МЕЂУ СВОЈИМА: Поред нашег, сопственог, искуства и меморије ми имамо још једну старију и трајнију памет
БОРАВЕЋИ и овог лета у свом мачванском завичају (а у завичају је увек добро!), клонећи се врелине и разнизаних сеоских прича, понајвише сам се у осами лаћао "старих" књига.
Оних књига којима се, већ по навици и правилу, као старој лектири која бодри дух и крепи ум, увек враћам и за које држим да су претежно и битно утицале на формирање мог погледа на свет. Мог схватања и разумевања вечно истог а стално другачијег људског живота и света. Те "старе" књиге су заправо дела античких писаца и филозофа, драгих ми стоичара:
Епиктета; Марка Аурелија, Сенеке, потом Цицерона, Плинија млађег, и тако све до "учитеља Монтења" и Боже Кнежевића. И бројних књига поезије, поезије.
Узимајући их без реда - како падну под руку - и читајући тамо где се отворе, нисам ни на трен помислио да је у њима сва мудрост и радост живота већ сам, мимогред гледајући кроз прозор на пут и мотрећи скоро стално треперење и њихање брезе, као у магновењу, срицао древне Цицеронове речи како се не може рећи "да се једино радост духа убраја у добра".
Тражећи и налазећи "добра" живота и ван књига, али и њиховим трагом и подстреком, јасније сам опажао и присније присвајао вредности свакодневља, његове обрисе, слике, боје, мирисе и звуке. Његове обилне и шаролике дарове, као чисти корелат живота и велику своју радост и богаство. Тако се у мене изнова уливало и чврснуло уверење да је добар онај живот који је осењен и прожет лепотом и вредностима духа, ума и природе. Свега што то сунце греје и што живот у основи јесте. Треба се увек са надом на добро радовати сунцу и животу. И треба се чврсто држати вредности духа. То је мој искуствени закључак, порука и аманет.
Радост ми нарочито доносе књиге и књижевност. Још ме узбуђује и заноси њихов мирис - како нових тако и старијих. Буде и хране моју скоро неутаживу сазнајну радозналост. Овог лета су ми у село хрпимице стизале. Међу бројним књигама које су ме у селу налазиле, чудним стицајем или вољом комедијанта случаја, у истом дану су стигла два пакета са две стране. У једном су била књиге скоријих поетских избора што ми их је из Београда послао Љубомир Симовић, а у другом постхумна петотомна дела Бранка Чучка, пристигла из његовог подроманијског завичаја који га се опомиње и слави. Симовићевим књигама сам се, као ретко чему овог лета, истински обрадовао, а Чучкове су ме књиге скоро затекле, изненадиле, чак зачудиле. И, ето ме по наговору сада овде, у његовом горском крају: модром и врлетном - какав је био његов карактер и каква је његова поезија. Сад се гледамо и под знамењем његовог имена зборимо о књижевности и савремености; о лепоти, вредности и смислу. О ономе што лако препознајемо, а чега је убрзана стварност у којој смо потопљени умногоме лишена. До апсурда и непрепознавања.
Како су те књиге заједно пристигле, заједно их је ваљало и узети. Јер, у књижевности целој, а у поезији поготово, сродности, подударности и сличности су неизбежне и честе - као говор, кашаљ, болест или љубав, рецимо... За тим тачкама додира, као за "дивним, добрим, старим општим местима" (штоно би рекао један наш модерни песник класицистичког кова) ваља вољно и усмерено трагати као за изразима вечне суштине; самим сукусом природе и смисла књижевног говора. А кад кажем "смисао" ту долизим до важне тачке једначења у њиховим не у свему подударним стваралачким поступцима. Критички однос према грубој стварности и изневеравање, преокрет, потирање - речју, инверзија смисла - заједничко им је одредиште. Оно је за наше поимање сложене стварности човековог живота, којој је поезија вазда окренута, важно и повлашћено, да не кажем репрезентативно место. Делом и ради тога што кроз искуствене и сликовне подударности спознајемо да нисмо сами, да постоје други и другачији, па и бољи, али и да сви ми и ништа наше није од јуче, већ да смо укључени у дуги низ трајања и памћења, који се и културом зове. Све што човек о себи зна културом се зове. Због тога смо културној традицији увек дужни. И о томе, овде, треба рећи неку реч. Али се, најпре, треба пажљиво загледати у текстове нашег песника, са уверењем да поуздано читање, разумевање и тумачење књижевности увек почива на конкретном тексту.
Већ је речено да се поезија Бранка Чучка заснива на, најмање, двоструком тематском подстицају. Један његов ток долази из литературе и културе, док је други преузет и непосредне стварности, из живота. Потом да је у својим наоко алогични песничким текстовима и растрзаном, често затамњеном, фигуративном говору који се заснива на плодотворном споју реалистичког и гротескно-фантастичког начина обликовања, он често настојао да изненади, укаже; да провокативно прене читаочеву пажњу. Да пробуди критичку свест и у предњи план значења изведе савремени обрт, расцеп и прелом хуманистичких и општих вредности. Отуда ће он у једној песми сасвим директно указати на "свих вриједности распад", а у другој и на то како "јаје учи кокошку". Док ће интензивну и јаку слику таквог поремећаја дати у песми "Расуло путујућег позоришта". У њеној темпираној завршници читалац ће моћи да опази вишесмислену, упитним коментаром допуњену, симболзовану слику у којој: "Режисер, суфлер и реквизитери/ утекоше из крвава комада,/ јер ко би у крви до колена/ позорју 'ваквом да припада." Заиста, заиста језовито и болно актуелно и данас звуче ови стихови. Добра песма има ту особину да не остане значењски затворена само за једно време, већ да у другом добу једнако прима и исијава пуноважна значења.
(...)
Из тог разлога треба говорити о српском културном, језичком и књижевном простору. Његовој историјској утемељености и трајности. Као и о потреби да се у њега безрезервно укључују све изражајне и ине разноликости - како оне које препознајемо као традиционалне, тако и не које сматрамо модерним. Нема и не може бити сталног модернизма. Временом и он прелази у класику. Тако ми данас изучавамо нашу класику модернизма. У тај матични ток укључена је и књижевност Бранка Чучка. А околност да је и он у животу био нахоче и потукач (Вељко Петровић је поводом Скерлића, по чувењу, казивао да је "српски писац самоприозвољни мученик"), додатно истиче снагу и вредност личног интелектуалног и стваралачког упора и хероизма, као жилу куцавицу наше књижевности. Отуда не чуде сталне тешкоће за оне који стваралачки постојано негују критички однос, који пливају постранце и уз струју. Такав је био овај песник.
(...)
Поред нашег, сопственог, искуства и меморије ми имамо још једну старију и трајнију памет. То је дубока меморија наше културе и рудник матерњег језика. А језик је, неизбежно, националан - дубински везан за националну културу, као незамењиво средство њеног општења, њене књижевности. У српској књижевности која је на словенском југу још моћна, разуђена и утицајна, поезија је њен вредносно понајизразитији део. И када повремено и свечарски славимо њене одличнике ми се, заправо, враћамо својим најдубљим и најтрајнијим вредностима. Долазећи у походе другима, ближњима - долазимо међу своје, по своје. Враћамо се себи.
Књижевност је наша отаџбина.
(Део беседе изговорене на отварању "
Чучкових књижевних сусрета", у Хан Пијеску,
на Романији, 21. 8. 2021. године.)
ТУРСКА ДРХТИ ПРЕД ПРЕТЊОМ ИЗРАЕЛА: Избија трећи светски рат? (ВИДЕО)
МИНИСТАР одбране Турске, Јашар Гулер, изјавио је да Израел може да нападне Турску, чиме је подржао раније изјаве председника Ердогана, који је Израел описао као директну претњу за земљу.
14. 11. 2024. у 17:17
"ГЛАВНА ТЕМА ЈЕ ДА ЛИ ЋЕ МОСКВА БИТИ ГАЂАНА" Велико упозорење Вучића: Свет се креће по ивици амбиса!
ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић обратио се јавности после говора на Самиту КОП29 у Азербејџану.
12. 11. 2024. у 12:33
ЧИТУЉА КОСТИЋУ ОД ДЕЦЕ: "Живиш кроз нас - настављамо с поносом"
МИОДРАГ Костић, оснивач и председник МК Групе, преминуо је у среду ујутру.
14. 11. 2024. у 12:46
Коментари (0)