ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ УСПЕО ДА СВЕ ДИСЦИПЛИНУЈЕ: Рајко Петров Ного - Терао нас да одговоре тражимо у његовом делу

ПОЗВАО министар културе БиХ 1970. године десетак писаца, међу њима и младог секретара Удружења књижевника, на сусрет ни са ким мање него са Ивом Андрићем. Баш сам радознао шта ће и како ће причати онај чија је лозинка да је у ћутању сигурност. Онај који се извештио - није залуду дуго био у дипломатији - када већ мора јавно да говори, да каже уљудно ништа, а тиме што не казује, канда те тера да одговоре потражиш у његовоме делу...

Црњански и Селимовић су причали о Андрићевој самоконтроли, Фото Стеван Крагујевић, Задужбина „Иво Андрић“, Профимедија“, Докментација „Новости“, Википедија...

У Мискиновој улици, у чиновничкој сали, сивој и слабо осветљеној, Андрић брише наочаре, снебива се, и збуњено се смешка, све као да нам је на сметњи, а заправо скрива своју нелагоду што је ту изложен као какав музејски експонат и што ће, то бар зна, слушати искрено или лажно удвориштво, свеједно... Питали су га једном је ли истина да у нашим касабама увек има по једна луда, а он одговорио да сада, ето, има по један паметан... Али, не. Ништа од испразних речи. Као да су се једном заувек дочепали некога ко ће им, ево сад, најзад дати одговоре на крајња питања, један уопштено, али посве сабрано, пита о тајни омера локалног и универзалног у књижевности; да ли је, што локалнија, тим универзалнија његова визија Босне...

ТИХО И УЊКАВО, и као са оног света, Андрић прича како му је на почецима Дучић саветовао да се мане хоџа и хаџија и касаблија, тог ситног и неважног света... Да му је у кафани, пред одлазак у дипломатију, Борисав Станковић саветовао да нипошто из земље не одлази... Ви сте даровит човек, везан за земљу и људе, шта ће вам бели свет, свет ће вас упропастити... Ви знате да сам ја већи део свог делатног живота провео у иностранству... А можда је просто требало послушати Бору... И кад смо најзад чекали јасан одговор на питање, Андрић је заћутао. Онај што је питао, као да би нешто да појасни, али и сам увиђа да би било неприкладно. Сетио се можда оне убоге, уске вишеградске стазе која је Андрића пратила куда год је ходио, и оне меланхоличне поенте како са те стазе можда није ни требало силазити... Већ послушати Бору...

Домало један песник, онижи, старији, крупне ћелаве главе, и као сви људи малога раста,

Фото Стеван Крагујевић, Задужбина „Иво Андрић“, Профимедија“, Докментација „Новости“, Википедија...

темпераментних покрета, све поскакујући док говори, поче да подсећа Андрића на неко књижевно вече у Сарајеву на коме су млади критичари говорили о утицајима, и ту, пред Андрићем, помињали Сартра, Камија, Кафку. Андрић о томе тада није рекао ни реч, па ево он сада пита шта Андрић данас мисли о ономе што су ти критичари онда говорили... А док траје то дуго питање, онај који пита све више поскакује, и ја се већ побојавам да би ћелавом, крупном главом могао да удари у плафон... Дуга и непријатна пауза. А онда тих и срезан одговор: Знате, друже тај и тај, човек често не може да одговара за своје речи, камоли за туђе...

Сада већ слутите да ћу и ја нешто да питам. Чујем себе како помињем генерацију палих анђела, једину за коју је био истински, чак сентиментално везан. Питам - а већ ми се чини да то што говорим малу вечност траје - може ли нам о тој генерацији, или некоме од њих, нешто да исприча, а што ми већ нисмо могли прочитати...

ТЕШКО БИХ ВАМ могао нешто испричати а што ви већ нисте прочитали, са једва приметном иронијом уњка Андрић, не гледајући ни у кога, а онда због младићког гласа, ваљда, погледа према мени, па угледав дете, обазривије додаде: А ако бих и имао штогод да кажем, млади човече, то не би било овако, за округлим столом, већ у четири ока и уз чашу вина... Знао сам, све и кад би се таква прилика указала, да овај странац у сопственоме животу, овај који је на самим почецима, у црвеним листићима онако себе издвојио - нека умиру по улицама онесвешћени од срџбе и барута, ти добри, а ја то нисам - ни тада ништа не би прозборио о завереничкој тајни младобосанској...

Сваки пут изнова одушевљен есејом „Његош као трагични јунак косовске мисли“, из издавачке куће у којој однедавно радим, и у којој сам формирао библиотеку „Арс-лектира“, једно јутро телефоном се јављам Андрићу и питам да ли бисмо у лектири за средње школе и факултете могли да штампамо тај текст као предговор „Горском вијенцу“, а отуда чујем онај учтив и раван глас како он, док је писао тај текст, није ни помишљао да би могао бити чему предговор, да не прештампава своје есеје... за живота... а после, како хоћете...

Никада, ни пре ни после, нисам чуо некога ко би био малчице зачуђен, пун разумевања, а истовремено неопозив у ономе што ти говори... То што је писао било је истинско једино његово имање, и само је он био властан да тим имањем располаже. Ко се све у то није уверио: Комбол, коме није допустио да га уврсти у Антологију хрватске поезије, комесарска управа СКЗ, коју је за време рата одбио, чини ми се са готово истим образложењем с којим и Михиза када је, пронашав то писмо, тражио одобрење да га цитира у предговору “Проклетој авлији”... па онда они што су канили да штампају „Екс Понто“ и „Немире“... Да неко суверено располаже својим делом, то би требало да је ноторна ствар. А, ето, ја сам и данас фасциниран како је Андрић успео у свакојаким нашим комоцијама, бар за живота, што се његовог дела и приватности тиче, свакога да дисциплинује...

ПИСЦИ НАД АМБИСОМ

НЕКО ми је причао, можда Светозар Кољевић, како је слушао Црњанског док прича о савршеној Андрићевој самоконтроли. На уском путу изнад Јековца, водио Андрић Црњанског - да му покаже Сарајево и Миљацку, сарајевску реку, занимљиву тици и човеку - а на окуци, изнад литице, из супротнога правца великом брзином избише друга кола. Црњански је раменом муњевито избио врата и искочио на горњу страну. Андрићев возач је закочио на последњој стопи земље... Када је Црњански погледао у Андрића, видео је да са свог седишта није ни мрднуо. Само му је крв шикнула у лице. - Њу једино није могао задржати...

* * * * * * * * * * *

ДРАГОСЛАВ МИХАЈЛОВИЋ: „БОРИНА НЕДЕЉА“ ПРОШЛА БЕЗ СКАНДАЛА

АНДРИЋ МЕ БРАНИО ОД ТИТА

У ПРИЧИ „Лепо писање” Иво Андрић веома похвално говори о Борисаву Станковићу. У октобру 1969, у једном већем друштву, био сам са Андрићем на обележавању „Борине недеље” у Врању. Тада сам од њега чуо да је Бора Станковић – писац над писцима. Андрић је често говорио да је имао сличну судбину као Бора: рано је остао без родитеља, сам је морао да се пробија кроз живот. Тај боравак у Врању посебно ми је остао у сећању, јер је тада започела велика партијска кампања против представе „Кад су цветале тикве”, која је играна у Југословенском драмском позоришту. Тито је говорио у Зрењанину 25. октобра 1969, истога дана представа је забрањена, а самим тим у мрак су отишле и моје прве две књиге: „Фреде, лаку ноћ” и „Кад су цветале тикве”. Стицајем околности, у Врању сам био са Ивом Андрићем, Велибором Глигорићем, Вицом Заниновићем, Ацом Шоповим, Добрицом Ерићем, Стеваном Раичковићем, управо у време када се политичка кампања разгоревала.

Фото Стеван Крагујевић, Задужбина „Иво Андрић“, Профимедија“, Докментација „Новости“, Википедија...

Како сам на „Бориној недељи” већ био, организатори су се нашли на великој муци: није им било згодно да ме отерају, али ни да ме гледају у Врању. Иво  Андрић се у тим околностима понашао као велики господин, као мој пријатељ. Он је, на неки начин, помогао и организаторима „Борине недеље”, јер им је више пута рекао да је добро што су и мене позвали. Хвалио је и мене и моје писање. Мој пријатељ Стеван Раичковић ми је рекао:

„Ништа ти они сада не могу због Андрића. Ако нешто и покушају, Андрић ће се вратити у Београд, а онда ћемо и ти и ја сести у воз и вратити се кућама”. Тако је „Борина недеља” прошла без скандала.

Препоручујемо

Друштво

0 11

РАТНА ПОЗОРНИЦА БЕОГРАДСКЕ ОПЕРАЦИЈЕ: Битка која је ушла у светску историју Другог светског рата

23. 10. 2024. у 09:21

Друштво

0 0

У БЕОГРАД СЕ ВРАТИО ЖИВОТ И СЛОБОДА: Навршило се 80 година од велике битке за престоницу

22. 10. 2024. у 18:00

Друштво

0 3

МИСТЕРИЈА ТРЕЋЕГ МЕТКА: Контрoверзе и недоумице у Марсељској трагедији 9. октобра 1934.

16. 10. 2024. у 22:00

Друштво

0 1

ИЗ БЕОГРАДА АТЕНТАТОРИМА ЈАВЉЕНО ДА АЛЕКСАНДАР НЕЋЕ НОСИТИ ПАНЦИР: Светски шпијун који је променио ноћни живот главног града

16. 10. 2024. у 21:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације