РАСКОШ УСМЕНОГ ПЕВАЊА КРАЈИНЕ: Антологија Српске лирске народне поезије са подручја Лике, Баније, Кордуна

НА основу дугогодишњег упорног и стрпљивог проучавања рукописних и штампаних збирки српске народне поезије са простора Лике, Баније, Кордуна, бивше Војне крајине, др Славица Гароња (1957) сачинила је драгоцену "Антологију српске лирске народне поезије Крајине", коју је недавно објавило Завичајно удружење "Сава Мркаљ" из Новог Сада.

Фото Приватна архива

Пред читаоцима је 400 песама (и 50 варијанти) које сведоче о жилавом опстајању усмености у српском народу на овом подручју.

Фолклориста, проучавалац књижевности Срба из Хрватске и књижевног стваралаштва жена, уз низ студија, Гароња је објавила неколико романа, збирки прича и песама за које је добила награде "Печат времена", "Сава Мркаљ", "Милутин Ускоковић", "Драгојло Дудић".

- Антологија је замишљена и делимично сређена пре две деценије, када сам, радећи докторску дисертацију и проучавајући збирке народне поезије, највише из 19. века, уочила изузетне примере народне лирске песме, као и балада. Увидела сам да су то непознате вредности наше усмене баштине које проширују Вуков корпус, знатно их мотивски обогаћује, а по естетском мерилу, као језику, стоје у равни његових најлепших записа - каже Гароња, за "Новости". - Многобројне песме сада су угледале "светло дана" директно из рукописних збирки старијих више од сто, сто педесет година, које сам проналазила највише у Етнографској збирци Архива САНУ, Матици српској у Новом Саду и у Заводу за проучавање фолклора у Загребу.

На овај начин у антологији су представљене све врсте песама: митолошке, хришћанске, обредне, песме о раду, љубавне, жетелачке, шаљиве... Оне показују сву раскош усменог певања у регијама бивше Војне крајине, односно данашње Хрватске. Српски народ на овом простору је оставио огроман траг у фолклору што је недовољно познато.

Неки сакупљачи песама у 19. веку имали су срећу да свој рад и обелодане. Те среће нису били учитељи Милан Обрадовић и Сима Милеуснић, чији је огроман опус готово читав век чамио у Архиву САНУ. Боравећи као студенткиња међу бившим становницима каменског краја Гароња је, каже, била изненађена лепотом забележених примера. Међу казивачима песама нарочито се истицала њена бака Марија Ћурћија, као и низ других даровитих жена (Душанка Бошњак, Анђа Летић, Станка Пуача, Јела Бунчић Кнежевић, Милка Грујић...)

Фото Приватна архива

- Трудила сам се да свака објављена песма има "личну карту" тако што је испод сваке наведено име сакупљача, регије, често и села, и обавезно година када је забележена. То је својеврсни ход кроз историју старију од три века, јер су многобројне песме забележене још у Ерлангенском рукопису с почетком 18. века, док су записи најчешћи из 19. века, што је био зенит усменог певања на овом подручју. Након егзодуса 1991. и 1995. овај српски национални корпус се распршио да се више никада не састави. Дакле, за младе нараштаје ово је књижевни споменик, шта је све на српском језику испевано и сачувано у регионима у којим данас нема Срба или их је веома мало - истиче Гароња.

Антологичарка указује на завршну песму у овом избору из збирке Станка Опачића Ћанице, која на свеобухватан начин представља Крајишника. То је човек који љуби своју земљу, породицу, непоткупљив је од виших сила, чак и од заносне виле, а у трагичном је раскораку.

Чувајући "цару границе", свестан је своје клете судбине у којој опстојава вековима, а на овај начин опстаје вечно у лирској народној песми коју је испевао и очувао.

ГЛАСОВИ ИСПОД ПАПРАТИ

У ПЕСМАМА су често сачувани једини трагови постојања многих села (наведених у овој антологији) чије су имена често поетична, попут Слобоштине, Миљановца, Добре куће, Дољана, Ољаса.

- У њима сада буја вегетација, јер нема више српског становништва, па су ове песме и својеврсни остаци "гласова испод папрати", како сам насловила један свој недавни роман -каже Гароња.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације