МЕЂУ СВОЈИМА: Поред нашег, сопственог, искуства и меморије ми имамо још једну старију и трајнију памет

БОРАВЕЋИ и овог лета у свом мачванском завичају (а у завичају је увек добро!), клонећи се врелине и разнизаних сеоских прича, понајвише сам се у осами лаћао "старих" књига.

Фото П. Милошевић

Оних књига којима се, већ по навици и правилу, као старој лектири која бодри дух и крепи ум, увек враћам и за које држим да су претежно и битно утицале на формирање мог погледа на свет. Мог схватања и разумевања вечно истог а стално другачијег људског живота и света. Те "старе" књиге су заправо дела античких писаца и филозофа, драгих ми стоичара:

Епиктета; Марка Аурелија, Сенеке, потом Цицерона, Плинија млађег, и тако све до "учитеља Монтења" и Боже Кнежевића. И бројних књига поезије, поезије.

Узимајући их без реда - како падну под руку - и читајући тамо где се отворе, нисам ни на трен помислио да је у њима сва мудрост и радост живота већ сам, мимогред гледајући кроз прозор на пут и мотрећи скоро стално треперење и њихање брезе, као у магновењу, срицао древне Цицеронове речи како се не може рећи "да се једино радост духа убраја у добра".

Тражећи и налазећи "добра" живота и ван књига, али и њиховим трагом и подстреком, јасније сам опажао и присније присвајао вредности свакодневља, његове обрисе, слике, боје, мирисе и звуке. Његове обилне и шаролике дарове, као чисти корелат живота и велику своју радост и богаство. Тако се у мене изнова уливало и чврснуло уверење да је добар онај живот који је осењен и прожет лепотом и вредностима духа, ума и природе. Свега што то сунце греје и што живот у основи јесте. Треба се увек са надом на добро радовати сунцу и животу. И треба се чврсто држати вредности духа. То је мој искуствени закључак, порука и аманет.

Радост ми нарочито доносе књиге и књижевност. Још ме узбуђује и заноси њихов мирис - како нових тако и старијих. Буде и хране моју скоро неутаживу сазнајну радозналост. Овог лета су ми у село хрпимице стизале. Међу бројним књигама које су ме у селу налазиле, чудним стицајем или вољом комедијанта случаја, у истом дану су стигла два пакета са две стране. У једном су била књиге скоријих поетских избора што ми их је из Београда послао Љубомир Симовић, а у другом постхумна петотомна дела Бранка Чучка, пристигла из његовог подроманијског завичаја који га се опомиње и слави. Симовићевим књигама сам се, као ретко чему овог лета, истински обрадовао, а Чучкове су ме књиге скоро затекле, изненадиле, чак зачудиле. И, ето ме по наговору сада овде, у његовом горском крају: модром и врлетном - какав је био његов карактер и каква је његова поезија. Сад се гледамо и под знамењем његовог имена зборимо о књижевности и савремености; о лепоти, вредности и смислу. О ономе што лако препознајемо, а чега је убрзана стварност у којој смо потопљени умногоме лишена. До апсурда и непрепознавања.

Како су те књиге заједно пристигле, заједно их је ваљало и узети. Јер, у књижевности целој, а у поезији поготово, сродности, подударности и сличности су неизбежне и честе - као говор, кашаљ, болест или љубав, рецимо... За тим тачкама додира, као за "дивним, добрим, старим општим местима" (штоно би рекао један наш модерни песник класицистичког кова) ваља вољно и усмерено трагати као за изразима вечне суштине; самим сукусом природе и смисла књижевног говора. А кад кажем "смисао" ту долизим до важне тачке једначења у њиховим не у свему подударним стваралачким поступцима. Критички однос према грубој стварности и изневеравање, преокрет, потирање - речју, инверзија смисла - заједничко им је одредиште. Оно је за наше поимање сложене стварности човековог живота, којој је поезија вазда окренута, важно и повлашћено, да не кажем репрезентативно место. Делом и ради тога што кроз искуствене и сликовне подударности спознајемо да нисмо сами, да постоје други и другачији, па и бољи, али и да сви ми и ништа наше није од јуче, већ да смо укључени у дуги низ трајања и памћења, који се и културом зове. Све што човек о себи зна културом се зове. Због тога смо културној традицији увек дужни. И о томе, овде, треба рећи неку реч. Али се, најпре, треба пажљиво загледати у текстове нашег песника, са уверењем да поуздано читање, разумевање и тумачење књижевности увек почива на конкретном тексту.

Већ је речено да се поезија Бранка Чучка заснива на, најмање, двоструком тематском подстицају. Један његов ток долази из литературе и културе, док је други преузет и непосредне стварности, из живота. Потом да је у својим наоко алогични песничким текстовима и растрзаном, често затамњеном, фигуративном говору који се заснива на плодотворном споју реалистичког и гротескно-фантастичког начина обликовања, он често настојао да изненади, укаже; да провокативно прене читаочеву пажњу. Да пробуди критичку свест и у предњи план значења изведе савремени обрт, расцеп и прелом хуманистичких и општих вредности. Отуда ће он у једној песми сасвим директно указати на "свих вриједности распад", а у другој и на то како "јаје учи кокошку". Док ће интензивну и јаку слику таквог поремећаја дати у песми "Расуло путујућег позоришта". У њеној темпираној завршници читалац ће моћи да опази вишесмислену, упитним коментаром допуњену, симболзовану слику у којој: "Режисер, суфлер и реквизитери/ утекоше из крвава комада,/ јер ко би у крви до колена/ позорју 'ваквом да припада." Заиста, заиста језовито и болно актуелно и данас звуче ови стихови. Добра песма има ту особину да не остане значењски затворена само за једно време, већ да у другом добу једнако прима и исијава пуноважна значења.
(...)

Из тог разлога треба говорити о српском културном, језичком и књижевном простору. Његовој историјској утемељености и трајности. Као и о потреби да се у њега безрезервно укључују све изражајне и ине разноликости - како оне које препознајемо као традиционалне, тако и не које сматрамо модерним. Нема и не може бити сталног модернизма. Временом и он прелази у класику. Тако ми данас изучавамо нашу класику модернизма. У тај матични ток укључена је и књижевност Бранка Чучка. А околност да је и он у животу био нахоче и потукач (Вељко Петровић је поводом Скерлића, по чувењу, казивао да је "српски писац самоприозвољни мученик"), додатно истиче снагу и вредност личног интелектуалног и стваралачког упора и хероизма, као жилу куцавицу наше књижевности. Отуда не чуде сталне тешкоће за оне који стваралачки постојано негују критички однос, који пливају постранце и уз струју. Такав је био овај песник.
(...)

Поред нашег, сопственог, искуства и меморије ми имамо још једну старију и трајнију памет. То је дубока меморија наше културе и рудник матерњег језика. А језик је, неизбежно, националан - дубински везан за националну културу, као незамењиво средство њеног општења, њене књижевности. У српској књижевности која је на словенском југу још моћна, разуђена и утицајна, поезија је њен вредносно понајизразитији део. И када повремено и свечарски славимо њене одличнике ми се, заправо, враћамо својим најдубљим и најтрајнијим вредностима. Долазећи у походе другима, ближњима - долазимо међу своје, по своје. Враћамо се себи.

Књижевност је наша отаџбина.

(Део беседе изговорене на отварању "
Чучкових књижевних сусрета", у Хан Пијеску,
на Романији, 21. 8. 2021. године.)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације