РАЗАБИРУ СЕ САМО РЕЧИ: РУСИ! НАШИ! Иво Андрић, једини српски нобеловац, о ослобођењу Београда

УЛАЗАК ослободилаца у Београд 20. октобра 1944, Иво Андрић је дочекао на Теразијама са Миланом Ђоковићем и Рашком Димитријевићем.

Фото Документација “Новости” и “Борбе”, Википедија, Музеј Србије.

Стајали су на почетку Призренске улице, педесетак метара од стана будућег нобеловца. Када је поред њих прошла претходница, петорица црвеноармејаца, Андрић је рекао:– Шта да им дамо? Победнике треба даривати – записао је Милан Ђоковић у својим „Дневницима“.

Две године касније, у дечјем листу "Пионири" објавиће текст под насловом „20. октобар 1944. у Београду“

„То је датум о коме се често мисли и за који се везују многа и разноврсна размишљања.

Њега ћемо се још дуго сви сећати. И на много разних начина препричавати и описивати.

У мом сећању, ја га данас овако видим.

Већ од почетка октобра месеца, видно и чујно сазрева ова драма. Покрети војске, хука авиона, ватре на видику, топовска грмљавина у даљини, узбудљиви гласови. Стрепња и очекивање. Све се то слива уједно [сиц].Тако је некако као да над ушћем Саве у Дунав, негде у висинама, трепери и пуцкета на ветру једва чујно, нека застава, невидљива а огромна као небо изнад целог пространства... Док једног дана то што је била слутња у висинама не сиђе у град и не постаде стварност пред нашим очима.

У суботу, 14. октобра, Немци су извукли на улице тешке топове и поставили митраљезе на кровове високих кућа. Почело је.

Шест дана и шест ноћи су људи из затворених кућа и жене и деца из подрума слушали како грме и сикћу све врсте ратних [сиц] оружја, како се руше кровови и фасаде кућа, како се ломи асфалт и гранитна калдрма, као слаба поледица. Стрепећи за себе, за своје, за све оно што воле, људи су пратили те неразумљиве нељудске звукове и узалудно настојали да у њима одгонетну судбину која их чека...

То је немачки фашизам као коцкар који губи став и стрпљење громко и бесно бацао своје последње карте у већ изгубљеној игри са слободом. Дизао је у ваздух зграде заједно са становницима, палио школе и музеје, сејао разарање и смрт где-год је само могао, а претњу смрти убацивао у сваку кућу и свако живо биће.

А шестога дана пред зору завладала је по нашим улицама тишина, нека мелемна тишина ...

Али ни та тишина није трајала дуго, јер се после краћег оклевања она претворила у неописиву музику од кликтања, смеха, песме, зазивања и радосног плача.

У ТОМ ТРЕНУТКУ магловитог свитања сви су прозори на кућама стали да се отварају широм, на њима су се појављивали људи и жене узвитланих руку и озарених лица. Сви су нешто викали, смејали се и показивали низ улицу. Разабиру се само ове речи: „Руси! Наши! Наши!

Руси!“ И те две речи се дижу, шире, мешају и преплићу, као да ће остати за увек везане.

То нису само главе које се помаљају, него људи се пружају до паса из прозора и пркосе, као чудом, свима физичким законима, држе се на самом первазу. Ницале су заставе.

Капије, дотле заборављене самртним страхом прснуле су као пупови у пролеће, из њих је поврвео наш свет, мучени и понижавани али неуништиви народ Београда. Свет који је издржао што је изгледало неиздржљиво и „надурао“ противника који је изгледао неодољив, свет са којим се сада дешавало једно од великих историјских чуда.

После непуне четири године нечег што тек има да добије своје име у историји просвећеног човечанства а што се код нас звало бледом речи „Окупација“, нечег што је сиво, и хладно, и љигаво, и тешко, и срамотно и смртоносно, што има укус крви и жучи и пепела, што је смрт пре смрти, живот без ичега људског, нешто што је савршена слика будућег живота који је фашизам спремао не само овом полетном Београду, Србији и Југославији, него целој Европи – после свега тога одједном као буђење из најстрашнијег кошмара заслепљујући бљесак, сузе које не могу да потеку, глас који се не откида из грла, излазак из таме која је изгледала вечита на васиони, неугасиви дан. Ослобођење!...

А ту поред нас промичу људи борци као са другог света; плави и кротки малоруски сељаци са шлемовима на глави, у сивим совјетским шињелима, помешани са нашим партизанима, младим, препланулим и рано очврслим борцима из Босне, Шумадије и Далмације. Свет им притрчава у жељи да их дотакне, да их види изближе, дарује. Они се осмехују расејано, али неумољиво иду даље, са пушком на готовс и погледом упереним на другу обалу Саве одакле још с времена на време заштекће тешки митраљез или зашишти мина...

Велико октобарско сунце диже се над Београдом. Наилазе све нови и нови људи, дозивају се, грле. А са једног празног земљишта које отвара видик на Земун, совјетски војник, дечак још, виче из свег грла друговима који са дна улице вуку противтенковски топ:

Коља! Коља, дај пушку сјуда!

Све изгледа чаробно и збуњено као у сну, али ми знамо, не да знамо него осећамо целим својим бићем да се, после свега и поред свега што је било враћа живот, живот и слобода.

* * * * * * * * * *

ИСТОРИЈСКО ПРЕПОДНЕ У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ: Уочи тридесетогодишњице ослобођења

ПОВОДОМ 30-годишњице ослобођења Београда, 13. октобра 1974. године, пре подне у Народном позоришту читали су своје текстове истакнути београдски писци: Иво Андрић, Александар Вучо, Душан Матић, Васко Попа, Меша Селимовић, Стеван Раичковић, Бранко Ћопић и Милош Црњански. Позоришна сала је била дупке пуна, а многи љубитељи књижевне речи остали су напољу, не могавши да уђу. Иво Андрић је прочитао одломак из своје лирске прозе "Лица" и одломак новеле "Зеко", чија се радња догађа у окупираном Београду. Александар Вучо је читао одломак из поеме "Мастодонти", која је писана у данима обнове Београда.

Фото Документација “Новости” и “Борбе”, Википедија, Музеј Србије.

Душан Матић је презентовао један свој текст о Београду и песму "У одајама трајања", Васко Попа је изговорио три записа и три песме о Београду. Меша Селимовић је прочитао одломак из романа "Дервиш и смрт". Стеван Раичковић је казао неколико својих песама. Бранко Ћопић је ишчитао приповетку "Колико је сати", у којој је реч о ослобођењу и ослободиоцима Београда. И, најзад, Милош Црњански је са глумицом Ксенијом Јовановић прочитао песму "Ламент над Београдом".

Препоручујемо

Друштво

0 1

ИЗ БЕОГРАДА АТЕНТАТОРИМА ЈАВЉЕНО ДА АЛЕКСАНДАР НЕЋЕ НОСИТИ ПАНЦИР: Светски шпијун који је променио ноћни живот главног града

16. 10. 2024. у 21:00

Друштво

0 2

ПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА КРАЉЕВОГ УБИСТВА: Девет деценија од атентата на Александра Карђорђевића

16. 10. 2024. у 18:19

Друштво

0 3

ЈАК ЧОВЕК СА БАЛКАНА ОПТЕРЕЋУЈЕ ЕВРОПУ: Крах галске надмености и раздобља мира на најстаријем континенту

09. 10. 2024. у 15:00

Друштво

0 3

СУДБОНОСНИ ПУЦЊИ У РАЈСКОЈ УЛИЦИ: Париске бирократе се поигравају са југословенским званичницима

09. 10. 2024. у 13:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације