikom, sadržinom, obuhvaćenim istorijskim vremenom i istorijskim događajima opisali ceo srpski 20. vek, ne bismo mogli da razumemo van ovog kratkog opisa sudbinskog udesa generacije "levičara" koji je dao Mihailo Marković, a koji je Dobrica Ćosić naveo u portretu svog prijatelja u knjizi "Prijatelji moga veka". Predratni idealista, levičar, markovićevac i komunista iz Velike Drenove, veliki čitač, vernik u plemenite ideje o bratstvu, slobodi i jednakosti, koje je brzinom vetra razvejala po Evropi još Francuska revolucija, Ćosić se, kao rođeni buntovnik, pridružio tajnoj antidržavnoj organizaciji komunističke omladine, da bi u ratu, u skladu sa svojom ideologijom, prišao Titovim partizanima, postavši političkim komesarom Jastrebačkog partizanskog odreda. Iskusivši užase građanskog rata, i postavši svedokom događaja u kojima su od četničkog noža stradali njegovi zemljaci, seljaci, koji su mislili drugačije od onih čija je mržnja prema komunistima bila jača od ljubavi prema Kralju i otadžbini, Dobrica Ćosić je, čini se, neporecivo i zauvek, stvorio negativnu predstavu i osećanja resantimana prema jednom delu srpskog naroda, čije će zablude i stranputice opisati kasnije u svojim romanima. Kada je rat završen i kada se, stekavši zasluge na pobedničkoj strani, našao među onima koji su posle uništenja "stare i trule" stvarali novu, "pravedniju i bolju" Jugoslaviju, Ćosić se suočio sa jednom isto tako destruktivnom silom, sa mrzilačkim, ubilačkim, osvetničkim nagonom nove vlasti, kada se ona obračunavala sa svojim neprijateljima, neistomišljenicima, ali i sa ljudima čija je jedina krivica bila to što su pripadali drugoj klasi, i čija je imovina postajala plen u montiranim sudskim procesima. Ako su nasilja i ubistva u ratu pravdana pravednim ciljem antifašističke borbe za nacionalnu ali i socijalnu slobodu - što su u partizanskom pokretu od početka postojali kao naporedni ciljevi - onda su postupci vlasti, piščevih bivših saboraca i istomišljenika, u izgradnji države koja je trebalo da iskoreni zlo i usreći sve njene stanovnike, duboko ustalasale do tada čvrsta i nepokolebljiva moralna i ideološka uverenja mladog komuniste i bivšeg partizanskog komesara. Da ne zatvori oči pred onim što se pred njim događalo, učestvujući i sam u prvim posleratnim godinama u stvaranju države koja se neće mnogo razlikovati od staljinističke diktature, i čiji će logori za neistomišljenike po monstruoznosti metoda, kao i po ambiciji prevaspitavanja, čak prevazići sovjetske gulage, da se ne priduži onim fanaticima ideje u koju je i sam kao plemenitu verovao i koje će kao emocionalne bogalje, nesposobne za ljubav i sažaljenje, kasnije opisivati u svojim romanima, možda je Ćosića spasla inteligencija, obrazovanje koje nije stekao na univerzitetu već kao strastveni čitalac, ali i njegova radoznalost za drugo, drugačije, želja da čuje i sazna razloge drugačijeg mišljenja, da upozna ljude iz drugih društvenih miljea i slojeva, da čuje njihov glas, glas "otpadnika" i "dekadenata", što je bio poriv koji ga je terao da ispita i otkrije razloge onoga što je njegova strana demonizovala kao uzroke zla i društvene nesreće. Prijateljstva sklopljena posle rata u Beogradu u čuvenoj Siminoj 9a bila su samo početak Ćosićevog celoživotnog strasnog prijateljevanja sa nekim od najistaknutijih srpskih intelektualaca druge polovine 20. veka, dugogodišnjih druženja provedenih na porodičnim skupovima i slavljima uz gitaru i pesmu, ali i u burnim ideološkim i filozofskim raspravama. Upravo provodeći vreme sa tim ljudima - među kojima treba pomenuti Borislava Mihajlovića Mihiza i Dejana Medakovića, Miću Popovića, Vojislava i Mihajla Đurića, Živorada Stojkovića i mnoge druge - slušajući njihovu kritiku novih vlasti, nalazio je Ćosić i potvrdu i podstrek vlastitim sumnjama u ispravnost režima u čijem je uspostavljanju i sam učestvovao. Način da u dijalogu sa samim sobom razreši pitanja koja su ga mučila, gonjen i onom neobjašnjivom prisilom talenta, našao je Ćosić u pisanju. Tako se i celokupan opus Dobrice Ćosića, njegovi romani ali i publicistika, u kojoj je autor van fabuliranja i imaginacije imao potrebu da razmatra goruće probleme nove jugoslovenske države u kojoj isticana socijalna jednakost ne samo da nije potisnula već čak izoštrila probleme nacionalnih separatizama, podstrekivanih i od strane nove klase socijalističkih moćnika, može shvatiti i kao glas savesti, kao čin prihvatanja istorijske odgovornosti čoveka koji je, usvojivši levičarsku ideologiju i aktivno se uključujući u borbu onih koji su je zastupali, živeo u uverenju da usmerava istoriju ka progresu, ka budućnosti u koju je jedino verovao. U svojim romanima, naporedo sa razračunavanjem sa vlastitim iluzijama, želeo je Ćosić da se razračuna sa onim što je verovao da su bile iluzije njegovog, srpskog naroda...

... U sudbini pisca koji je u svojim romanima ispisao najtragičnije stranice novije srpske istorije (od apokaliptičkog stradanja u Prvom svetskom ratu, preko tragedije srpske građanske klase koja je u 20. veku dala toliko velikih i mudrih ljudi i koja nije stigla da u svoj narod usadi vrednosti nacionalne samosvesti, humanizma i demokratije u koje je verovala, do golootočke golgote) bilo je takođe nečega tragičnog. Kako drugačije tumačiti sudbinu pisca koji je verovao u budućnost i koji je život okončao u veku u kojem se osećao tuđ, koji je prevazilazio čak i njegove moći poimanja zla u svetu. Uprkos tome što je doživeo poznu starost, što je, iako "disident" bio pošteđen gonjenja i utamničenja - a njegovi romani i knjige, umesto da budu zabranjeni, štampani u ogromnim tiražima - Ćosić je sumirajući životne račune, pesimistički govorio o postignućima ličnim ali i onim što je postigla njegova generacija: "Stvarnost nas primorava da uvidimo: naša su najveća istorijska dela ratne pobede i osvajanje vlasti; naši moralni podvizi ostali su u ratničkoj i partizanskoj patnji. U miru, osim odbrane državne nezavisnosti od Staljinove hegemonije, nismo umeli ni uspeli nijedan veliki posao da uradimo kako valja, da nas nadživi. Samouverenje nam je bilo nadmoćnije od dostojanstva. Na ovom tlu od Nemanje do današnjih predsedavajućih, uveren sam, nije bilo naraštaja koji je neozbiljnije i lakovernije živeo, više uživao, manje radio, duže živeo od svog ratovanja za slobodu. Ali su nam prvo lagano, pa onda naglo, počeli presahnjivati izvori lagodnog i neodgovornog življenja." Doživeo je pisac da mu se istorija i vreme narugaju, da poljuljaju gotovo sve istine u koje je verovao. Pitamo se da li se, kada se njegova politička misija spasavanja države i naroda devedesetih godina završila porazom, Ćosić sećao svoje osude Slobodana Jovanovića i odluke najčuvenijeg srpskog istoričara da se pod starost, posle 27. marta, uključi u politiku, a koju izgovara jedan od njegovih književnih junaka? Uprkos ogromnom znanju koje je stekao nadnesen nad knjigama u mnogim u nesanici i razmišljanju provedenim noćima, bilo je u Ćosiću, kao možda u svim piscima, izvesne političke naivnosti ako ne i rigidnosti, jer kako bismo drugačije mogli da tumačimo njegove misli o nasilnoj primeni prosvetiteljskih metoda, u nekoj vrsti prosvećene diktature za kojom je čeznuo: "Svest o racionalnosti ne stvara se pridikama nego prinudama. Nijednu prinudu koja unapređuje ljudsku racionalnost, kojoj je svojstvena i moralnost i kultura, ne smatram nedemokratskom i nasiljem. Ako ljudi nisu spremni da racionalno misle za svoje dobro, mora ih društvo, poredak, država, primorati da racionalno postupaju u opštem interesu, za dobro ljudske zajednice. I to je vid evropeizacije..." Kao da smo se u ovoj rečenici iz knjige poslednjih Ćosićevih zapisa U tuđem veku (II) vratili na pitanje odnosa vere (u plemenitu ideju) i ljudske slobode. Ne samo čovek razuma i mere, već i strasti i prekomerja, ovaj vernik u budućnost shvatio je da će umreti u tuđem veku koji mu je izgledao još strašniji od prethodnog i potpuno nerazumljiv. Ophrvan sumnjom u vlastiti učinak na zemlji, poslednji roman "Vreme vlasti" posvetio je Ćosić Dušanu Katiću, Aćimovom praunuku, komunisti i Brozovom ministru, dajući tako smisao čak i životu onog razočaranog političara koga su, prema mišljenju Mihaila Markovića, čekali osuda istorije i zaborav. Koliko su Ćosićeve unutrašnje bitke bile snažne i koliko je na kraju ipak imao snage da se izdigne iznad svojih strasnih mržnji, svedoči i govor koji je održao u Moskvi 17. juna 2010, kada je primao Medalju za pobedu nad antifašizmom kojom ga je odlikovao predsednik Rusije Dmitrij Medvedev i u kojem je priznao antifašističku motivaciju Ravnogorskog pokreta. Time je i Ćosić pružio ruke za onim za čim su čeznuli i svi njegovi junaci, za pomirenjem, izmirenjem sa sobom i drugima. Ako naši potomci i ne budu posmatrali istoriju Ćosićevim očima, njegovo delo svedočiće, sasvim sigurno, o iskupljenju koje kao narod možemo postići samo ako se suočimo sa samim sobom, u prošlosti, sadašnjosti, ali nadamo se i u budućnosti koja nas čeka.

(Odlomak iz predavanja "Dobrica Ćosić u antologiji 'Deset vekova srpske književnosti'")

Preporučujemo

Kultura

0 0

ZABORAVLjENI PISAC: Naučni skup o Niku Bartuloviću

17. 12. 2021. u 13:45

Kultura

0 2

NEPOZNATA REČ: Prilog biobibliografiji

07. 12. 2021. u 16:33

Kultura

0 0

LjUBIVOJE RŠUMOVIĆ ODUŠEVIO PRATIOCE: Napisao pesmu i objasnio kako je pobedio koronu (VIDEO)

02. 12. 2021. u 16:35

Kultura

0 1

ŽARKO IZ LOGORA: Ali, naučava Vidović, ako pripadnost ne osećamo, a neizdržljivo je i prokleto biti tuđ sebi

30. 11. 2021. u 16:37

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije