УЗОР ПОРОБЉЕНИМ НАРОДИМА: Значај српске револуције у стварању и обликовању модерне државе

СРПСКА револуција је била један од најзначајнијих догађаја, али и процеса у балканској и европској историји прве половине 19. века. Такође, представљала је прву у низу националноослободилачких револуција балканских народа (Грчка револуција, устанци у Влашкој и Молдавији) на почетку 19. века.

Други српски устанак у Такову

Њеним избијањем започета је нова фаза у решавању Источног питања током дугог 19. века кога је одликовало буђење националноослободилачких покрета народа на Балканском полуострву, али и шире, као и процес националног уједињења и стварања националних држава.

Српска револуција отпочела је 14. фебруара 1804. године када је на збору триста народних старешина већином из Крагујевачке и Рудничке нахије у Марићевићевој јарузи поред Опленца одлучено да се покрене буна против дахија који су претходних година чинили велика злодела против српског народа у Београдском пашалуку. Једна од одлука је била и да се за вођу устанка (Први српски устанак) изабере Ђорђе (Карађорђе) Петровић. Узроци ове побуне су били вишеструки. Османско царство се дуже времена пре отпочињања Српске револуције налазило у дубокој политичкој, друштвеној, социјалној кризи. У таквим околностима дошло је до јачања српске националне свести, али и до сазревања уверења о потреби националног ослобођења и уједињења српског народа, и обнове српске државности.

УСТАНИЧКИ циљеви у почетку су били усмерени на заустављање злочина дахија, односно њихово протеривање, као и увођење реда и законитости у Београдском пашалуку. Међутим, временом, а посебно после пада Београда у руке устаника 1806. године, циљеви револуције добијају шири и амбициознији карактер. Од тада главни задатак постаје националноослободилачка борба против Османске царевине, стицање аутономије, али и обнова српске државности прекинуте падом Српске деспотовине 1459. године.

Револуција је прошла кроз две фазе (војнооружана, и војномирнодопска). У првој етапи која је трајала од 1804. до 1813. године (у историографији овај период квалификује се као Први српски устанак који је предводио вожд Карађорђе Петровић), устаници су с једне стране остварили велике војне победе (Иванковац, Мишар, Делиград, ослобођење Београда, Штубик, Малајница, Лозница, Варварин), али су започели и изградњу првих државних институција и органа власти (Народна скупштина, Правитељствујушчи совјет, попечитељства односно министарства), као и доношење првих законика и организовање судске власти на територији устаничке Србије. Овим активностима ударени су темељи модерне српске државе и њених државних органа и институција.

На спољњополитичком плану устаници су све више почели да се ослањају на царску Русију. Одредбе Ичковог мира из 1806. које су предвиђале давање ограничене аутономије у оквиру Османског царства, Срби нису прихватили. Слична клаузула о унутрашњој самоуправи за Србију налазила се и у осмој тачки Букурешког мира из 1812. године који је значајан по томе што је био први међународни уговор у коме се помињао статус Србије. Њиме се фактички интернационализовало српско питање. Прва фаза Српске револуције завршена је 1813. године када су устаници поражени, вожд Карађорђе Петровић пребегао у Хабзубуршку монархију, а Османска држава обновила своју војну и политичку власт на територији устаничке Србије. Уследиле су велике репресалије према српском становништву.

ДРУГУ фазу Српске револуције (Други српски устанак који је започео 1815. године на челу са кнезом Милошем Обреновићем) карактерисали су у почетку сукоби са турском војском (Рудник, Палеж, Љубић, Дубље, Чачак), а затим дуготрајна и упорна дипломатско политичка борба кнеза Милоша за стицањем националне аутономије. За разлику од вожда Карађорђа који је сматрао да се српско питање и националне аспирације најефикасније могу остварити оружјем, кнез Милош је прибегао дипломатским вештинама и преговорима са османским властима као ефикасном механизму за остваривање српских националних и државних циљева. Резултат те упорне дипломатске борбе крунисан је давањем аутономије односно унутрашње самоуправе Србији од стране Османске царевине кроз три Хатишерифа (свечане повеље турског султана) из 1829. 1830 и 1830. године. У овим документима османске власте су се обавезале да изврше своје међународне обавезе о давању унутрашње самоуправе Србији, које су претходно прописане у осмој тачки Букурешког мира из 1812, петој тачки Акерманске конвенције из 1826, и шестој тачки Једренског мира из 1829. године. Хатишерифима је Србија добила националну то јест унутрашњу самоуправу која је између осталих подразумевала право законодавне власти, наследност кнежевске титуле за Милоша Обреновића, паушално утврђивање годишњег данка (трибут), слободу вероисповести, право отварања школа, болница, штампарија, независност судства, повратак шест отргнутих нахија, укидање феудализма.

Србија je добила независност на Берлинском конгресу 1878. године

Убрзо по стицању аутономије Кнежевина Србија је отворила своју прву штампарију, штампала прву књигу, покренула прве службене новине, добила 1835. први Устав - Сретењски устав који је био један од најлибералнијих и најдемократскијих устава у тадашњој Европи, укинула феудализам, отворила прво Позориште и Лицеј као претечу Велике школе и потоњег Универзитета, основала Друштво српске словесности, усвојила Грађански законик, израдила Начертаније, национално државни програм спољне политике, почела да ствара модерну дипломатију и војску. Добијањем аутономије остварен је тек један део циљева револуције. Требало је да прође још тридесет четири године да би Србија повратила своју давно изгубљену државност. Коначно, на Берлинском конгресу 1878. је стекла потпуну независност, добила међународно признање, и остварила територијална проширења (Пиротски, Врањски, Нишки и Топлички округ).

ОКО времена завршетка Српске револуције у српској историографији се водила дискусија. Постојала су различита мишљења када је дошло до њеног краја (1812, 1830-'33, 1835, 1878, 1918). По свом карактеру Српска револуција је била националноослободилачка, политичка, демократска, друштвена, социјална, антифеудална. Значај и последице револуције су биле огромне и далекосежне. Она је, између осталог, омогућила ослобођења Србије од османске власти, обнову државности, и створила услове за изградњу модерне, снажне и ефикасне државе која ће у балканским ратовима успешно завршити процес ослобођења и уједињења делова своје територије и народа који су до тада били под османском и аустроугарском влашћу.

До српске револуције у Европи се мало знало о Србији и српском народу. И они ретки који су поседовали понеку информацију о српској историји и традицији имали су углавном предрасуде или погрешне судове о Србима. Први пут термин српска револуција употребљен је у истоименом делу Леополда Ранкеа, чувеног немачког историчара позитивистичке оријентације објављеног 1829. године у Хамбургу. Употребом термина револуција а не буна, или устанак како је то био случај до тада, али и касније, Ранке је српском националноослободилачком покрету и борби дао ширу, европску димензију и с правом је изместио из уског локалног и балканског миљеа.

Србија је заиста својом револуцијом искорачила из регионалних оквира, успела је да се наметне тадашњој европској политичкој и културној јавности, односно интернационализује српско питање, почела је да круни негативне стереотипе о себи, постала је узор осталим националноослободилачким покретима и поробљеним балканским и европским народима који су жудели за националним ослобођењем и уједињењем, и коначно допринела је убрзању процеса дезинтеграције османског и хабзбуршког царства.

Препоручујемо

Друштво

2 3

ПОЧЕТАК НАЦИОНАЛНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ: Договором највиђенијих представника народа у Орашцу 1804. године почео је први устанак за васкрс државе

14. 02. 2021. у 20:11

Друштво

0 3

ТЕМЕЉИ СРПСКЕ ДРЖАВНОСТИ: Како је на Сретење 1804. отворен историјски процес, а завршен на Берлинском конгресу добијањем независности

14. 02. 2021. у 17:10

Друштво

1 5

ПРИНЦ ФИЛИП ОДАО ПОЧАСТ СЛАВНОМ ПРЕТКУ: Уочи Сретења млади Карађорђевић се поклонио сенима вожда и устаника (ФОТО)

14. 02. 2021. у 15:26

Друштво

0 3

ЗЕМУНАЦ КОЈИ ЈЕ ПИСАО ПРВИ УСТАВ: Значајна улога Димитрија Давидовића, новинара, политичара и дипломате

14. 02. 2021. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације