MEĐU SVOJIMA: Pored našeg, sopstvenog, iskustva i memorije mi imamo još jednu stariju i trajniju pamet

BORAVEĆI i ovog leta u svom mačvanskom zavičaju (a u zavičaju je uvek dobro!), kloneći se vreline i raznizanih seoskih priča, ponajviše sam se u osami laćao "starih" knjiga.

Foto P. Milošević

Onih knjiga kojima se, već po navici i pravilu, kao staroj lektiri koja bodri duh i krepi um, uvek vraćam i za koje držim da su pretežno i bitno uticale na formiranje mog pogleda na svet. Mog shvatanja i razumevanja večno istog a stalno drugačijeg ljudskog života i sveta. Te "stare" knjige su zapravo dela antičkih pisaca i filozofa, dragih mi stoičara:

Epikteta; Marka Aurelija, Seneke, potom Cicerona, Plinija mlađeg, i tako sve do "učitelja Montenja" i Bože Kneževića. I brojnih knjiga poezije, poezije.

Uzimajući ih bez reda - kako padnu pod ruku - i čitajući tamo gde se otvore, nisam ni na tren pomislio da je u njima sva mudrost i radost života već sam, mimogred gledajući kroz prozor na put i motreći skoro stalno treperenje i njihanje breze, kao u magnovenju, sricao drevne Ciceronove reči kako se ne može reći "da se jedino radost duha ubraja u dobra".

Tražeći i nalazeći "dobra" života i van knjiga, ali i njihovim tragom i podstrekom, jasnije sam opažao i prisnije prisvajao vrednosti svakodnevlja, njegove obrise, slike, boje, mirise i zvuke. Njegove obilne i šarolike darove, kao čisti korelat života i veliku svoju radost i bogastvo. Tako se u mene iznova ulivalo i čvrsnulo uverenje da je dobar onaj život koji je osenjen i prožet lepotom i vrednostima duha, uma i prirode. Svega što to sunce greje i što život u osnovi jeste. Treba se uvek sa nadom na dobro radovati suncu i životu. I treba se čvrsto držati vrednosti duha. To je moj iskustveni zaključak, poruka i amanet.

Radost mi naročito donose knjige i književnost. Još me uzbuđuje i zanosi njihov miris - kako novih tako i starijih. Bude i hrane moju skoro neutaživu saznajnu radoznalost. Ovog leta su mi u selo hrpimice stizale. Među brojnim knjigama koje su me u selu nalazile, čudnim sticajem ili voljom komedijanta slučaja, u istom danu su stigla dva paketa sa dve strane. U jednom su bila knjige skorijih poetskih izbora što mi ih je iz Beograda poslao Ljubomir Simović, a u drugom posthumna petotomna dela Branka Čučka, pristigla iz njegovog podromanijskog zavičaja koji ga se opominje i slavi. Simovićevim knjigama sam se, kao retko čemu ovog leta, istinski obradovao, a Čučkove su me knjige skoro zatekle, iznenadile, čak začudile. I, eto me po nagovoru sada ovde, u njegovom gorskom kraju: modrom i vrletnom - kakav je bio njegov karakter i kakva je njegova poezija. Sad se gledamo i pod znamenjem njegovog imena zborimo o književnosti i savremenosti; o lepoti, vrednosti i smislu. O onome što lako prepoznajemo, a čega je ubrzana stvarnost u kojoj smo potopljeni umnogome lišena. Do apsurda i neprepoznavanja.

Kako su te knjige zajedno pristigle, zajedno ih je valjalo i uzeti. Jer, u književnosti celoj, a u poeziji pogotovo, srodnosti, podudarnosti i sličnosti su neizbežne i česte - kao govor, kašalj, bolest ili ljubav, recimo... Za tim tačkama dodira, kao za "divnim, dobrim, starim opštim mestima" (štono bi rekao jedan naš moderni pesnik klasicističkog kova) valja voljno i usmereno tragati kao za izrazima večne suštine; samim sukusom prirode i smisla književnog govora. A kad kažem "smisao" tu dolizim do važne tačke jednačenja u njihovim ne u svemu podudarnim stvaralačkim postupcima. Kritički odnos prema gruboj stvarnosti i izneveravanje, preokret, potiranje - rečju, inverzija smisla - zajedničko im je odredište. Ono je za naše poimanje složene stvarnosti čovekovog života, kojoj je poezija vazda okrenuta, važno i povlašćeno, da ne kažem reprezentativno mesto. Delom i radi toga što kroz iskustvene i slikovne podudarnosti spoznajemo da nismo sami, da postoje drugi i drugačiji, pa i bolji, ali i da svi mi i ništa naše nije od juče, već da smo uključeni u dugi niz trajanja i pamćenja, koji se i kulturom zove. Sve što čovek o sebi zna kulturom se zove. Zbog toga smo kulturnoj tradiciji uvek dužni. I o tome, ovde, treba reći neku reč. Ali se, najpre, treba pažljivo zagledati u tekstove našeg pesnika, sa uverenjem da pouzdano čitanje, razumevanje i tumačenje književnosti uvek počiva na konkretnom tekstu.

Već je rečeno da se poezija Branka Čučka zasniva na, najmanje, dvostrukom tematskom podsticaju. Jedan njegov tok dolazi iz literature i kulture, dok je drugi preuzet i neposredne stvarnosti, iz života. Potom da je u svojim naoko alogični pesničkim tekstovima i rastrzanom, često zatamnjenom, figurativnom govoru koji se zasniva na plodotvornom spoju realističkog i groteskno-fantastičkog načina oblikovanja, on često nastojao da iznenadi, ukaže; da provokativno prene čitaočevu pažnju. Da probudi kritičku svest i u prednji plan značenja izvede savremeni obrt, rascep i prelom humanističkih i opštih vrednosti. Otuda će on u jednoj pesmi sasvim direktno ukazati na "svih vrijednosti raspad", a u drugoj i na to kako "jaje uči kokošku". Dok će intenzivnu i jaku sliku takvog poremećaja dati u pesmi "Rasulo putujućeg pozorišta". U njenoj tempiranoj završnici čitalac će moći da opazi višesmislenu, upitnim komentarom dopunjenu, simbolzovanu sliku u kojoj: "Režiser, sufler i rekviziteri/ utekoše iz krvava komada,/ jer ko bi u krvi do kolena/ pozorju 'vakvom da pripada." Zaista, zaista jezovito i bolno aktuelno i danas zvuče ovi stihovi. Dobra pesma ima tu osobinu da ne ostane značenjski zatvorena samo za jedno vreme, već da u drugom dobu jednako prima i isijava punovažna značenja.
(...)

Iz tog razloga treba govoriti o srpskom kulturnom, jezičkom i književnom prostoru. Njegovoj istorijskoj utemeljenosti i trajnosti. Kao i o potrebi da se u njega bezrezervno uključuju sve izražajne i ine raznolikosti - kako one koje prepoznajemo kao tradicionalne, tako i ne koje smatramo modernim. Nema i ne može biti stalnog modernizma. Vremenom i on prelazi u klasiku. Tako mi danas izučavamo našu klasiku modernizma. U taj matični tok uključena je i književnost Branka Čučka. A okolnost da je i on u životu bio nahoče i potukač (Veljko Petrović je povodom Skerlića, po čuvenju, kazivao da je "srpski pisac samopriozvoljni mučenik"), dodatno ističe snagu i vrednost ličnog intelektualnog i stvaralačkog upora i heroizma, kao žilu kucavicu naše književnosti. Otuda ne čude stalne teškoće za one koji stvaralački postojano neguju kritički odnos, koji plivaju postrance i uz struju. Takav je bio ovaj pesnik.
(...)

Pored našeg, sopstvenog, iskustva i memorije mi imamo još jednu stariju i trajniju pamet. To je duboka memorija naše kulture i rudnik maternjeg jezika. A jezik je, neizbežno, nacionalan - dubinski vezan za nacionalnu kulturu, kao nezamenjivo sredstvo njenog opštenja, njene književnosti. U srpskoj književnosti koja je na slovenskom jugu još moćna, razuđena i uticajna, poezija je njen vrednosno ponajizrazitiji deo. I kada povremeno i svečarski slavimo njene odličnike mi se, zapravo, vraćamo svojim najdubljim i najtrajnijim vrednostima. Dolazeći u pohode drugima, bližnjima - dolazimo među svoje, po svoje. Vraćamo se sebi.

Književnost je naša otadžbina.

(Deo besede izgovorene na otvaranju "
Čučkovih književnih susreta", u Han Pijesku,
na Romaniji, 21. 8. 2021. godine.)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije