ТРИЈУМФ КОД КУМАНОВА НАГОВЕСТИО КРАЈ РАТА: Мишић је посебно замерио генералу Јанковићу што се дан дуже задржао у Приштини

У КУМАНОВСКОЈ бици Срби су претрпели знатне губитке, нарочито у Дунавској дивизији I позива.

ОСЛОБОЂЕЊЕ Српска Трећа армија улази у Приштину, Фото "Википедија"

Укупно је погинуло 723, рањено 3.442 и нестало 600 српских старешина и војника. Те велике жртве нису дате узалудно: победом у Кумановској бици створени су услови за потпун тријумф српске војске и савезничких армија у рату против Турака.

Војвода Мишић, међутим, посветио је у својим Успоменама веома мало простора Кумановској бици. Вероватно због тога што Врховна команда није била у току, нити је непосредно утицала на развој битке. А можда и због тога што је Врховна команда, опседнута идејом о одлучујућој бици на Овчем пољу, наредила Првој армији да, после добијене битке на Куманову, остане 25. октобра на заузетим положајима и чека да јој се примакну крилне армије, уместо да је наређено предузимање гоњења разбијеног непријатеља. То су, свакако, пропусти Врховне команде преко којих је Мишић, иначе врло оштар критичар, ћутке прешао. Али је, с разлогом, оштро замерио команданту Треће армије генералу Јанковићу што је, после ослобођења Приштине, дао Армији дан одмора, и, уместо да је хитао ка Скопљу, организовао је свечане литије у част освећеног Косова. Свом личном незадовољству одлуком генерала Јанковића да одобри једнодневни одмор својој армији на Косову уместо да је усиљеним маршом продужио у Македонију, придодао је један благи прекор генерала Путника који му је наредио да „телефонира Теча Божи“ (тако су официри интимно ословљавали генерала Јанковића као најстаријег међу њима) „да се мане литија и да гледа своја посла“, односно да пожури са армијом према Скопљу. Он је такођ,, замерио генералу Степановићу што није „форсирао покрет Тимочке дивизије I позива да учествује у значајној бици код Куманова“. Истакао је да „грмљавина топова код Нагоричана није била довољна“ да отргне из „колебљивости команданта Друге армије да благовремено изврши поменуто наређење“ и помогне Првој армији, али, додао је, да Степа није тако поступио јер „су Турци мањим одредом били посели Црни врх који се налази бочно у односу на правац Крива Паланка-Страцин куда је требало да одмаршује Тимочка дивизија“.

С друге стране, каже Мишић даље, „грмљавина топова код Куманова сама по себи је говорила команданту Друге армије да је требало похитати у том правцу, остављајући потребан део снага према Кратову ради заштите бока“.

МИШИЋЕВЕ примедбе на рачун генерала Степановића уопште не стоје. Време када су се трупе усмеравале „према грмљавини топова“ већ је припадало прошлости. Команданти армија могли су се послужити телеграфијом за доставу хитних порука. Тако је поступио и генерал Степановић. Наиме, одмах по преласку границе код Криве Паланке, он је наредио да командант Тимочке дивизије I позива пуковник Владимир Кондић, упути један ојачан батаљон на Страцин у сусрет Првој армији, с тим да главнином дивизије настави покрет ка Црном врху и Кратову. Када је 23. октобра ујутру добио извештај од команданта батаљона са Страцина да се код Куманова чује јака топовска паљба, он је наредио командантима српске и бугарске дивизије, пуковнику Кондићу и генералу Тодорову, да убрзају покрете према заданим циљевима како би се што повољније поставиле за дејство према Овчем пољу. У току дана примио је ново наређење Врховне команде да што пре заузме Црни врх, који је Степа једном приликом назвао „вратима Овчег поља“. То значи да су сви српски штабови и тога дана, дакле када је почела битка код Куманова, веровали да ће се главни судар одиграти на Овчем пољу. Када је увече примио нов извештај да је цео дан вођена јака борба код Куманова, то га је веома забринуло, јер Тимочка дивизија, због слабог рада пуковника Кондића, није испунила планиране задатке, што се такође може рећи и за бугарску Рилску дивизију. Степа је, ипак, тражио начин да помогне Првој армији. Пошто се и сутрадан, 24. октобра, поново заметнула жестока борба код Куманова, он је у 6.30 часова наредио да 13. пук са две батерије буде спреман да крене на Страцин, а нешто касније, да се припреме још по један пешадијски и коњички пук за „насилно извиђање према Куманову“. О својим намерама, Степа је депешом обавестио Врховну команду и тражио сагласност. Путник је скицирао потврдан одговор, али пошто је примио извештај о повољном развоју битке код Куманова, припремљену депешу је прецртао и у напомени назначио да је ранијом депешом армији прецизиран задатак. Будући да од Врховне команде није добио тражену сагласност, Степа је наставио да управља својом армијом према основној директиви.

ГЕНЕРАЛУ Степановићу пре би се могло замерити што није организовао дубоко извиђање распореда и покрета турских трупа на правцу наступања своје армије, па су управо због тога и Врховна команда и штаб Прве армије остали ускраћени за обавештења о покретима Турака који су се изненада појавили испред Прве армије и напали је у крајње неповољном распореду на нагоричанским положајима.

Из тога би се могло закључити да Мишић није био у току размене депеша генерала Степановића са генералом Путником или је, можда, заборавио те детаље. Ваља имати у виду, да је Мишић писао своје Успомене у Паризу, и да му архивска грађа није била доступна. Но, недостаци у раду вишег командовања нису произвели теже последице, благодарећи високом моралу трупа, сналажљивости и самоиницијативи старешина.

Генерал Мишић, њему својственом енергијом, у улози заменика начелника Главног генералштаба, одиграо важну улогу у припреми војске за рат. Врло је успешно руководио мобилизацијом и концентрацијом војске и тиме дао велики допринос стварању битних предуслова за успешан почетак ратних операција српске војске у рату против Турске.

Његове расправе са начелником бугарског Генералштаба генералом Фичевом у којима је, приликом утврђивања заједничког операцијског плана, заступао гледиште о највећој важности македонског војишта, догађаји су потпуно оправдали и потврдили. После пораза у Кумановској бици, Турска је кренула ка свом слому. Тај пример сведочи да је Мишић поседовао изразиту способност предвиђања својствену само великим војсковођама.

ОПЕРАЦИЈЕ српске војске после Кумановске битке текле су веома успешно. Друга армија (Тимочка дивизија I позива и Дунавска дивизија II позива) под командом генерала Степановића, већ 26. октобра 1912, на молбу бугарске владе, упућена је под Једрене у помоћ Бугарима. Извршене су и извесне измене у саставу Прве и Треће армије. Прва армија упућена је у западну Македонију за турском армијом која се повлачила према Битољу, а Трећа армија кренула је да ослободи Метохију. У тродневној бици код Битоља, од 16. до 18. новембра, Прва армија је потпуно поразила Вардарску армију, а Трећа армија 5. новембра ослободила је Призрен и Ђаковицу. Затим су обе армије гониле одступајуће  турске снаге преко северне и средње Албаније који су, до краја новембра ширстим фронтом избили на јадранску обалу између Драча и Љеша Тиме је српска војска успешно завршила операције на свом војишту, али је из солидарности са савезницима и даље остала у рату и помогла савезничким армијама да доврше операције на њиховим војиштима. Рат је приведен крају тек после пада Једрена, 25. марта 1913, које су заједничким напорима заузеле бугарска Друга и српска Друга армија.

Главни спор настао је око поделе Македоније. Србија и Бугарска су се уочи рата споразумеле о разграничењу у Вардарској Македонији по линији Крива Паланка-Охрид. Тај споразум је утаначен под претпоставком да ће Србија добити излаз на море преко албанских лука. Аустроугарска је, претећи ратом, захтевала да се српска војска повуче из Албаније и у томе добила подршку других великих европских сила. 

ЛОНДОНСКИ УГОВОР О МИРУ

МИР између савезника и Турске закључен је у Лондону 30. маја 1913. године. Према том уговору, Турска је, поред осталог, уступила балканским савезницима све земље западно од линије Енас-Мидија, изузев Албаније, која је залагањем Аустроугарске, проглашена аутономном државом. Тиме је срушена вишевековна турска војно- феудална власт на Балкану. Турска је задржала само Цариград и уски појас земљишта у источној Тракији. О коначној подели ослобођених територија требало је тек да се договоре балкански савезници. У томе се крила клица међусавезничких неспоразума и рата.

 СУТРА: МИШИЋЕВА ЗАСЛУГА ЗА ПОБЕДУ НА БРЕГАЛНИЦИ 

Препоручујемо

Фељтон

0 5

БУДУЋИ ВОЈВОДА НАШАО СЕ НА УЛИЦИ БЕЗ ДИНАРА: Мишић је у време мајског преврата, као лојалан официр, савесно обављао своје дужности

03. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 4

ЖИВОЈИН МИШИЋ СВЕДОК ДВА ИСТОРИЈСКА ДОГАЂАЈА: Мишић је са краљем Александром присуствовао отварању модерних Олимпијских игара у Атини

02. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

САВЕЗНИЦИ ОДЛУЧУЈУ ЦРНА ГОРА НАПАДА ПРВА: Наредба краља Петра за рат се завршавала покличем: "Брат је мио које вере био!"

05. 01. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

МАЛОЛЕТНИ АЛЕКСАНДАР ПРЕУЗИМА ВЛАСТ: Млади краљ је врло брзо показао да је недоследнији и од свог оца екскраља Милана

30. 12. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације