ДУХ НЕСЛОГЕ И ПРЕ УЈЕДИЊЕЊА: На Женевској конференцији пропао покушај договора "троименог народа"

У НОВИМ околностима, насталим у лето 1918. године, када су силе Антанте одлучиле да са политичке карте Европе избришу Хабзбуршку царевину, др Анту Трумбићу, председнику Југословенског одбора у Лондону, једног нелегитимног политичког тела, које је заправо осмислио Никола Пашић, Краљевина Србија више није била потребна као на почетку рата.

Никола Пашић и Анте Трумбић

Преко ноћи заборавио је оно што су он и Фране Супило поручивали српској влади почетком 1915. да "Србија мора да буде онај државотворни фактор који ће сабирати и слијевати Јужне Словене, јер је она доказала да је дорасла оваквој мисији."

Његов став је био да се новонасталом међународном ситуацијом мења однос према ратним циљевима Србије о уједињењу и да ће југословенски народ у Аустроугарској наступати као "равноправни чиниоци који имају извор свога права без обзира на то да ли постоји Србија".

И други хрватски и словеначки политичари одлуку савезника да се раскомада аустроугарска држава схватили су као могућност да претрче из табора побеђених у табор победника и да на тај начин избегну судбину Хабзбуршке монархије у чијем су се окриљу не само налазили него су се у њеним војним јединицама борили против чланица Антанте (Енглеске, Француске, Русије, Италије и Србије). Зато су још пре краја рата, односно 19. октобра 1918. године, формирали политичко, Народно вијеће, које је прогласило отцепљење Хрватске и Словеније од Беча и приступило формирању Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Тек када су се прогласили за носиоца власти на територији где су живели Словенци, Хрвати и Срби, Народно вијеће је понудило могућност за уједињењем са Краљевином Србијом.

ПРЕДСЕДНИК српске владе Никола Пашић, који је на почетку рата био ватрени заговорник заједничке државе "троименог народа", почео је постепено увиђати на какве све препреке наилази његова "југословенска идеја". Да би "зближио" хетерогене елементе будуће државе - српску владу, Народно вијеће из Загреба, Југословенски одбор из Лондона и српску опозицију са Крфа, Пашић прихвата да се од 6. до 9. новембра 1918. године одржи конференција у Женеви, на којој је требало "расправити сва спорна питања". На овом скупу окупило се 12 политичара из Загреба, Љубљане и Крфа. Српску владу представљао је сам Пашић, а српску опозицију Милорад Драшковић, бивши министар. Народно вијеће заступао је Антон Корошец, а Југословенски одбор Анте Трумбић.

Добивши налог од регента Александра Карађорђевића да призна Народно вијеће, Пашић је предложио да се образује коалициона влада Краљевине Србије, у коју би требало да уђу и представници словеначког, хрватског и српског народа из Аустроугарске. Трумбић је одбио тај предлог, изјавивши да српска влада може да представља само Србе из Србије а не и југословенске народе (укључујући и Србе) у Аустроугарској. Он је захтевао да се до сазива југословенске уставотворне скупштине која би требало да донесе коначну одлуку о "облику заједничке државе", Народно вијеће из Загреба призна као суверени и међународно признат орган који ће на својој територији вршити власт, као што српска влада врши власт на територији ослобођене Србије. Усвојен је Трумбићев предлог да се образује заједничко министарство, односно једна врста савезне владе која би имала ингеренције у области спољне политике, војске, финансија, саобраћаја и да на његовом челу не могу да буду Никола Пашић и Антон Корошец, јер су председници "локалних влада". Такође је договорено да министри из Србије полажу заклетву пред српским краљем, а министри из Хрватске и Словеније пред председником Народног вијећа - Антоном Корошецом.

ПОД притиском регента Александра, Пашић је невољно и "видно утучен", морао да прихвати ове одлуке. Када је све изгледало да је постигнут договор о начину уједињења у будућу државу, један телеграм са Крфа променио је ток догађаја. Наиме, Стојан Протић, који је мењао одсутног председника владе, оштро се супротставио закључцима Женевске конференције и због тога најавио оставку комплетне владе. У његовом телеграму се каже: "Оно што господа сада истичу и желе то је једна накарада од Министарства (мисли се на Заједничко министарство) каквог нигде никад није било; то је израз неповерења и вама лично и Србији која није заслужила такво поступање; то је нешто што никад не бива међу људима који истински хоће народно јединство."

Под притиском Стојана Протића, Пашић је обавестио учеснике Женевске конференције да српска влада не усваја закључке овог скупа и да он као председник те владе, с обзиром на то да је потписао овај документ мора да поднесе оставку. Женевска конференција је пропала, али није пропао дух неслоге између српских, хрватских и словеначких политичара који се испољио још пре званичног проглашења уједињења "три братска народа" - 1. децембра 1918. године.

ФРОНТ ПРОТИВ СРБИЈЕ

СТОЈАН Протић је био један од ретких политичара у Србији, који је пре уједињења уочио дволичност неких хрватских политичара. У телеграму који је 12. новембра 1918. године послао Јовану Јовановићу, српском посланику у Лондону, Протић каже да ако хрватски политичари одустану од Крфске декларације, "то ће бити велика штета, коју ћемо дубоко жалити, али онда ћемо ићи сваки својим путем: Срби са Србима, а Хрвати и Словенци са Хрватима и Словенцима. Истина, у Паризу и Женеви покушало се да се српски народ из Босне и Херцеговине, Срема и Славоније, Далмације и Лике, Бачке, Баната и Барање одвоје од Србије па да се с њима направи фронт према Србији".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације