ИЗ БЕОГРАДА АТЕНТАТОРИМА ЈАВЉЕНО ДА АЛЕКСАНДАР НЕЋЕ НОСИТИ ПАНЦИР: Светски шпијун који је променио ноћни живот главног града
ЗАПАДНА Немачка је на кампању са друге стране Берлинског зида одговорила са три књиге: Владета Милићевић „Убиство краља у Марсељу“, Клаус Кернер „Политичке брошуре у Хладном рату“ и Темистоклес Папасисис „Краљ мора да умре“. Али вратимо се за тренутак четврт века уназад...
Београд 1932. године лагано поприма облик европске престонице. Ничу велелепне палате.
Дипломате и други страни представници све се боље осећају у главном граду Краљевине Југославије. Али и голим оком је видљиво да недостају првокласни локали интернационалне класе. Почетком лета те 1932. београдском калдрмом је закорачио један држављанин Монака који је већ много година угоститељ и поседује хотел у Жуан ле Пену.
Његово име је Роланд Абијате. Сазнао је да у престоницама Балкана недостају луксузна места за добар ноћни провод. Намеран је да у Београду и у Софији отвори ресторан.
Роланд Абијате има тридесетак година, тамне је косе, ситан, пре мршав но попуњен.
Документа су му у најбољем реду и без икаквих тешкоћа добија све потребне дозволе за боравак и за отварање ресторана. У Београду су задовољни што странац хоће да уложи новац у репрезентативни локал европског нивоа. Дипломате, акредитоване у Београду се иначе жале да вечери проводе у резиденцијама и да се досађују. Балканске гостионице за њих су неуредне и без фантазије. Почетком тридесетих година прошлог века у главном граду постоје само два пристојнија хотела. Роланд Абијате све то зна. Схватио је да овај посао може да донесе добар профит.
Посебну пажњу привлачи његова вереница. Висока, витка и лепа плавокоса жена.
Представља се као шведска бароница Фон Колас, стара је око 27 година. Господин Абијате ретко говори о себи. У почетку се споразумевао на француском и италијанском. За невероватно кратко време је научио српски, са приметним руским нагласком.
ЧИМ ЈЕ УПОЗНАО МАЛО боље прилике и обичаје, проналази просторије за свој ресторан. То је кафана “Дрина”, која се налазила у Бирчаниновој 17, у тадашњем дипломатском кварту.
Власник је био пресрећан када му је Абијате рекао да је спреман да локал узме у вишегодишњи закуп и да га реновира о сопственом трошку. Убрзо, задимљени бирцуз „Дрина“ претвара се у отмени, првокласни европски ресторан који, додуше, више личи на ноћни локал са подијумом за плес и варијете-програмом. Нови закупац довози опрему за ентеријер из Беча и Будимпеште. Све је прекривено скупоценим црвеним сомотом. У једном делу је коцкарница у којој се игра само за високе улоге.
Пред отварање, Абијате одлази у одговарајуће одељење београдске полиције и моли за савет: „Ја сам странац и не познајем довољно политичке прилике вашег града... „Пошто намеравам да отворим ресторан за дипломате, странце и имућне Београђане, не желим да се међу мојим особљем нађу комунисти и друге бунџије“ рекао је тада Абијате и доставио списак запослених.
Ресторан зрачи отменом атмосфером. Старо име “Дрина” више није прикладно. Ново је европско „Petit Paris“ (“Мали Париз”) и готово преко ноћи постаје састајалиште београдског крема. То су официри из оближњег Министарства војног и Генералштаба, чиновници из Министарства иностраних дела и наравно стране дипломате. И није чудо, у близини су британска, италијанска, бугарска и француска амбасада. На педесетак метара је и централа Велике ложе Југославија. Масони после својих ритуала у све већем броју долазе у “Мали Париз”.Најзначајнији људи из политичког, привредног, културног живота су редовни гости. Атмосфера је изванредна, наступају певачи и артисти из великих европских центара, кухиња првокласна, избор пића још бољи. А ту је поприличан број анимир дама, које су младе и лепе, образоване и говоре по неколико језика.
* * * * * * * * * * *
Хотелијер из Монака постаје дописник „Правде“ из Њујорка
РОЛАНД АБИЈАТЕ И ЊЕГОВА вереница Брита фон Колас постају саставни део виђенијег београдског круга. Позивају их свуда и круг пријатеља им се шири... Учествују у верским прославама, постају венчани и крштени кумови...У коцкарници отварају кредит младим официрима и дипломатама, без досадног инсистирања на враћању дугова. Ова идила траје више од две године. Почетком јесени 1934. године, без претходне најаве бароница Брите, са само два коферчета, путује у Француску. У “Малом Паризу” њено одсуство се готово и не примећује. Али, крајем октобра стиже телеграм са вешћу да је Брита фон Колас погинула у саобраћајној несрећи у близини Бајоне, на француско- шпанској граници... Страст за пребрзом вожњом била је кобна по њу. Абијате прима вест наизглед смирено, али се сасвим повлачи у себе.
Неки месец касније и напушта возом Београд, са четири кофера. Наредних година нико више ништа није чуо о хотелијеру из Монака. Ово би наизглед могло да изгледа као крај приче о човеку који је променио ноћни живот југословенске престонице. Али... увек постоји то али... ако данас прелистамо објављене алманахе и званичне историје обавештајних служби, на много места се наилази на име Роланд Абијате. И то са врло сличним подацима који се могу пронаћи у Архиву Београда, преко досијеа Кредитног фонда Кредит информ.
Али, у архиви београдске полиције нема никаквог трага о њему. О томе нешто доцније....
После одласка из Београда њему се губи сваки траг. Тек 1937. појављује се у Паризу, где се дружи са чувеном руском песникињом Марином Цветајевом, чији је муж Сергеј Ефрон у то време агент НКВД, задужен за врбовање сарадника међу париском руском емиграцијом. Те 1937. године у Швајцарској, код Шамбланда близу Лозане, ликвидиран је Игнац Рајс који је био је резидент иностраног одељка НКВД у западној Европи. Али, изневерио је Стаљина и прешао на страну Троцког. Казна се знала. Његова ликвидација, која је изазвала поприличан међународни скандал, везује се управо за власника “Малог Париза”.
КРЕНИМО ДАЉЕ, НА РУСКОМ сајту о обавештајној служби, налазе се следећи његови биографски подаци: “Правдин Владимир Сергејевич (он је и Roland Abbiat, Francois Rossi, Charles Martini) (1904 (1905?) - 1962). Агент ИНО ОГПУ (Инострани одсек претходника КГБ). Из породице музичара и композитора, држављанина Монака. Рођен у Енглеској. Одрастао у Санкт Петербургу. У часопису New Republic Харви Клер пише: “Роланд Абијат, који је убио совјетског пребеглицу Игнаца Рајса у Швајцарској 1937. године, сместио се у Њујорк под маском дописника ‘Правде’, по имену Владимир Правдин и спријатељио се са америчким новинарима као што су били Волтер Липман и И. Ф. Стоун...”
Холандски аутор Ван дер Пласа у књизи “Акција Рајмонд” пише да је Абијате тих година користио разне псеудониме . Да је за ликвидацију Рајса био одликован Орденом црвене заставе (за самопожртвовано и успешно обављање специјалних задатака за владу Совјетског Савеза), као и да је посебном одлуком совјетске владе његова мајка, која је живела у Паризу, добила пензију.
Поприличан простор Абијатеу је посветио и амерички Федерални истражни биро: Активни учесник совјетске операције против Рајса био је Роланд Абијате, рођен 15. августа 1905. у Лондону, који је током двадесетих година живео и у Сједињеним Америчким Државама.
Абијате је нестао после убиства. Касније током Другог светског рата поново се појавио у Сједињеним Државама, где је деловао као совјетски дипломата, Владимир Сергејевич Правдин.
* * * * * * * * * * *
Совјети преузимају досијеа из архиве краљевске полиције
ОСТАЈЕ НЕДУМИЦА ЗАШТО у београдској полицији нема трага о њему иако сви подаци говоре да се он врло уредно пријавио по доласку у југословенску престоницу. У појединим обавештајним публикацијама то објашњавају да је приликом доласка прве совјетске дипломатске мисије у Београд, на састанку, који је одржан у хотелу “Бристол”, пуковник Соломон Коган, представник совјетске тајне полиције, захтевао да се Совјетима преда читав низ досијеа из архиве краљевске полиције. На првом месту, ваљда не само због азбучног реда, стајало је „Абијате, Роланд“.
И имало је разлога. Неколико месеци, по одласку Абијатеа, у његовом столу су пронађене признанице на дуговања преко 120 официра из Министарства војске, из Генералштаба, дипломата из Министарства спољних послова, као и чиновника Управе двора. То су све били људи који су били упознати са важним државним тајнама, наравно захваљујући положајима које су заузимали. Те 1935. у државној управи, војсци и дипломатији било је неуобичајено много отпуштања и премештања по казни. Неколико самоубистава официра и дипломата никада није расветљено.
Шпијунска прича Роланда Абијатеа данас је позната. Али остаје много недоумица шта је он заправо радио у Београду и који је био његов основни задатак. Из дела његовог досијеа, који доступан јавности, може се реконструисати његова обавештајна делатност. Затамњен је само београдски период. Можемо да нагађамо шта је био циљ боравка у главном граду Краљевине. Да прати делатност белогардејаца, да открива чињенице о новим политичким заокретима краља Александра, или можда да сакупља логистичке информације за припрему атентата на краља. Одговор може да буде једноставан: Сви путеви воде у московске архиве.
ДОБАР ДЕО ОВИХ тврдњи о Роналду Абијатеу могу да се пронађу у књизи Темистоклеса Папасисиса „Краљ мора да умре“, који се поклапају са оним што се налази на сајту о совјетским обавештајцима, и публикацијама посвећеним познатим шпијунима. Занимљиве су тврдње у овој брошури да је Светозар Прибићевић сарађивао са плановима НКВД за неки ранији атентат на краља Александра. То исто важи и за бившег пуковника српске војске Божина Симића, једног од вођа „Црне руке“ и најзагонетнијих личности српске и југословенске обавештајно политичке историје. Како Папасисис тврди, Симић је пред сам атентат у Марсељу, уз обилна новчана средства из нејасних извора, изнајмио луксузну вилу на француској медитеранској обали. Успео је да се у недостатку доказа о својој умешаности у атентат извуче од истраге.
Др Јован Качаки је годинама трагао за Папасисисовим идентитетом. Утврдио је да је то једина књига објављена под тим именом. Значи да је Папасисис највероватније псеудоним једног аутора или групе стручњака за пропаганди рат. Књигу је издала фирма Henrich Bar Verlag GmbH, која највероватније више не постоји. Ова публикација на осамдесет страна у стври је одговор на „Тевтонски мач“. Само што је лопта сада пребачена у Москву. Јован Качаки , кога ће у поговору његове књиге, професор Драгољуб Живојиновић, назвати радозналцем и маштаром, креће у истраживања по београдским архивама проналази потврде за поједине Папасисове ставове. „У Картотеци становника Београда, у Историјском архиву Београда налази се пријавни картон Брите Колас (не „баронице фон“). Пријавног картона главне личности, са именом Роланд Абијате нема! Нема га ни под разним варијантама писања тог презимена.
* * * * * * * * * * *
Директиве за рад власнику „малог Париза“ стижу из Софије
У БЕОГРАДУ ДВАДЕСЕТИХ и тридесетих година прошлог века деловала је, међутим, фирма „Кредит информ“. Њена делатност се састојала у прикупљању података о бонитету фирми и власника (по наруџбини својих комитената). Архива ове фирме је сачувана и налази се у Историјском архиву Београда. У њој постоје не само подаци о ресторану „Мали Париз“), него и о Роланду Абијатеу! Он је по докумантацији „Кредит информа“ био пријављен 26. 05. 1933. на адреси Његошева 33, а од 1. 11. 1933. на адреси Дечанска 33. Ове адресе се потпуно поклапају са подацима из пријавног картона његове веренице Брите Колас. И у телефонском именику за 1934. годину, за Београд, Земун и Панчево, може јасно да се прочита телефонски број и адреса Абијатеа: „Абијат, Роланд, ресторан ’Петит Парис“ Бирчанинова 17, тел 26-426; Према подацима „Кредит информа“ „бароница Брита“ је поседовала кабриолет марке “шевролет”, регистарски број Б. 231697, вредан 15-20 хиљада динара.
Када се разгрну Папасисисове трдње и истраживања Јована Качакиа могло би се реконструисати да је „бароница Брита“ заправо била Абијатеов курир преко које је одржавао везу са обавештајним центром у Софији, одакле су долазиле директиве за рад.
Она је повремено напуштала Београд, на неколико дана, са малим пртљагом. Најчешће је ишла за Софију и понекад за Беч. Ти одласци правдани су припремама отварања новог локала.
Последње наређења из Софије било је да сазнају све појединости о краљевом путу.
„Овде треба додати да Папасисис одлучно тврди да су атентатори до последњег тренутка били у неизвесности о последњим изменама плана Александровог пута кроз Француску и да им је те детаље тек неколико дана пред краљев полазак донела совјетска шпијунка из Београда. Најважнију информацију сазнали су тек по повратку краља Александра из Софије где је носио панцир кошуљу, али је по повратаку у Београд дефинитивно одлучио да је не носи у Марсељу, у “пријатељској и слободарској” Француској.
ПОСЛЕ ОВЕ ИНФОРМАЦИЈЕ, атентатори су могли да промене свој првобитни план по коме је требало да пуцају краљу у главу. Тиме су се повећале шансе да га смртно погоде чак и са већег одстојања. Зато је бароница Брита морала да путује право у Француску да би атентаторима, који су тамо чекали, саопштила последње појединости краљевог програма путовања... По овој верзији „бароница“ ће бити та особа која им и доноси оружје. Да ли је она била Плава дама...
Као што смо могли да видимо исписане су многе странице о марсељској трагедији.
Дефинитиван одговора на питање ко је инспиратор и налогодавац за атентат и даље тражи квалификовану и егзактну научну проверу. А то свакако није могуће док се истраживачима не омогући приступ архивама у Паризу, Лондону и Москви. Из свега што је до сада презентирано јавности о Марсељском атентату, као и на странама Историјског додатка није могуће утврдити ко је имао главну улогу у убиству. Савремена историографија, осакаћена за приступ најбитнијим европским архивама, за сада, отвара могућност да се закључи да су и немачка и совјетска страна имале разлога да учествују у припреми и извођењу убиства.
Поготово што су настојали да одговорност пребаце у друго двориште. У томе су и успели.
Једино је сигурно да ниједан атентат на владара и државника није унапред толико најављиван и да упркос томе, нису биле лошије организоване и спроведене мере безбедности. Поред упозорења са свих страна показало се да намере моћника нико није могао да заустави. Продужена рука „господара света“ и даље се осећа и зато је ваљда досије о ликвидацији Александра и Луја Бартуа “иза седам брава”. Остаје на крају само једно питање - ко се плаши мртвог краља и зашто?
Препоручујемо
КО СЕ ПЛАШИО КРАЉА АЛЕКСАНДРА И ЗОРАНА ЂИНЂИЋА - Зашто су убијани српски владари
26. 02. 2024. у 07:00
ПРВЕ ФОТОГРАФИЈЕ "ОРЕШНИКА": Украјински истражитељи испитују остатке руске ракете (ФОТО)
УКРАЈИНСКИ истражитељи почели су да испитују остатке Орешника, нове руске балистичке ракете средњег домета, која је недавно употребљена у нападу на Дњепар, и представља најмоћније оружје употребљено у рату до сада.
24. 11. 2024. у 15:26
БРИТАНЦИ ОБЈАВИЛИ ЗАСТРАШУЈУЋУ МАПУ: "Орешник" може да стигне до било ког европског града за мање од 20 минута (МАПА)
БРИТАНСКИ лист "Дејли мејл" оценио је да би балистичка ракета "орешник" могла да стигне до било ког европског града за мање од 20 минута.
23. 11. 2024. у 15:58
"И ЗЕМУНЦИ СУ ГА СЕ ПЛАШИЛИ": Како је Бели постао Звер - прича о Сретку Калинићу
"КАЛИНИЋ је био звер од човека. Заправо, звер је блага реч" - рекао је тада Багзи, након чега је Калинић којег су чланови клана до тада ословљавали са "Бели" добио надимак "Звер".
24. 11. 2024. у 11:09
Коментари (0)