ХОБОТНИЦА ТЕРОРИСТА ШИРИ ОТРОВНЕ ПИПКЕ: Идеолошки репови ВМРО се још вуку Балканским просторима

ВМРО је наставио да трује односе две државе, као један од главних експонената антијугословенске политике Италије.

Љубомир Љуба Нешић југословенски посланик у Софији (1927–1930), Фото Архив Србије, документација „Новости“ и „ Борбе“, српска и бугарска Википедија, Lostbulgarao.com и Фејсбук...

То је посебнo  дошло до изражаја после потписивања италијанско-албанског споразума у Тирани новембра 1926. (тзв. Први тирански пакт). Овај споразум значио је директну економску и политичку инфилтрацију Италије на Балкан преко Албаније, што је у Београду доживљено као стратешки пораз. Италији је био отворен пут за деловање у Македонији, користећи македонски и албански сепаратистички покрет, а све у циљу дестабилизације Краљевине СХС, тамо где је била политички и безбедносно најосетљивија – на југу. Војни кругови су сматрали да би у случају рата, Италији било знатно олакашано да се из Албаније повеже са Бугарском, што је представљало смртну опасност за Краљевину СХС, имајући у виду искуство из 1915.

После убиства свог неприкосновеног вође Тодора Александрова, августа 1924, у ВМРО је дошло до унутрашњих сукоба и борбе за власт. Као победник је изашао Иван Михајлов, заговорник радикалних терористичких метода. Његов опонент био је познати генерал Александар Протогеров, за време окупације челник окупационе области са седиштем у Нишу, први на југословенском списку ратних злочинаца, због улоге у гушењу Топличког устанка из фебруара 1917, када је, у знак одмазде, убијено десетине хиљада људи. Михајлов је наредио убиство Протогерова јула 1928, али је његова група наставила да делује. A jугословенскe владe су година финасирале ову групу против Михајлова желећи да међусобним сукобима ослабе ВМРО.

Одмах после пакта у Тирани, желећи да спречи италијанско заокруживање и приступање Бугарске италијанском табору, Београд је почео да спроводи изразито помирљиву политику према Софији. Неформално су, у дипломатским круговима, кружиле гласине да је Краљевина СХС спремна да Бугарској врати Цариброд и Босилеград, као доказ нове, пријатељске оријентације. ВМРО је својим терористичким акцијама настојао да осујети сваки вид приближавања.

Фото Архив Србије, документација „Новости“ и „ Борбе“, српска и бугарска Википедија, Lostbulgarao.com и Фејсбук...

ОКТОБРА 1927. У ШТИПУ су терористи ВМР убили генерала Михаила Ковачевића, начелник штаба Брегалничке дивизијске области. Краљевина СХС је одговорила затварањем границе са Бугарском. Наредне године стање на граници било је крајње напето. Југословенски граничари ликвидирали су десетине људи, коју су илегално прелазили границу. Страдали су и недужни, тзв. двовласници, чија су се имања простирала на територији обе земље.

Притисак Енглеске и Француске, пре свега на Београд, био је велики, да се граница отвори, и смири опасно кризно жариште на Балкану.

Унутрашњополитичка криза у Краљевини СХС је током 1927-1928. била на врхунцу. Српско-хрватске супротности су претиле да разоре државу. Италија је играла и на карту хрватског сепаратизма. После атената у Народној скупштини јуна 1928, када је радикалски посланик Пуниша Рачић убио двојицу и ранио неколио хрватских посланика, међу њима и Стјепана Радића, који је убрзо преминуо, краљ је био принуђен да предузме радикалне мере.

Завођењем личног режима 6. јануара 1929, краљ је тежио да прекине политичка трвења на националној основи. Забрањен је рад политичких партија, суспендован је страначки политички живот. Држави је промењено име у Карљевина Југославија, што је био само један сегемент наметања „одозгоˮ идеологије интегралног југословенства.

Пацификација унутрашње политике, одразила се и на спољну политику. Краљевина СХС покушала је да пацификује односе са својим суседима, пре свега са Бугарском. Фебрауара 1929, посланик у Софији Љубомир Нешић, предложио је бугарској влади преговоре о отвореним питањима. Југословенско-бугарска комисија која је заседала у Пироту имала је пред собом две теме: утврђивање мера за обезбеђење границе и решавање питања двовласника и њихових имања. Преговори су били тешки, и често су западали у ћорсокак.

На крају су усвојени привремени протоколи којим је регулисано стварање „неутралне зонеˮ на граници, али не и њен опсег, као и низ других мера ...

* * * * * * * * * * *

Атентат на краља Александра ново семе раздора

АПРИЛА 1929. У СОФИЈИ се обрео вођа хрватских сепаратиста, будући поглавник злочиначке НДХ, Анте Павелић, који је после завођења краљевог личног режима побегао из земље. Са представницима ВМРО, на очиглед бугарске владе, договорене су заједничке акције хрватских и македонских сепаратиста против Југославије. Ово је продубило кризу у односима и одложило ратификацију и примену договореног у Пироту. Док год је у Бугарској деловала ВМРО, односи нису могли бити трајније побољшани, јер је сврха постојања организације била да изазива кризе у односима две државе, и на тај начин  македонско питање држи отвореним. Тек су маја 1934. нове бугарске власти одлучиле да ставе тачку на деловање организације, забраном њеног рада. Међутим, ова хоботница, која је деценијама ширила своје отровне пипке, није се тек тако повукла са историјске сцене. Завршним чином, одиграним у Марсељу 9. октобра 1934,своје име је уписала у историју Балкана и Европе. 

О атентату на краља Александра написано је много научних студија, и публицитичких радова, међутим, многа документа још нису доступна. Краљ је пао као жртва завере усташке емиграције предвођене Антом Павелићем и ВМРО, којој је припадао извршилац атентата, иначе професионални убица организације, Владо Георгиев Черноземски. Завера је скована уз највероватнију улогу Италије. Као и сва политичка убиства виског нивоа, и ово прате бројне контроверзе, делом утемељене, али и потпуно неутемељене гласине. Остаје отворено питање да ли је уопште, и ако јесте, каква је била улога званичне Бугарске и бугарског двора у атентату на краља Александра? За сада не постоје никакви у историјској грађи утемељени докази већ само посредне индиције. Неспорна је спрега између званичне Бугарске, посебни војних кругова, и ВМРО-а, а  Италија је била главни спонзор ВМРО-а као и стециште усташке емиграције после 1929. године.

Фото Архив Србије, документација „Новости“ и „ Борбе“, српска и бугарска Википедија, Lostbulgarao.com и Фејсбук...

ПОЗНАТА ЈЕ СУМЊИЧАВОСТ  бугарског двора и краља Бориса према краљу Александру.

Борис се бојао да би му у неком тренутку моћнији суверен из суседства могао угрозити престо. На бугарском двору нису заборављене идеје Стамболијског. Бугарски историчар Илчо Димитров наводи да је краљ Борис осећао „изразито непријатељство према династији Карађорђевићˮ, јер је непрестано сумњао да Београд ради на његовом свргавању. Сам краљ Борис био је свестан  да је југословенски суверен моћнија владарска фигура. Југословенски дипломата и једно време министар двора Милан Антић забележио је да му је бугарски краљ, почетком 1930-их година, рекао: „Александар је велики, ја сам мали. Али олује и ветрови обарају лакше велике храстове, док се мали повијају...ˮ. Антић наводи како је цар Борис упозоравао краља Александра на опрезност приликом пута у Француску, јер је од папског делегата Ронкаљија чуо да масони спремају атентат на њега. Антић је сумњао да је иза  ових гласова стајала католичка црква која је „можда с тим хтела да створи алиби духовним организаторима и кривцимаˮ за атентат. И руски историчари наводе да је приликом сусрета у Софији 1934, пре атентата, Борис питао Александра да ли је члан масонске ложе, на шта му је овај одговорио да већ двадесет година не одржава везе са масонима. Тада му је Борис рекао да се припази на свом путу у Париз.

Све ове индиције не указују на директну умешаност Бугарске. Можда ће нека будућа истраживања осветлити и ова питања. Трагични југословенски краљ окончао је свој живот исте године када и балканска хоботница ВМРО своје званично постојање, чиме је завршено једно историјско поглавље. Ипак, политичко дело краља Александра живело је још дуго, па и данас осећамо његове последице, баш као што се политички и идеолошки репови ВМРО још увек вуку балканским пространствима.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ВРХ ПИРАМИДЕ ПРАВДЕ И ПРАВИЧНОСТИ: Валтазар Богишић и Марко Миљанов узидани у темељ наше културе

17. 12. 2024. у 08:00

Друштво

0 0

ВРЕМЕ КАДА ЈЕ СУВEРЕНО ВЛАДАЛО ПРАВО ЈАЧЕГ: Непостојање државе и потреба за нагонским задовољaвањем правде

17. 12. 2024. у 10:00

Друштво

0 0

УСТАНИЧКО НАСЛЕЂЕ СРПСКЕ ЦРКВЕ (1594-1941): Прилози за истраживања историје односа између Цркве и државе

11. 12. 2024. у 08:00

Друштво

0 1

СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНИКА И МОНАХА У "СЕЧИ КНЕЗОВА": У два Српска устанка манастири су били места окупљaња и договора

11. 12. 2024. у 14:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације