СВЕТ ЈЕ ПОДЕЉЕН СВИЛЕНИМ ЗАВЕСАМА: Новица Антић, управник Атељеа 212, о јубилеју куће, легендарним представама, друштвеној клими

ЈУБИЛЕЈ Атељеа 212 ових дана обележен је скромно и готово неупадљиво: изложбама Вељка Михајловића (о Петру Краљу и позоришном здању), као и извођењем култне представе "Љубавно писмо".

"Краљ Иби", Фото Атеље 212

Прва страница исписана је 12. новембра 1956. године концертним извођењем Гетеовог "Фауста" у режији Мире Траиловић, на 212 столица у малој сали старе "Борбе", све остало је одавно постало историја...

- Атеље 212 није склон да помпезно слави јубилеје и нема ту врсту "обележавачке" традиције. Обично су се писале монографије. Последња је урађена пре десет година, сматрали смо да је још рано за следећу - објашњава управник Новица Антић. Рођендан смо обележили радно, представом која везује прошлост, садашњост и, верујем, будућност.

"Љубавно писмо" се игра од 1994, увек у пуној сали. То је наша "Буба у уху", можда је једна од најдуговечнијих на београдским сценама. Иначе, читав новембар посвећен је прослави јубилеја са два нова наслова: већ је изведен Balkan bordello, прекосутра je премијера "Пристанкa". Реч је о драми савремене британске списатељице Нине Рејн, у режији Небојше Брадића. Нажалост, бави се актуелним темама и на нашим просторима: сексуалним насиљем, третманом жртве у правосудном систему и медијима, али и нашим главама.

Ваша кућа почела је у нашој, у згради "Борбе"?

- И нарасла од двеста дванаест столица до преко петсто места у великој и малој сали.

Пројекат за зграду урадио је Бојан Ступица, у међувремену је доживела многе трансформације. Последња велика реконструкција била је 1992. Овог месеца отварамо и прву дигиталну позоришну читаоницу. Биће то мала соба у кули Атељеа, где ће сви који желе моћи да истражују комплетну архиву Атељеа. Међу њима, драгоцене рукописе извођених и неизвођених драма, оригиналне драме са примедбама писца и редитеља, цртежима.

Једна од првих представа "Чекајући Годоа", најавила је авангардну будућност куће у и даље "тврдо", комунистичко време?

- Импресивно и величанствено, али не смемо заборавити да је било неко друго доба. Време, како га је Винстон Черчил назвао, (заправо само употребио) - иза "гвоздене завесе".

Термин "гвоздена завеса" (и то према источном словенству) су, заправо, измислили нацисти 1942. године, мислећи како треба да буде постављена једног дана, када буде велики немачки рајх. Онда га је на другачији начин, али опет знаковито, употребио Черчил - као завесу између источних и западних земаља. Југославија је била негде између и могла да буде својеврсна Швајцарска, место у коме су се размењивале идеје између Истока и Запада.

Данас је свет другачији?

- Подељен је не гвозденим, већ свиленим завесама, а свила је поред челика најтрајнији материјал. Иако свилена, она је непробојна. Видимо кроз њу, али не можемо да је пробијемо. Данас живимо у другачијем свету у историјском и стваралачком смислу: појам авангарде не постоји као реална уметничка пракса. Мењају се форме. Сада је на реду дигитална уметност, нешто што су некадашњи гледаоци могли да виде само у научнофантастичним филмовима.

Фото Атеље 212

Нема више ни великих идеја, ни великих имена попут Михиза, Пекића, Киша, Селенића, Црнчевића...

- Велико позориште тражи велику земљу. Добро позориште у малим земљама је - случајност. Некада се стварало на фону врло јасне идеологије. Већ од краја 90-тих живимо у друштву које,заправо, нема изражену идеологију. Тако, не можете да будете ни апологета ни уметнички опонент. Данашња идеологија, као уосталом и читаве Европе, идеологија је преживљавања. Људи које помињете били су различитих политичких убеђења.

Друштвена клима је то дозвољавала?

- Јесте, али контролисано. Један наш историчар дао ми је извештај службе државне безбедности из краја седамдесетих година, у коме се наводи да Михиз, Мира Траиловић, Ћирилов и други млађи људи који се окупљају у Атељеу 212, под формом интелектуалних разговора о садашњици заправо уносе анархо-либералистичке идеје у друштво и културну средину, нарушавајући водећу улогу СК Југославије и друго! Дакле, било је то доба ограничене слободе у златном кавезу. У њему су неки вешти људи попут Мире, успевали да извуку максимум - сачувају позориште, а да на уметнички начин укажу на оно што су желели. Недостатак одређених грађанских слобода, пресију, корупцију. Било је много представа које су се на посредан начин бавиле тим темама.

"КОСА", Фото Атеље 212

Данас може све да се каже, али ништа нема тежину?

- Да, и питање је колико је уметнички валидно. Говоримо шта хоћемо у уметности, ипак, не артикулишемо то на уметнички начин. Не треба уметност да буде ни скупштина, ни странка, ни она на власти, ни опозиција. Наклоност се види из избора тема: не треба да се намеће него да се осети став. У супротном, претвара се у пропаганду.

Зашто се баш "Краљ Иби" и 1964. сматрају преломним у историји куће?

- Још је то било друштво свеже изашло из рата, чврсто, партијско, у коме је цветала уметност соцреализма. Онда се појављује један краљ, Иби, са својим дворјанима, супругама, успешним и неуспешним ратовима, малим лукавствима за која мисли да су врло паметна. Наивно-смешно-тужно-опасни краљ. Замислите такву представу у то време! Била је директна алузија на Тита и режим, на оно што се дешавало. Изузетно субверзивна представа, са потпуно новим уметничким изразом.

Новица Антић, Фото З. Јовановић

Какав филозофски поглед на свет је "емитован" из Атељеа?

- Позитивну субверзивност, која подразумева здрав људски ум и слободни разум. Представе су се базирале на индивидуалистичком начину размишљања, што је пленило и публику и учеснике у уметничком процесу. Осећали су се као заједница уметнички слободних људи.

Да ли је наше време "поравнало" све, па и различитост?

- Ово време нас тера да будемо у Тајланду Кардашијанка, у Москви Мадона, у Њујорку Висоцки... Кроз то привидно пласирање,наводно, свих могућих истина, наше доба нас, на неки начин, уједначава и умирује - анестезира на глобалном нивоу.

Мученички посебни

- МИСЛИМО да су наши проблеми само наши, да смо посебни на један мученички начин.

Историја нас је, нажалост, много пута навела да сматрамо да смо у најстрашнијем могућем положају. У Атељеу покушавамо, као што је то и Мира радила, да уметнички кажемо - такви проблеми нису само наши. Питања освете, ратова, крви, силовања, депресија, менталног сиромаштва, проблеми су читавог овог света.

Да не говоримо о оним егзистенцијалним,проблемима људске друштве. Њима се више и не бавимо, као да су постали салонски и "старомодни" - истиче Антић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације