ТАЈНИ ПРЕГОВОРИ НИКОЛЕ ПАШИЋА СА БОЉШЕВИЦИМА: Односи Српске владе са „црвеном“ совјетском Русијом

ПРАВА искушења за спољну политику Србије тек су следила. Нестабилно стање у Русији и слабост Привремене владе отворили су простор бољшевицима да подигну дуго прижељкивани оружани устанак.

Јуришем на Зимски дворац бољшевици су преузели власт , Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив САНУ, Из књиге, „Велики покровитељ прави савезник“, Фејсбук, Википедија...

Револуционарне снаге су 7. новембра заузеле све важне тачке у Петрограду, заједно са седиштем врховне управе - Зимским дворцем. Један од првих потеза нове власти, наредног дана, било је проглашење Декрета о миру. У њему су позване све зараћене стране да одмах приступе преговорима о „праведном демократском миру”, без анексија и контрибуција. Бољшевици су се одлучили за укидање тајне дипломатије, прогласили међународне уговоре старе власти „који служе „прибављању користи руским спахијама и капиталистима, одржавању или повећању великоруских анексија” ништавним, те изјавили намеру да ће извршити њихово објављивање . Мало је рећи да је ток догађаја шокирао руске савезнике, међу њима и Србију.

Страни посматрачи сведоче да је Пашић након Октобарске револуције „стално говорио” о догађајима у Русији. Они су постали предмет „свих његових преокупација” . Није био усамљен - забринутост су делили и други српски званичници. Између осталих и регент Александар, на чије се интересовање 10. новембра од посланика у Петрограду тражило да „шаље што опширније телеграме свакога дана по неколико, како би знали све шта се тамо догађа” . Недељу дана потом, из Министарства иностраних дела на Крфу упутили су инструкцију, „због данашњих озбиљних прилика”, да дипломатски представници копије депеша шаљу и директно у Париз, где се председник владе упутио на савезничку конференцију. Телеграми из Русије услед бољшевичког ометања страшно су каснили, што је појачавало узнемиреност.  Недостатак информација определио је Пашића да 21. децембра поново тражи од посланика Мирослава Спалајковића што „чешће и опширније” извештавање о догађајима.  Ванредне околности и огромне промене код најближег савезника привукле су озбиљну пажњу српског врха.

Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив САНУ, Из књиге, „Велики покровитељ прави савезник“, Фејсбук, Википедија...

ДОЛАЗАК БОЉШЕВИКА на власт суштински је изменио карактер узајамних односа.

Прокламовање Декрета о миру косило се са споразумом између држава Антанте о несклапању сепаратног мира или примирја са непријатељем, од 5. септембра 1914. године, који је потписао и руски представник. У високим политичким круговима западних држава околности су изазивале главобољу. Излазак Русије из рата претио је да поремети равнотежу снага на фронтовима у корист Немачке и Аустроугарске. На конкретном примеру Србије, појачало се страховање од окретања непријатељске силе према Солунском фронту и језиве перспективе њене војске потискивањем „у море”; или принудом на капитулацију.

Проблеми нису, ипак, били већи од одлучности да се издржи и ратује до победе. Државе Споразума су оставиле без одговора позиве за склапање примирја, док су њихови представници енергично протестовали против намере бољшевика да преговарају са непријатељем. Контакт са новом владом свели су на минимум, уз избегавање свега што се могло тумачити као формално признање.

Што се Србије тиче, Пашић је дао инструкције Спалајковићу и војном изасланику Лонткијевићу да држање подесе курсу Антанте и раде споразумно са савезничким представницима.  Прва директна последица промене власти у Русији манифестовала се крајем новембра и почетком децембра, током Париске конференције савезника. Обећање Терешченка да ће се енергично заложити за измене у тајним уговорима са Италијом и Румунијом и снажење Солунског фронта пало је у воду. Бивши министар иностраних дела налазио се у тамници, а нова влада није имала представнике на скупу. И да су учествовали, питање је да ли би бољшевици промовисали ратне циљеве Србије.

* * * * * * * * * *

Национални програм разапет између међународних ветрова

РУШЕЊЕМ ПРИВРЕМЕНЕ владе нестала је и она мала могућност да се на конференцији разговара о корекцији територијалних концесија у погледу предела насељених јужнословенским живљем...Председник српске владе није крио забринутост.  Члану Југословенског одбора Николи Стојановићу поверио се да нема писано обећање чак ни за присаједињење Босне и Херцеговине, иако је то било „више сигурно него за остале крајеве”.  Национални програм се налазио на вихору снажних међународних ветрова.
У таквим условима, упркос солидарности са савезничком политиком игнорисања и непризнавања совјетске владе, Пашић није хтео да пресече све везивне нити. Преко српских и хрватских социјалиста, те повереника посланства у Петрограду успео је да успостави незваничне везе са бољшевичким лидерима. У зависности од развоја догађаја, планирао је да заигра и на ту карту. Крајем 1917. највише га је интересовао однос нове власти према српском националном програму у вези са прокламованим принципом о самоопредељењу народа.  Популарни Баја се у томе битно ограничио. За случај да се у Русији не слажу са југословенским уједињењем, тражио је да се Србији „не оспорава ни у ком случају” уступање Босне, Херцеговине, Срема, Баната, Бачке, делова Славоније где су Срби били у већини, те Лике и Крбаве са далматинским приморјем. У инструкцијама социјалисти Милану Маринковићу од 1. децембра 1917. појашњава му, како је његова мисија да „заступа и брани српски народ и земље српске у првом реду, а за тим југословенске земље”. „Ми стојимо на Крфском програму, али ако није могуће да се оствари у целини, онда не треба оставити у ропству Аустроугарском оне делове који се могу ослободити”.

Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив САНУ, Из књиге, „Велики покровитељ прави савезник“, Фејсбук, Википедија...

ИСТОГ ДАНА, У НОТИ Спалајковићу, председник владе на Крфу вратио се на инструкције, за које се држало да ће постати основ за мировне преговоре Русије. Занимало га је: 1. Шта бољшевици подразумевају под „васпостављање Белгије и Србије”, у смислу да ли је то без уступака Бугарској; 2. Да ли се код аутономије народности у Аустроугарској мисли на њихово гласање о сопственој судбини; 3. Под чијим суверенитетом ће бити аутономија Босне и Херцеговине; 4. Где ће бити и колико „широк излаз” на Јадранско море. Преговоре је требало водити „сасвим тајно”, преко приватних лица, чији се задатак састојао у лобирању да се Србији „нуде што веће и боље концесије, ако се с Русијом држи, јер ће то имати доцније уплива при склапању мира” са Антантом.  У оба упутства приметно је да се остварење српског националног програма ставља на примарно место. Велике промене подстицале су обазривост у истицању ширег програма уједињења.

Упркос чињеници да се радило о тајном раду, влада са Крфа наишла је на симпатије народног комесара за иностране послове Лава Бронштајна Троцког.  Бивши дописник из балканских ратова уверавао је да се може у потпуности ослонити на њега. И сам се у једном од првих разговора са „повереником” посланства у Петрограду похвалио да је боравио у Србији. Почетком децембра изјавио је како ће „револуционарна Русија умети казнити Фердинанда бугарског још строже него што би урадио увређени Никола II” . Уз дозволу Троцког, по инструкцијама са Крфа, поменути социјалисти активно су у јавности и врху совјетске власти пропагирали југословенски програм. Од комесара су добили обећање, колико је то у његовог моћи, да ће заступати програм демократског мира на преговорима са Централним силама, Бугарском и Турском.

* * * * * * * * * *

Троцки открива непознате делове Лондонског уговора

ПРЕКО БОЉШЕВИКА и њихових публикација, такође, српска влада је најзад сазнала тачан садржај тајних уговора Антанте; који су се тицали територија на које претендује.

Разумљиво, то је привукло значајно интересовање. Пашић је 28. новембра тражио од Спалајковића да текстове свих уговора набави у два примерка: један за архиву Посланства, а други пошаље лично њему. У Петрограду су и без упозорења схватали важност тренутка. Поменути „повереник” је чак помагао делегату Троцког у проналажењу копије Лондонског пакта са Италијом, „забачене међу хартијама” Министарства иностраних дела . Почетни контакти су давали привид да ће две земље и у новим околностима наставити да одржавају добре односе.  Да се тицало само Србије и Русије можда би и било тако.

Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив САНУ, Из књиге, „Велики покровитељ прави савезник“, Фејсбук, Википедија...

На сасвим другачији пријем наишло је објављивање тајних докумената код савезника из Антанте. Они су се потрудили да ставе до знања како ће потез бољшевичке владе неповољно утицати на даље односе.  Свестан могућих последица, део представника Русије дистанцирао се од потеза „групе људи на власти у Петрограду” и обавестио савезничке владе да држи објављивање тајних уговора за „флагрантну повреду обавеза”, које је њихова земља примила на себе. Међу њима се налазио и руски отправник на Крфу, Борис Пељехин. Пашић је из Париза инсистирао да се на ноту не одговара. Могло је једино да се објави преко Српских новина како већина представника Русије на страни не признаје „владу Лењина”. Заступник министра иностраних дела Милутин Јовановић, међутим, већ је збрзао одговор да „влада прима са задовољством саопштену ноту”.  У целокупном хаосу, на срећу или не, потез Србије остао је непримећен.

Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив САНУ, Из књиге, „Велики покровитељ прави савезник“, Фејсбук, Википедија...

ПОСЛАНСТВО У ПЕТРОГРАДУ несметано је наставило са претходним активностима. Спалајковић је почетком децембра, у договору са другим савезничким представницима, покушавао да „вештим начином” утиче на захтеве бољшевика у преговорима о примирју.

Троцки је тада захвалио на саветима и обећао преко повереника да ће га држати у току ствари . Српски дипломата није ништа погрешно урадио, будући да је такав начин рада подстицао Пашић. Премијер и министар иностраних дела Србије се још на Париској конференцији бунио против неактивности Антанте у руским дешавањима. Поменути телеграм Спалајковића проследио је 21. децембра у форми упутства дипломатским представницима у Француској, Великој Британији и САД, да га усмено саопште и сугеришу код акредитованих влада, како би и они код бољшевика индиректно пропагирали демократски мир; који би одговарао погледима Антанте.

Са истом тактиком Пашић је наставио и у предмету мировних преговора у Брест-Литовску, тражећи начина, и код Антанте, и код нове власти у Русији, да у коначан уговор уђе што више одредби у корист ставова српске владе. Већ сутрадан, 22. децембра, од Спалајковића је захтевао да сазна шта у својој платформи за преговоре бољшевици подразумевају под „демократским миром” и да ли се он заснива на прокламованом праву самоопредељења и слободе народности. Конкретно, поново је апострофирао питање под чијом влашћу ће бити остварена аутономија Босне и Херцеговине, те да ли ће она имати право да се сједини са Србијом. Занимало га је и „шта ће бити са Сремом, Банатом и Бачком, Хрватском, Славонијом, Далмацијом и словеначким земљама”. На крају, у складу са могућностима, поручио је Спалајковићу да „упливише” како би бољшевички услови за мир ишли „у нашу корист” . Пашићев начин рада подразумевао је да Србија из промена у Русији извуче што је могуће више погодности, а да се истовремено не дискредитује пред западним савезницима.

* * * * * * * * * *

Знак за узбуну у дипломатији због Босне и Херцеговине

ПОДСТИЦАЈ ЗА НАСТАВАК рада дала је нота Троцког од 29. децембра, са позивом Антанти за учешће у мировним преговорима. У њој се наговештавало да ће, у супротном, бољшевици пристати на споразум без доследног инсистирања на прокламованом принципу самоопредељења народа. Био је то српској дипломатији знак за узбуну. По старом обичају, Пашић се користио различитим каналима рада; при чему се везао за ранију изјаву комесара за иностране послове о потреби што више резолуција незадовољства Јужних Словена, које би он одмах телеграфисао „империјалистичким псима” у Брест-Литовску . Емигрантима из Босне и Херцеговине, те „чисто српске земље”, председник владе на Крфу наменио је улогу да агитују у правцу дезанексије и сједињења са „својом браћом у Србији и осталим Југословенима” . Они су почетком јануара 1918. из Берна, преко „друга” Живка Њежића, упутили мемоар „сељачких депутата скупштине Босне и Херцеговине” „руским револуционарима”. Указивали су на вишевековну „револуционарну борбу”, најпре против „варварства и економске експлоатације” под Османским царством, потом „систематског политичког гоњења слободномислећих људи” и „капиталистичког угњетавања” Аустроугарске. Аутори резолуције Никола Стојановић и Милан Сршкић тражили су одговор на питање да ли њихова земља треба и даље остати под „милитаристичком петом завојевача”, и шта могу очекивати од своје „пролетерске браће” . Апел је привукао пажњу.

Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив САНУ, Из књиге, „Велики покровитељ прави савезник“, Фејсбук, Википедија...

У официјалним Известијама објављено је како се руска демократија залаже за самоопредељење народа Индокине, Египта и Босне. Но, подвлачи се да се то не може постићи победом било које од ратујућих страна, већ унутрашњом револуцијом пролетеријата против буржоазије.

ПРОТЕСТИ ЈУГОСЛОВЕНСКИХ политичких група, с друге стране, били су по Пашићевим инструкцијама срачунати на пропагирање уједињења. Скупштина емиграната Срба, Хрвата и Словенаца у Женеви послала је 5. јануара резолуцију против напуштања принципа самоопредељења народа од стране бољшевика. Присутни „Југословени као јединствен народ” изјавили су да хоће „слободу и уједињење са Србијом и Црном Гором” . Недељу дана касније придружили су им се чланови Југословенског одбора у Лондону и Југословенског друштва из Париза, који су уз поменуто, одрицали право аустроугарским делегатима да их представљају на мировној конференцији у Брест-Литовску. И њима су Известија посветила место на својим странама.  Троцки је добио шта је тражио - гласови незадовољства стизали су са више страна.

Фото Профимедија, Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив САНУ, Из књиге, „Велики покровитељ прави савезник“, Фејсбук, Википедија...

Нове бриге за Србију, додуше, наставиле су да се ређају. Иако на ноту Троцког савезници нису директно одговорили, чинило се да нису ни узели у обзир и „најживљу молбу” владе са Крфа „за заштиту интереса српског народа” . Говори о ратним циљевима британског премијера Лојда Џорџа и америчког председника Вудроа Вилсона из прве половине јануара - као последица дешавања у Русији и тежње да се Беч придобије за склапање сепаратног мира - предвиђали су само рестаурацију Црне Горе и Србије, те могућност њеног изласка на море; без уништења Аустроугарске. Незавидна спољнополитичка ситуација и лоше стање на фронтовима определили су Пашића да и даље, уз југословенски, у сваком тренутку одржава остварење макар српског националног програма.

Препоручујемо

Друштво

0 4

КРАЉ АЛЕКСАНДАР ОСУЂЕН НА СМРТ ЗБОГ БРИТАНСКОГ ПРОФИТА: Трећи рајх тврдио - Енглези су организовали Марсељски масакр

16. 10. 2024. у 07:00

Друштво

0 2

ПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА КРАЉЕВОГ УБИСТВА: Девет деценија од атентата на Александра Карђорђевића

16. 10. 2024. у 18:19

Друштво

0 3

МУСОЛИНИ ЧУВА УСТАШКЕ ЗЛОЧИНЦЕ: Епилог крвопролића у Марсељској авенији Канебијер

09. 10. 2024. у 16:00

Друштво

0 3

ЈАК ЧОВЕК СА БАЛКАНА ОПТЕРЕЋУЈЕ ЕВРОПУ: Крах галске надмености и раздобља мира на најстаријем континенту

09. 10. 2024. у 15:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације