СРУШИЛА САМ “СКАДАР" И ПОДИГЛА НОВИ: Интервју - Ивана Нешић, писац, о новом роману "Узидана"

РЕТКИ су они међу нама којима стих непознатог песника о жртвовању младе Гојковице, а зарад опстајања скадарских зидина, није наводио на очи сузе, а на њене вапаје упућене Раду Неимару многима је од нас застајала кнедла у грлу.

privatna arhiva

Још су ређи они који би помислили да тај трагични, сурови крај не мора да буде прави завршетак, и одважили се да га прогласе - новим почетком, преобликујући и градећи нову, своју причу, рушећи стари "Скадар" и градећи нови по својој мери.

Управо је то урадила историчарка уметности и списатељица Ивана Нешић у свом новом роману "Узидана" (једној од првих "цигала" у новој едицији "Чаробне књиге" намењеној омладини и старијима), нудећи ново, духовито, субверзивно читање.

о Откуд баш "Зидање Скадра" и Гојковица, као почетна тачка у вашој, новој верзији епа?

- Има неколико народних песама које су тако непоправљиво, ужасно, горко трагичне, да се, а мислим да већина читалаца дели то искуство, увек након читања осетим као да сам нешто ненадокнадиво изгубила. У томе је наравно вештина и величина народног песника, то што може да изазове тако комплексну и снажну емоцију. "Зидање Скадра" је једна од тих песама. Неко би можда рекао да жртва младе Гојковице није бесмислена жртва за разлику од, на пример, смрти у "Предрагу и Ненаду" или "Хасанагиници", јер је њена смрт омогућила Скадру да стоји, неко би рекао да је за постојаност грађевине потребна жртва, симболична или стварна, али ја нисам тај неко.

- Као дете сам увек изнова читала те песме, савршено свесна чињенице да ће крај увек бити исти, али као да сам тим читањем покушавала да приволим причу да се промени знајући да је то немогуће. Сада, када сам одрасла, схватила сам заправо да свако од нас има моћ да пише своју причу, не поништавајући оригинал, увек поштујући оригинал, и омогућила сам малој себи ту малу утеху, да је можда после било другачије.

о Постају ли Гојковица и њено жртвовање некакав симбол, да ли се она другачије доживљава и разумева данас, у модерном добу?

- Ја верујем да смо данас мало "мекши" него што су наши преци морали да буду. И то је добра ствар, чини ми се. Схватамо да трпљење није обавезно, наша средња генерација учи да пронађе свој глас и избори се за себе, млађи су изгледа већ научили. Самим тим може се упасти у замку сматрања да смо бољи или паметнији од претходних генерација. У том смислу сам морала опрезно да поступам. Не можемо судити о поступцима и размишљањима стварних или измишљених ликова из прошлости на основу данашњих вредности, а опет се то често чини. Тако се не чини услуга ни нама ни њима. Извргавање традиције руглу није прави пут, гледање старих обичаја и светоназора с висине - још горе. Морамо покушати да разумемо зашто је нешто било како је било, и тек ако то успемо можемо понудити ново читање и "Скадра" и Гојковице и било чега, покушати да срушимо па поново изградимо старе приче на нови начин, али са фундаменталним разумевањем градивних елемената који су нам остали.

о "Узидана" је, наводе критичари, исписана у најбољем маниру Прачета или Урсуле Вернон. Смета ли вам то именовање узора?

- Не бежим од својих узора, баш се и поносим што сам (неформално) учила од најбољих. И Тери Прачет и Урсула Вернон су сјајни писци који причају озбиљне, важне приче обилато зачињене хумором. Од њих сам видела да то може. Да хумор нипошто не девалвира поруку приче. Да озбиљно не мора бити чемерно. Али најважнија ствар која им је обома заједничка је фини хуманизам, љубав према човеку и поред тога, или баш због тога, што је несавршено биће пуно мана. Та два разлога су нужна (можда не и довољна) да се уз њихове књиге осећате топло и угодно, чак и кад вам говоре неугодне ствари које се можда морају рећи. Некако као да сте мало бољи човек, макар накратко. Можда се прими и на дуже, ко зна.

Прилазе ли моје књиге томе? Могу да тежим и да се надам да ће се публика осетити барем неким делом тако како се ја осећам док читам дела ових аутора.

о Српски филклор ризница је из које доследно, упорно и маштовито црпете инспирацију - свесно и са намером, или не?

- Не планирам ја да се бавим фолклором, он ме некако увек пронађе, ваљда јер су то прве приче које сам слушала и оно што ме је фасцинирало и формирало. Ми смо се прећутно договорили да је народно предање окамењено тамо негде у 19. веку, кад га је Вук Стефановић Караџић забележио, али то не може бити истина? Мени је моја баба причала приче које су биле сличне онима које сви знамо, али су се унеколико разликовале, па сам деценијама касније схватила да је то усмено предање које је - еволуирало. Е сад, усмено предање данас живи можда на други начин, у форми некаквих подскаста или томе слично, али су теме другачије. За старе теме на стари начин нема више ни стрпљења ни публике, али ја у себи осећам потребу да се њима бавим. Пошто књижевна публика још како постоји, ја се онда (не)скромно сматрам настављачицом народне традиције.

о Како сте доживели вест да је ваша "Зеленбаба" уврштена у лектиру, да ли је било страха да то не пробуди отпор код деце?

- Прва реакција на чињеницу да ће "Зеленбабини дарови" ("Креативни центар") бити уврштени у лектиру била је изненађење - шок чак. Тада сам себе још увек доживљавала као младу ауторку, и по годинама и по броју објављених дела, а мислила сам да је за лектиру потребан некакав тест времена. Сад кад размислим, за тест времена је потребно време, тако да онда ученици не би били изложени актуелној продукцији. Али да, након почетне радости што ће моје дело допрети до већег броја читалаца, мало се јесам забринула. Шта ако некоме моја књига буде тешка или трауматична због тога што мора да је чита за оцену?

Ја сам волела да читам све, па и лектиру. И чинило ми се да је избор био добар. Неких књига се се и дан-данас радо сећам. Неке поново и читам. Али то је код мене било хаотично и није се увек позитивно одражавало на одговарање за оцену. Неке лектире сам прочитала много унапред па нисам могла да се сетим тачних одговора. Неке - тек након што би час прошао.

Понекад се занимам мишљу како би то било да постоји препоручена лектира и након завршене средње школе, нешто ето тако, прикладно за 23, 31 или 56 година живота. Како би то изгледало? Обиман посао, али било би лепо кад би га неко урадио.

о Да ли је тешко смислити и написати бајку за модерну децу, чија ће по(р)ука бити јасна, племенита, важна, али провучена тако да не зазвучи сувише дидактички осмишљена, да их не одбије?

- Тешко питање. С једне стране не могу се занемарити потребе младе публике, ново доба у коме они одрастају. С друге стране, чим кренемо да претпостављамо нечије потребе и да им онда сервирамо то што мислимо да су они кадри да прихвате, мало их тиме и омаловажавамо, губимо своју аутентичност, а њима дајемо нешто у чему ми нисмо довољно добри јер нисмо рођени и одрасли са тим, за разлику од њих, што онда њима заузврат неће бити довољно добро и онда упадамо у незгодно врзино коло. А коме то треба? Што се дидактике тиче, па, оно око чега смо страствени и што мислимо да је довољно занимљиво да га вреди поделити са другима, ако се искрено подели, неће деловати као "поповање".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације