РЕВОЛВЕРАШКА МАФИЈА У НОВИНАМА: Скандалозно, бестидно и бесомучно насртање на личности

ПО СТАТИСТИЧКИМ подацима, на основу пописа који је рађен последњег месеца 1907, Бeоград је имао 79.110 становника. Тада је наш главни град био најмања престоница на Балкану: Софија је, рецимо, имала 83.000, а Букурешт 290.000 становника. Занимљив је податак да је Београд тада имао само три хиљаде становника више од Загреба.

Почетком прошлог века Београд је био најмања престоница на Балкану, Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Елем, та најмања престоница на Балкану почетком 20. века била је преплављена дневним новинама и часописима. У једном тренутку је на том маленом тржишту било чак 23  новина, које су се, готово све, надметале у дрскости и безобзирности напада и клеветању политичких противника..

Јаша Продановић, уредник листа “Одјек”, лично је писао најувредљивије текстове о својим политичким противницима. Посебан мерак му је био да блати Николу Пашића и Стојана Протића. Када би се машио пера да пише о овом другом, Протићу, њему је, како се причало, избијала “пена једа и злоће на уста...

“Шта је све само Продановић написао о Протићу у “Одјеку”! Те да је “пакостан и себичан”, те да је “тупава глава”, да се ни у шта не разуме, а да се “у социологију разабира таман толико колико и Кара Мустафа у телеграф”, да “пресно лаже а не згрева”, да “свет полаже на његова тврђења колико и поп на циганску заклетву”.

Продановићев, односно самосталски “Одјек” је чак штампао и једну скаредну песму о Протићу - “Лaжовни Стојан”. “Стојана, дружба караше: Стојане, мори, Стојане, Стојане, жено строшена, Не прави л’жа Голема Не буди фауга л’жовска!”

Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

ШТАМПАЊЕ УВРЕДЉИВИХ стихова о политичким противницима била је једно време права мода. Постојали су за ту врсту литературе и специјалисти, који су се само тим бавили, и опслуживали све могуће редакције. Један од најпознатијих специјалиста био је у Србији, 1911. године, у време оснивања “Црне руке”, неки Милутин Томић, који се испод својих сочињенија потписивао са - Никац од Ровиња.

Пребег из Црне Горе у Србију (због наводног сукоба с краљем Николом), он се извештио у писању епиграма и песама у десетерцу. Главни део његовог “еспапа” тицао се радикала и Николе Пашића лично. Због оштрине којом се у својим стиховима обрушавао на радикале, био је као сарадник тражен од скоро свих опозиционих листова, па и од црнорукачког “Пијемонта”. Најпредусретљивије, ипак, он је приман у редакцији “Штампе” и “Правде”.

Пошто “Никац од Ровиња” уистину није знао меру кад је састављао стихове о радикалима, или пак афоризме, “Самоуправа” га је једног дана и сама “одаламила”. У броју од 26. априла, по старом, или 9. маја 1911. године по новом календару, извргла је руглу његово “кловновско бекељење на Радикалну странку” и назвала га - “ајманом” и “Рикцем од Никоговине”. У исти мах упозорила га је да би могао због својих “блесастих безобразлука” да “затегне штрангу”.

Промптно, “Никац од Ровиња” је одговорио “Самоуправи” преко “Правде”, на начин њему својствен: “Зашто ме денунцирате ви, погана скотадијо и углибљена робијашка фурдо? Не дам да ме робијашке тарафунде из ‘Самоуправе’ називају никоговином. Па зар ви сумњиве Присрбице, који и нисте задојени млеком српских мајки, него млеком крава и мађарских слушкиња, можете и смете ма кога називати никоговином? Па зар ви, морални српски несојевићи, који би сутра у случају ратног поклича рањавали сами себе и грнули на државне касе да их опељугате, те само да побегнете далеко, далеко испод сенке српског барјака?!”

* * * * * * * * * * * * * *

Разбојничка гнезда новинарских пустахија

ИЗ ПРИМЕРА НИКЦА од Ровиња и других сличних посленика у штампи, као и из примера листова који су били спремни да све штампају само да би нанели штету политичким противницима, видело се да су били у праву они који су тврдили да више од половине листова у Србији није поштовало “ни најосновније обзире пристојности, морала и општих интереса”. Од стране ових листова, политика је “експлоатисана на исти начин на који и скандалозна хроника, пикантерије, уличне сензације или порнографија...”

Због свега овога, Скерлићев “Дневни лист” је тражио да се “револверској мафији” у штампи стане на пут и да се законским мерама забрани “безобзирна трговина с јавном речи”.

Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

За међусобно блаћење листова, за недопустиве нападе једне странке на другу преко штампе, као и за настојања да се поједини политичари путем штампе свале у што дубњи кал клевета, Јаша Продановић је дао својеврсно објашњење у Народној скупштини, на седници од 28. новембра 1911. године. Тада је он рекао и следеће: “И ми, и напредњаци, и либерали једни друге смо узајамно грдили. Г. Пашић је назван од националаца и напредњака и у Скупштини и кроз листове, издајником, па опет ништа није сметало ни г. Новаковићу ни г. Рибарцу да раде с тим човеком кад дођу тешке прилике. Нигде се у свету не мери новинарска реч тако, да се она у сваком времену узима као апсолутно мерило. Јер, у борби се често пута дешава, да се каже више но што треба рећи и него што се мислило рећи. Кад бих ја као судија судио Стојану Протићу, и осудио га по својем уверењу, онда би то било право и тачно моје мишљење, јер ту игра глава. А у новинарској борби не игра глава...”

Судећи по писању “Самоуправе”, радикалима је одувек сметало то што се већина листова у Србији “радије бавила нападима на личности него начелним расправљањем важних општих питања”. Међутим, они су мало што у томе могли да промене. Могли су, само као што су то учинили 1904. године, да изразе наду да ће образованији новинари потиснути “с поља јавне речи” оне мање образоване, и тиме учинити крај “свем овом чуду и пачаризу у нашем новинарству...”

РАДИКАЛИ НИСУ увек били задовољни ни писањем “Политике”. У “Самоуправи” (у броју од 1. априла 1904. године) речено је, да је “Политика” изгубила “своју озбиљност” и да се “појавила као орган политичке млатарије која нити схвата озбиљно данашње државно стање у земљи, нити разуме правилно политичке идеје радикализма.”

Лист “Опозиција” био је сагласан са мишљењем “Самоуправе” о штампи, али се супротставио тврђењу да се то тиче само опозиционих новина. То се тицало и других листова - “Малог журнала”, “Дневног листа”, “Јутра”, па пример. И у овим листовима се писало “и скандалозно и бестидно”, и у њима се “бесомучно насртало на личности...

Најциничнији лагањем, клеветањем и денунцирањем, они су алармирали јавно мишљење, и нагнали опозициону штампу да заузме овако одсудан фронт према онима које ти листови заступају. Наопака и лудачка радња тих листова, без икакве казне и одговорности, сваким даном, и све више и више, уноси у нашу јавност отровну жучност и гаменску бестидност...”

“Опозиција” је сматрала да је њено писање, у поређењу са писањем других листова, “право смиље и ковиље”. Међутим, била је уверена да ће се ситуација једног дана ипак поправити... “Српски народ гледа сва та чуда и покоре, гледа и камени се. И кад наступи час давања рачуна, кад затражи да види, шта су радили они, којима је он поклонио своје поверење, тада ће тек бити чуда и сијасета...

Разбојничка гнезда новинарских пустахија одлетеће у огањ као гнезда гуја присојкиња, и настаће плач и шкргут зуба, и грешници ће примити праведну награду за своја зла дела.”

Без обзира на то о чему и како писали, већина новинара - и то је карактеристично за штампу у Краљевини Србији после преврата - своје чланке није потписивала пуним именом и презименом. Углавном су коришћени псеудоними. Делом је то био резултат праксе још из времена кнеза Михаила, а делом је тако рађено из - страха...

* * * * * * * * * * * * * *

У Београду све се знало, све је било јавна тајна

МАДА СУ БИЛЕ непрестано у свађи, стално се хватале за гушу, вређале се и ниподаштавале, редакције листова умеле су да понекад устану у одбрану једна друге - кад је било у питању вршење пресије на поједине листове, кад је била угрожена слобода штампе од стране власти. 

Прзничави “Одјек” је, на пример, устао у одбрану “Опозиције” и “Народног листа” (најзагриженијих противника режима успостављеног после преврата 1903. године), иако их је сврставао у “недостојна гласила јавне речи, ругла српске штампе, којима ништа није свето и који безочно и дрско пљују на све што је честито у Србији”.

Повод “Одјеку” да устане у одбрану ових листова био је упад полиције у њихову штампарију у намери да спречи њихово излажење. “Ако ови листови”, био је став “Одјека”, “нападају данашње стање, ту смо ми да га бранимо. Народ има да цени, па ако велика већина буде на њиховој страни, нека пропадне данашње стање; њега неће спасти полиција, као што није спасла ни оно стање, за којим ти листови узалуд кукају. Полиција је за то да врши законе, а никако да их она гази”.

Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

ОД НОВИНА којима се није могло пребацити да представљању само “ђозбојаџилук” и “буздованлук”, и да кипте од “преиспољне глупости”, посебну пажњу на себе скретале су “Радничке новине”, орган Социјалдемократске странке. Поред осталог и зато што су оне, чешће него многе друге новине, своје разорне стреле упућивале и на адресу двора...

У пролеће 1912. године ове новине су писале, да је двор доказао “да мари за народ исто толико колико и за лањски снег, а да му је парламентаризам девета рупа на свирали, или још тачније кост у грлу. Већ и по оваквом начину писања ‘Радничке новине’ су се разликовале од већине других дневних политичких листова. А њих је (у мају 1911. године) било равно петнаест”.

Две године раније, 1909, међутим, излазила су 23 политичка листа... Истина, ти толики листови нису се могли подичити нарочито високим тиражима. Штампани су у по 300 до три хиљаде примерака просечно. Три дневна листа, “Политика”, “Правда” и “Мали журнал”, 1908. године, дневно су растурани у 24.000 примерака.

У БЕОГРАДУ, у којем се одувек све знало, све било мање-више јавна тајна, било је добро познато ко стоји иза којих новина, ко их финансира и инструише не само о чему, већ и како да пишу. За лист “Трибуна”, који је међу првима обавестио јавност о постојању „Црне руке“, причало се да је “кућни лист” Милована Миловановића (1911. године председника Владе и министра спољних послова) и да је имао обавезу да агитује за његове личне ставове, да “пласира у јавности оно што он није смео и није могао да каже против својих колега у влади... Једно време, овај лист је стајао и у служби престолонаследника Александра. То је, наводно, нехотице обелоданио главни уредник “Трибуне”, Наим Димитријевић, похваливши се великим поверењем престолонаследника према њему. На вест о овоме, “Трибуни” конкурентски “Мали журнал” овако је реаговао:

“Ми сумњамо да је престолонаследнику Александру могло пасти на мисао, да у Науму и његовој политици потражи ослонца, у толико пре, што је положај престолонаследника, по нашем Уставу, пасиван и најмање има потребе да ствара компромисе с политичким људима.

Уопште не би било то ни најмање ни тактично, јер један будући владалац треба да буде потпуно независан и невезан ни за једну партију... Ми не знамо да ли ко о овоме води рачуна, али изгледа, да се оно, што се догодило с краљевићем Ђорђем, сада понавља и код престолонаследника Александра. Исте пријатеље, са истом или једнаком моралном снагом виђамо данас поред престолонаследника Александра, као некад поред престолонаследника Ђорђа. Кад су га сурвали, онда су се обрнули престолонаследнику Александру...”

* * * * * * * * * * * * * *

Политичари траже строже прописе о штампи

КО СТАЈАО ДА СТАЈАО иза ког листа, тек сви листови заједно, толико много њих за мали Београд и малу Србију, са садржајем који често само да није експлодирао у рукама читалаца, били су велика главобоља за цело друштво, али пре свега за владу и двор.
Много истине било је у томе, да није било лако управљати Србијом при постојању толиког броја листова често распојасаних до неодговорности, али и финансираних из иностранства.
То је ваљда најбоље знала Радикална странка Николе Пашића. Она је због штампе била на великим мукама. Стално на влади, она је истина имала нож у рукама, али да сече - није се усуђивала. Из много разлога. Унутрашња ситуација била је перманентно ровита, а ни спољнополитички положај Србије није био како треба...

Проблеми са штампом пратили су радикалске владе још од 1904. године. О тим проблемима говорио је у Народној скупштини, у својству председника Народне скупштине, Љуба Јовановић  Патак, на седници од 14. марта 1909. године. Ја знам, рекао је он тада, “да је наша штампа слаба, ја знам да је прошла кроз разне невоље, и да према томе не можемо много од наше штампе тражити. Али као год што они траже од нас да ми будемо бољи тако исто имамо и ми права да тражимо од ње да и она буде боља”.

Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

ДА БИ ШТАМПА постала боља, поједини политичари мислили су да би требало донети строже прописе о штампи. За то су били и неки најистакнутији прваци Радикалне странке, сем - Николе Пашића. Он је имао специфично гледање на штампу (гледао је на штампу као и на ватру: добар слуга, али лош господар). Од часа када је први пут дошао на власт (прву владу образовао је 24. фебруара 1891. године), он је настојао да штампу има на својој страни. Никад, па био на влади или у опозицији, он на штампу није гледао тако као да је она само за то ту да труби час једну час другу истину, већ како се то кад од ње тражи.

Фото Народна библиотека Србије, Архив Србије, Музеј Србије, Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Временом, читалачку публику више је почело занимати ко се крије иза којег псеудонима, неголи сам чланак потписан псеудонимом. Поготову је то био случај са написима у којима се нападала нека јавна личност... И за саме нападнуте личности било је најважније да сазнају ко стоји иза којег псеудонима. Те и такве (нападнуте) личности су по правилу избегавале да одговарају на нападе, позивајући аутора под псеудонимом да прво “изиђе из бусије”, и каже - ко је.

Псеудонима је било свакојаких. Писци у конзервативним новинама, на пример, који као да су и самим избором псеудонима хтели да покажу да су нешто друго него “шкрабала” у осталим листовима... Дарданус је био псеудоним Стојана Новаковића, Гаррик - професора Живојина Перића, Милета Ст. Новаковић потписивао се са - Фох, а Милутин Чекић, уредник “Недељног прегледа”, са - Брутус.

Препоручујемо

Друштво

0 1

МАРКО МИЉАНОВ И ВАЛТАЗАР БОГИШИЋ O КРВНОЈ ОСВЕТИ: Обичај који је умало истребио Црну Гору

17. 12. 2024. у 06:45

Друштво

0 0

УСТАНИЧКО НАСЛЕЂЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ (1594-1941): Прилози за истраживања историје односа између Цркве и државе

11. 12. 2024. у 08:00

Друштво

0 1

ИЗМЕЂУ МАНТИЈЕ И КОМИТСКОГ ГУЊА: Српска црква је улазила у огорчене сукобе и са својом државом

11. 12. 2024. у 16:00

Друштво

0 1

СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНИКА И МОНАХА У "СЕЧИ КНЕЗОВА": У два Српска устанка манастири су били места окупљaња и договора

11. 12. 2024. у 14:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације