МУСТАФА ГОЛУБИЋ У БЕОГРАДУ ПО "СПЕЦИЈАЛНОЈ ЛИНИЈИ": Активности Совјетских обавештајаца уочи избијања рата

СОВЈЕТСКО посланство налазило се већ неколико месеци у Београду. Ми комунисти нисмо с њим имали никакве везе.

Павле Бастајић и Мустафа Голубић (стоје први слева) са члановима Клуба бечких социјалиста, Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

Знали смо да органи совјетских амбасада нерадо одржавају везе с комунистима, нарочито онима из илегалних партија, и да све треба да иде преко Москве.

Долазак совјетског посланика и особља пратила је штампа, а још више радозналост публике. (Први совјетски посланик, Виктор Плотњиков, стигао је у Београд 7. јула 1940).

Особље амбасаде, а нарочито два совјетска новинара, радо су истицали и словенски карактер својих осећања према Југословенима. Свуда су их дочекивали безазлена радозналост и живахне симпатије, чак и у некомунистичким круговима.

Но иако нисмо имали везе с амбасадом, ми смо знали скоро све о раду њеног особља, а нарочито совјетских новинара. Један од њих, Полетајев, био је тешка пијаница и давао је свакојаке неодговорне, безмало "антисовјетске" изјаве. (Аркадиј Александрович Полетајев, дописник Агенције ТАСС, први совјетски новинар у Краљевини Југославији, стигао је у Београд 7. јула 1940. заједно с послаником Плотњиковим.) То је почело рђаво да се прима у новинарским круговима и у ужој јавности, и да - по мишљењу нас комуниста - шкоди угледу СССР-а, о којем су владале идеалне представе, бар у нашим редовима. Ранковић и ја смо причали о овоме Титу и он је то саопштио Москви. Полетајев је, како смо говорили, убрзо "полетео" у Москву, а да и сам не зна чијом заслугом.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

ПРИМИЦАЊЕ РАТА и ратне опасности није нимало утицало на успостављање веза Партије с амбасадом.

Ми нисмо имали везе ни са совјетским обавештајцем који је много пре доласка совјетске амбасаде, већ 1939 године дошао у Београд. Он је говорио српски и кретао се у кругу око Душана Кусовца. Нападао је наш Централни комитет и изражавао сумње у то да је он састављен од троцкиста и непријатељских агената, што смо ми у Покрајинском комитету, будно пратећи његов рад - то праћење је узео на себе Ранковић - схватили као да је он сам троцкиста који се извукао из СССР-а, па сада ровари по Југославији. Сем тога, он је и пио и забављао се са женама, што је наше сумње само утврђивало. Има ли се у виду како су код нас комуниста изрази "Чека", "Гепеу" и сл. имали скоро мистични значај, као свемоћне организације састављене од најбољих револуционара, биће јасно да нам је антипартијски став тог човека, који је давао да се наслути како се он бави важним пословима, задавао доста бриге, иако битног утицаја на наш рад није могао да има. (Чека је основана 1917. као специјална полиција за борбу против контрареволуције и саботаже. Од 1922, под називом ГПУ, делује као тајна совјетска служба.) Оно чега смо се бојали било је да он, дружећи се с људима који су били противу новог вођства, не насплеткари нешто у Москви, уколико и сам није био "троцкиста" и "непријатељ".

Чиле Ковачевић био је повезан с тим човеком, чинећи му услуге, и ми смо те везе учвршћивали. (Василије Ковачевић Чиле, 1911-1961, народни херој, један од оснивача Озне за Србију, генерални конзул у Сан Франциску.) Совјетски агент није ни слутио да Ранковић преко Ковачевића зна све о њему.

* * * * * * * * * *

Нечујан нестанак националисте и револуционара

МИ НИСМО БИЛИ далеко од тога да тог човека и убијемо, покаже ли се да је он троцкиста. Но у сваком случају хтели смо да га проверимо. Фотографисали смо га једаред, а да он то и не примети. Чекали смо да дође Тито, и Ранковић му је показао фотографију. Тито га је препознао и наредио нам да тог човека оставимо на миру, јер да је он по "специјалној линији", а што прича противу Централног комитета, то може бити и његово маскирање, јер је таквим људима и то дозвољено.

Тај човек је био Мустафа Голубић.

На слици је он могао имати око 50 година. Црте лица су му биле оштре, јаког носа и истурених веђа, поткресаних бркова и просед. Ако би неко знао да се ради о Босанцу, могао би открити у његовим цртама и једног од оних муслимана румене боје у лицу, повијеног носа и наглашене, чулно избачене доње усне. (Мустафа Голубић је рођен 1889. у Стоцу у источној Херцеговини.) Био је у ствари тип Динарца.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

Голубић је био националиста-револуционар већ пре Првог светског рата. Уплетен у Солунски процес и у рад групе пуковника Аписа Димитријевића, он је, насупрот свом земљаку Малобабићу, успео да умакне и ускоро после рата приступио је комунистима - да затим постане агент совјетске обавештајне службе. (Раде Малобабић, 1884-1917, припадник тајног удружења Уједињење или смрт, близак сарадник Драгутина Димитријевића Аписа.

Осуђен на Солунском процесу због наводног атентата на регента Александра.) Међу нама комунистима кружиле су бајке о његовим подвизима и путовањима у далеке земље. Колико је он био стварно цењен у хијерархији совјетске службе - не знам, али да није био од ситних и обичних агената изгледа да би се могло закључити не само из тога што му је и Тито придавао значај, него и што је био упућен у Југославију уочи самог рата.

Када нам је постало јасно да је он "совјетски човек", ми га нисмо више шпијунирали, него му је Ковачевић у свему био с руке. У његов рад се нисмо мешали, иако нам се чинило да средина у којој се креће и лица са којима се дружи нису за њ безопасни. То се показало оправданим. Ускоро после окупације, кућа у којој се био сместио била је једног раног јутра опкољена и Немци су га одвели. Отад му се сваки траг изгубио. Једна револуционарна фигура, некад позната у балканским завереничким круговима из Првог светског рата, нечујно је нестала у катаклизми Другог светског рата као агент совјетске обавештајне службе.

СУДБИНА ГОЛУБИЋЕВОГ пријатеља Павла Бастајића била је друкчија. Уочи самог рата он се, разочаран у СССР, вратио у Југославију. Није се жацао да напада СССР и Стаљина.

Кретао се махом у круговима националиста из Првог светског рата, нарочито оних из Босне, наилазећи код њих чак и на човечанско разумевање, упркос томе што се с њима био посвађао пре више од двадесет година, изјаснивши се за социјалну револуцију и бољшевизам. Био је већ стар и оронуо. Ми комунисти смо га "раскринкавали", иако његово држање није имало никаквог уплива на наше партијске редове, будући он није ни претендовао да на њих утиче и кретао се изван њих. Био је он за нас само разочарани човек - "ситнобуржоаски националиста", који "није разумео" СССР.

Владислав Рибникар ми је тада причао о њему, јер се с њим сусретао. (Владислав Рибникар, 1900-1955, новинар, директор Политике и Тањуга. У кући Рибникара у Ботићевој улици на Дедињу 4. јула 1941. одржана је седница Политбироа ЦК КПЈ на којој је донета одлука о подизању устанка.)

Не знам куд је овај човек нестао. Ако није био ухваћен и ликвидиран од Озне или НКВД-а после рата? (Павле Бастајић, 1890-1941, припадник револуционарне омладине пре 1914, добровољац у српској војсци током балканских и Првог светског рата, обавештајац НКВД-а. Године 1941, усташе су ухватиле Павла Бастајића у његовом родном селу Пркос, одвеле га у Јасеновац и убиле.)

* * * * * * * * * *

Страх од немачке најезде окреће интелектуалце ка партији

БИО ЈЕ ЈОШ ЈЕДАН совјетски агент, члан наше Партије, осуђен у бекству на 10 година робије. С њим је одржавао везе Ранковић, а ја сам га пар пута случајно сусрео. Имена му се не сећам. (Матија Мате Видаковић, 1907-1941, добровољац у Шпанском грађанском рату.) И он је дошао уочи рата, а није имао никакве везе с Голубићем, па ни с Јосипом Копиничем Ваздухом у Загребу. Био је донео неки рецепт за справљање експлозивних течности.

Одсечен од Москве и амбасаде после окупације, он се сасвим ослонио на нашу Партију. Али је настрадао и он и сви они који су радили по том рецепту - инжењери Божовић и Симић.

Настрадали су одвојено један од другог, а пошто их је експлозија откривала, Гестапо их је рањене похватао. (Уз инжењере Јована Божовића и Лазу Симића, тешко је рањена и Симићева супруга Рашела-Шела Барух.)

Али ако су постојали совјетски агенти и наше везе с њима, ми смо увек били изоловани од совјетске амбасаде. Тек после окупације Југославије Тито је, посредништвом Москве, одржао један или два састанка са совјетским војним аташеом. Амбасада се спремала да напусти Југославију. Совјетска влада била је прекинула односе са југословенском владом, признавши тиме правну ваљаност комадања Југославије. Ово је и нама комунистима тешко падало, иако смо имали разумевања за положај совјетске владе, која је још била у пријатељству, макар и напетом, с Немачком. Титови састанци с аташеом имали су углавном тај значај што су преко њега упућени извештаји Коминтерни и измењана мишљења. Али то су били - колико ја знам - и једини контакти између партијског вођства и амбасаде.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

ВЛАДИСЛАВ РИБНИКАР је, међутим, одржавао везе са совјетским новинарима, као директор Политике, и причао нам о својим утисцима о њима.

Владислав Рибникар био је пре тога начет сумњама у СССР, после московских процеса.

Његова друга жена, Јарослава-Јара, била је чак огорчена и правила је заједљиве вицеве на рачун СССР-а и Стаљина. (Јара Рибникар, 1912-2007, књижевница, преводитељка, учесница НОБ-а, председница Удружења књижевника Србије.) Рибникар није ни важио за комунисту, него за мало ексцентричног салонског левичара. Његово путовање у СССР, негде око 1927 године, откуд је довео био до у Немачку и неку лепу Рускињицу, више је сматрано као радозналост буржоаског интелектуалца него као испољавање комунистичких уверења. У његовом друштву се каткада налазио и Марко Ристић и други интелектуалци који су, макар и прикривено, изражавали сумње у моралност и социјализам совјетске владе. Али ти људи су, уочи рата, већ били сасвим потиснути и идејно разбијени у левичарским редовима.

Комунистички покрет је очито јачао. Нешто под утицајем прилика, а нешто под утицајем снаге Партије и неких комуниста, а у првом реду Дедијера, Рибникар је, и иначе нестабилних идеја и уверења, почео да се колеба ка Партији и да сумња у троцкисте и друге опозиционаре. Рибникар није био без патриотског српског, односно југословенског осећања, и могућно је да је страх од немачке најезде такође на њега утицао да се окрене ка комунистима.

* * * * * * * * * *

Доушништво прљав посао људи без части и имена

НА првој вечери код Рибникара, у његовој вили, после дугих дискусија, ја сам успео да га поколебам. После друге вечере смо се растали пријатељски. А после треће био је убеђен да смо ми и Стаљин у праву и да троцкисти "очито" не само што немају право, него су и повезани с фашистичким обавештајним центрима.

Јара, његова жена, била је упорнија. Али је и она убрзо почела да прихвата наше ставове. Била је много млађа од свог мужа, човека, наизглед, већ иживљеног, и досађујући се у вили на Дедињу, она је писала сиреалистичке (надреалистичке) стихове и штедро бацала погледе на друге мушкарце. Чак је и мене покушала да "заведе". Али без успеха. Не толико ради тога што није била лепа, него што сам ја био чврст у комунистичким моралним нормама које сам и сам прописао и што нисам могао ни да помислим да на жену свог пријатеља гледам друкчије него као на пријатеља. Но из тог односа између мене и ње, који је она нетачно приказала у једној својој књизи, развиле су се неке симпатије, о којима је њен муж знао и које нису прелазиле границе допуштеног, без обзира на то шта је она желела.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

Рибникар се с лежерношћу, која му је била својствена, односио према својој супрузи као према љубавници млађој од њега, с којом је склопио брак из узајамне потребе, док им је љубав постајала већ ако и не досадна, а оно обична, самим тим што су постали супружници. Он није жалио за ранијом супругом, Станом Ђурић-Клајн, која га је напустила, заљубивши се у свог психоаналитичарског лекара, за шта је сам Рибникар могао да јој да добре разлоге својим забављањем с другим женама, а нарочито са једном познатом глумицом. Сада је он већ био човек смирен, који је помало и глумио умор и ситост од свега. Црн и ократак, он није био ружан човек, иако је имао нешто превећ мекано и малодушно у себи. Није био пијаница ни коцкар, иако није избегавао ниједну од забава и сласти које је пружао релативно богат и безбрижан живот.

СВАКАКО, РИБНИКАР је био човек склон праведности и прогресивним тенденцијама. Али све до рата, он није био спреман и да за њих ризикује. Изгледа ми да је опасност од хитлеризма, коју је он као интелектуалац слободнијег начина резоновања сматрао исто тако ако не и страшнијом од националног ропства, одлучно утицала на њега да се окрене ка комунизму. Можда је вукао нешто и од својих, пређа, изгинулих у првом светском рату противу Немаца. Он је видео, чак боље од нас комуниста, неотпорност и капитулантски дух који је био обузео владајуће врхове.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

Он је био бојажљив човек. Но у сваком случају била је велика интелектуална и морална храброст одлучити се на повезивање с комунистима, макар то било на изглед и у безазленом облику и поступно упадајући у њихов круг и њихове послове.

Циник према властитој класи, Рибникар је био мекан, благ и добар у односу с новим знанцима, комунистима. А као сваки пребег, он је после рата избегавао пријатеље из своје раније "буржоаске" средине, чак и оне који су му чинили у рату услуге и вадили га својим потписима и гаранцијама из логора, јер су они сада за њега били "реакционери". Ни он није могао избећи, упркос свој својој идејној лабавости, искључивост и нетрпељивост самим тим што је постао комуниста. Но тада, у 1941. години, он још није био такав. Са својим суседима одржавао је добре односе и чак имао људског разумевања и за оне који су стварно били реакционари.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

Ја мислим да су ти људи морали опазити сумњиво мување непознатих људи по његовој кући, нарочито после окупације. Али то су били највиши друштвени слојеви, међу којима није било полицијских достављача и чак се достављање сматрало за низак и прљав посао људи без части и имена. Или, можда, приметивши нешто, ипак су држали да се ради о безазленим везама и наивној наклоности богаташа према незадовољницима.

Препоручујемо

Друштво

0 2

ТИТОВ РЕЖИМ ЈЕ БИО ОСТВАРЕЊЕ КРЛЕЖИНИХ СНОВА: За време рата усташки идеолози расизма штитили великог писца

18. 09. 2024. у 11:00

Друштво

0 0

ТИТО ЈЕ ЗАЈАШИО ГОТОВОГ КОЊА: Повратак генералног секретара у земљу пратили су озбиљни инциденти

17. 09. 2024. у 09:00

Друштво

0 0

БУНТОВНА МЛАДОСТ ТИТОВОГ ДИСИДЕНТА: Милован Ђилас, успомене једног револуционара

17. 09. 2024. у 07:00

Друштво

0 2

ЗЕЛЕНО СВЕТЛО ЗА ПИР ДЕСТРУКЦИЈЕ: Сећање на помало заборављени партијски скуп, последњи Конгрес СКЈ

10. 09. 2024. у 19:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације