ШКОЛЕ ЋЕ УЧЕНИЦИМА ДА ПРАВЕ ЖУРКЕ? - Анализа "Новости" - Млади све асоцијалнији, не друже се, немају социјалне вештине

АЛЕКСАНДАР Андрејић, директор Прве београдске гимназије, једне од најугледнијих у земљи, открио је за "Новости" да ова школа организује дружења својих ученика како би ђаци неговали међусобну комукацију. То је раније било незамисливо, јер су сами више од свега желели да се друже и сами су то организовали.

Foto: Shutterstock

Иако се често наглашава да је проблем данашње омладине слабо образовање, Андрејић сматра да је много већи проблем то што деца заправо немају социјалне вештине.

- Не знају да комуницирају и да се друже, и то је оно што чини велику разлику у односу на претходне генерације - каже нам овај професор.

Оскудна само у школама, тако је и у појединим спортским клубовима, па су неки тренери принуђени да организују дружења младих спортиста. Међутим, родитељи тврде да великог ефекта нема, јер након десетак минута "дружења" другари оду свако на своју страну.

Да су деца отуђена и да слабо комуницирају, потврђује нам и директорка Спортске гимназије Иванка Ковачевић. Она сматра да на односе међу ђацима доста утичу разредне старешине и уопште наставници.

- Наша деца се нису превише дружила, али то се поправило када смо направили представу поводом 20 година школе, тада је почело њихово интезивније виђање - прича ова директорка. - После тога смо ишли на екскурзију, што је, такође, допринело да се зближе.

Школа на чијем челу је ова директорка помало је специфична, јер је похађају деца која тренирају неки спорт, а тренирање је некада доприносило бољој комуникацији. Да ли је тако и данас?

- Ђаци који нешто тренирају више комуницирају са вршњацима из различитих клубова јер они, хтели не хтели, морају да остваре неки контакт: такмиче се међусобно, виђају се на утакмицама, морају једни са другима да разговарају, да се поздраве и кад изгубе... Тако да све то ипак позитивно утиче - каже професорка Ковачевић.

Као пример истиче кошракашки тим Спортске гимназије, који је лане освојио злато на школској олимпијади, али на првом месту је било дружење. Међутим, истиче и да је све то недовољно и много мање у односу на времена од пре 20 година.

- Та некадашња времена прекинули су мобилни телефони, они су узели данак - уверена је ова професорка. - Деца су несигурна и радије причају телефоном него "уживо", он им служи као "покривалица". У односнима један на један врло су несигурни и неспретни.

Професорка Ковачевић проблем види и у отуђености унутар породице, па каже да су некада велике породице, тј. "цело племе", учествовале у одгоју, а данас је све пало на родитеље који у силној трци за послом, немају ни времена ни снаге да се посвете малишанима колико би требало.

А наставница хемије у ОШ "Ђура Даничић" Хелена Каличанин сматра да и школа и родитељи децу треба да прате и пруже им оно што она желе, уместо да их терају да раде оно што морају.

- Код нас у школи на пример веома је популарно кување, то је слободна активност на којој уче о здравој храни. То је мешавина биологије, хемије, физичког васпитања и они радо долазе и друже се и нико их на то не тера - наводи ова наставница.

ФОТО: Архива новости

Наглашава и да школе имају више врста слободних активности, као и да ђацима треба омогућити да одаберу шта их занима. Она као велики проблем види то што деца немају вештине да се сачувају и као пример наводи недавни случај када је млађи ученик у једној школи пао кроз прозор.

- Нису спремни за живот, они не знају да се сачувају од недаћа, не умеју да кажу "не". Равнодушни су и као такви лако упадају у опасност. Могу да се увуку у криминал, дроге... - истиче.

Такође се слаже да родитељи имају пресудну улогу, са децом се мора радити од пелена, фокус мора бити на њима, јер ако није тако - последице су веома лоше.

Да се модели дружења мењају током деценија и да је свакој претходној генерацији чудан модел наредне, потврђује психотерапеут Ана Влајковић, али додаје и да је код младих данас нормална социјална дистанцираност, која је порасла после короне. Последице су - анксиозност и депресија међу млађом популацијом.

- Уобичајене сцене су да средњошколци или двадесетогодишњаци седе у кафићу заједно, али свако гледа у свој телефон и смеју се. Неко од њих је разменио у групи одређени садржај који их забавља. Чак и кад су заједно, они комуницирају порукама. Радила сам и са једним младим брачним паром који има дивну комуникацију, пуну поверења и толеранције, али само кроз поруке. Уживо се само свађају - каже Влајковићева.

Додаје да се свет некада спорије мењао, па су старији, упркос негодовању, имали времена да се прилагоде. Сада техника и технологија чине промене пребрзим. У брзом свету и начини комуникације су брзи - поруком, уместо сусретом уживо. И то све чешће гласовном поруком, јер је и писање преспоро, па чак и када се прескачу велика и мала слова или знаци интерпункције.

- Брзина чини да све буде површније, укључујући и међуљудске односе. Радим са двадесетогодишњакињама које се упознају са вршњацима преко апликације, па кад изађу са њима, како кажу, на "дејт", довољан је један сусрет и да им нешто засмета, и већ формирају коначно мишљење о особи, не дајући јој другу шансу. Пандемија короне је социјалну дистанцираност само повећала и после ње се нисмо вратили у претходно стање. У времену инстант задовољења свих потреба нормално је да дође до отуђења. Зато су млади анксиознији него раније и депресивнији због недостатка физичког контакта, без ког ниједно биће не може да напредује. Имају много "пријатеља" на мрежама, са њима деле слична интересовања, али се никада неће видети уживо. То повећава осећај усамљености - наглашава Ана Влајковић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације