МУЧКО УБИСТВО НАЈПОПУЛАРНИЈЕГ КОМУНИСТЕ: Нови људи, са новим методом рада, долазе на чело Српске партије

ПОКРАЈИНСКИ комитет за Србију није прекидао свој рад све од 1937. године па до рата.

Др Драгиша Мишовић је уживао велики углед у целој Србији , Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

Штавише, његово језгро, које смо чинили ја и Ранковић, остало је неизмењено. Отпочетка до краја остала је као његов члан и Вукица Митровић, али је њена улога у њему увек била споредна. Други чланови комитета су долазили и одлазили, било према потреби, било што нису сасвим задовољили. Али никаквих дубљих промена и потреса није било у њему.

Драгиша Мишовић уведен је у Покрајински комитет одлуком Централног комитета, на мој и Ранковићев предлог, а да није присуствовао ниједној седници. (Коначну одлуку о чланству у Покрајинском комитету Комунистичке партије Србије, а и у врховним комитетима Словеније и Хрватске, доноси Централни комитет Комунистичке партије Југославије.)

Као што се зна, он је био лекар у Чачку и постајао је популаран не само у читавом крају, него чак и у Србији. Његова популарност имала је више извора: као лекар, лечио је сиротињу и сељаке и бесплатно. Школован у Француској, одскакао је као интелектуалац.

Био је веома широк и човечан у прилажењу људима. Ни илегални рад није одбијао, иако се у том погледу није одликовао великом активношћу. (Др Драгиша Мишовић - рођен 1898, студирао медицину у Нансију и Прагу, јула 1932. у редакционом одбору новог листа "Чачански глас", априла 1935. ухапшен и осуђен на годину и по дана робије, председник Друштва пријатеља Француске у Чачку.)

Да бих спровео одлуку Централног комитета, запутио сам се у Чачак. Мишовића никад пре тога нисам био видео. Није била прошла ни година дана откад је ослобођен био од суда и изишао из затвора. Пошто га је Митра (супруга Милована Ђиласа) добро знала, она је требала да га повеже са мном. Није му рекла ко сам, али се он сам томе одмах досетио и - без радозналости - запитао ме да ли сам ја Ђилас. Било ми је неугодно да слажем човека који је деловао тако природно и предусретљиво, па сам то одмах признао, иако по правилима конспирације није требало такво што да учиним.

Био је онизак, ретке косе, скоро ћелав, блед и више црн него смеђ, веома бираних речи и одмерених кретњи. Био је као рођен за парламентарног борца и агитатора, иако није био ни велики говорник ни демагог. Мишовић је више привлачио човечношћу и широкогрудошћу и неком питомином и једноставношћу.

Примио је мирно његово именовање у Покрајински комитет, не показујући ни страх ни одушевљење. Није направио чак ниједну примедбу о чувању од провала. Али се осећало да он сматра да тежиште рада треба бацити на легалне форме, највише на сарадњу с Удруженом опозицијом. (Радио на стварању Странке радног народа и био кандидат за листу Удружене опозиције за децембарске изборе 1938. али га вођи као комунисту нису прихватили.) У том тренутку, он је био баш као наручен за такво што.

* * * * * * * *

Интелектуалац који није био опчињен Марксом и Енгелсом

МОЈ УТИСАК ЈЕ БИО да од др Мишовића неће бити велике вајде као од илегалног радника - да у томе с њим може бити и тешкоћа, али да је незамењив за легалну акцију и контакте с другим политичким групама. Сем тога, његова популарност била је огромна. Овај мој утисак поклапао се и с једним другим: изгледало ми је да није чврст у питањима теорије и да спада у ону старију генерацију интелектуалаца школованих на Западу, која комунизму није пришла кроз Маркса и Лењина, него кроз хуманисте и писце као што су Иго и Зола, па се тек онда прихватила и класика марксизма. За њих је марксизам више био материјализам него једна борбена доктрина, а комунизам пре неки нови хуманизам него насиље и крвава револуција. Таквих интелектуалаца није било много, али их је било. Такав је био и професор Смиљанић. А могао се наћи и понеки други. Чак ни Лола Рибар није био без тих црта, иако код њега споредних.

Нисам био убеђен да је наш Покрајински комитет, онакав какав је био, много добијао с Мишовићем. Штавише, чинило ми се да су односи с њим и његов рад могли бити исто тако добри и без његовог учлањивања у Покрајински комитет, у чијем раду је могао учествовати само веома ретко, будући је он био у Чачку а ми у Београду. Но у сваком случају, од његовог учешћа могло је бити само користи.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

У изборима 1938. године Мишовић је био наш кандидат. Био је ухапшен због нечег не баш значајног и спроведен у Управу града Београда. Приликом пребацивања у судски затвор на Ади Циганлији, "десио се" судар аута у коме је био с камионом или трамвајем под подвожњаком "Господарске механе" на путу за Чукарицу. Многошта говори да му је пре тога разбијена лобања у полицији и да је инцидент био инсцениран: то потврђују - према казивању Ранковића - и искази краљевских полицајаца у нашим затворима. (Судар је инсцениран 16. јануара 1939, Мишовић је преминуо 18. јануара а сахрањен је 20. јануара. Сахрани у Чачку присуствовалао је више од 15.000 људи.)

Најпопуларнији комуниста у Србији, који се уздигао у мучним годинама исто толико својим човечним односом према сиротињи и ширином погледа колико и борбом, нестао је а да није присуствовао ниједној седници оног вођства које је требало да оствари и његове идеале - нешто, како је веровао, највеће и најплеменитије што се икад зачело међу људима.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

СТИДЉИВА И ЧЕДНА ХЕРОИНА

ВУКОСАВА - ВУКИЦА Митровић у ствари није била радница, иако смо је ми мало натегнуто за такву рачунали, како би и социјални састав Покрајинског комитета био "бољи". Учила је учитељску школу и једно време радила у фабрици. И она је била из Црне Горе, из Паштровића. Читава породица је била комунистичка. Али се у њој Вукица издвајала повученошћу и фанатичком оданошћу комунизму. Насупрот својој браћи, Стефану, Ратку и Вељку, па и сестри Лепи, она се није истицала ни интелигенцијом ни бистрином. Била је туњава, повучена у себе, с муком је исказивала мисао. Није била ни лепа. Мале главе, ситних црних очију, зашиљеног носа. Сва ситна. Имала је леп осмех, сав од тихе нежности.

Али ако би је човек боље упознао, онда би могао да уочи да она види све, сваку ситницу, али то не уме, не може - стиди се да искаже. Звали смо је "Шуња". Тако су је звали и у породици. И та реч је казивала ону повученост и смерност.

Била је веома стидљива, чедна, и требало јој је дуго док је стекла друга. У Москви је доживела била у томе разочарења. Тамо је боравила кратко, па је неки искусни женскарош из партијске школе невину завео и оставио. Она није могла да се ослободи тако лако "предрасуде" о невиности. И иначе је била пошла тамо после тешких злостављања на полицији, која су је била нервно растројила и због тога што су њу, невину и сасвим младу девојку, полицајци тукли и по полним органима. Но ипак се нервно средила. Али је увек у њој било нечег смрвљеног, што не може тако лако да се обнови и оживи. Лагано се у њој будила жена и под тешким илегалним условима, у 1940. и 1941. години, изгледа да је са својим другом била први пут срећна. Та тиха, нежна, неприметна и ненаметљива млада жена, имала је нешто веома тврдо и несавитљиво у себи чим је у питању било вршење револуционарних задатака. Ухапшена је негде крајем 1941. или почетком 1942. године и, разуме се, није рекла ни речи. (Ухапшена је 1. октобра 1941. у Београду и стрељана 17. децембра у Јајинцима.) А њеном брату Ратку, који се држао кукавички - не само што је одавао све, него је и "пресалдумио" (прешао је на другу страну), стављајући се у службу полиције - Вукица је на суочењу, док ју је убеђивао да треба да попусти, пљунула у лице.

Они који су је видели, тада, причали су да је била до те мере мучењима ослабила да није имало шта од ње да се понесе на стрелиште: шака костију и коже, с непокорним црним очима.

* * * * * * * *

Жена јуначког држања која није много волела људе

СПАСЕНИЈА БАБОВИЋ - Цана ушла је у Покрајински комитет по свом повратку с робије.

(Спасенија Бабовић је пуштена из затвора јула 1939.) Имала је јуначко држање на полицији и примили смо је одмах и без премишљања. Али она је била доста несналажљива и никад није успела да се политички уздигне. Једино је била чврста и одлучна у спровођењу оног што се закључи. Чак је показивала и иницијативу, али само у томе да надзирава људе и да их гони на рад. Мало је читала и тешко схватала. Била је корисна, иако би се рад Покрајинског комитета и без ње одвијао, а да битно не трпи. Она је била више од моралне него од практичне вредности за Покрајински комитет.

Била је нарочито блиска с Ранковићем. Са мном њен однос је увек био добар, али никада нарочито близак. Говорила је гласно, у иступима, и с патосом, на који се припремала у себи.

Она ни иначе није много волела људе, упркос ведрој нарави и склоности ка бучном смеху.

Њена љубав је била "партијина", ако би се тако могло рећи: бринула се за другове - за њихову сигурност, више на домаћински, газдински, него на родитељски и другарски начин.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

То не значи да у том није било и нежности. Али оно прво је превладавало.

И тада је била опуна, али још свежа и с плавим очима ретке лепоте и огњевитости: те крупне очи су и чиниле да се разликовала од оних дежмекастих и снажних радница са села које се тако нагло угоје иза удаје, чим се домогну довољно хране.

Насупрот Вукици, она није била ни смерна ни чедна жена. Али далеко од тога да је живела лаким животом или се упуштала у олаке авантуре. Она је, као добар комуниста, схватала да је сада у Партији друкчији курс у питањима морала и понашала се у складу с тиме. Али то не значи да се није осећало како код ње постоји жудња за слободнијим животом и унутарњи отпор према нашим моралним строгостима. Била је она, ипак, из једног другог времена.

МУЖ ЈОЈ ЈЕ УМРО на робији. (Ибрахим Бабовић је умро од туберкулозе 4. октобра 1934. у Сремској Митровици. Спасенијино девојачко презиме је Ћуковић.) Волела га је, иако му није праштала што се слабо држао на полицији, а још мање љубомору коју је он, с разлогом, испољавао у својим писмима. 1934. и 1935. године пошла је у СССР да се школује. Није научила много. Али је постала оштрија и одлучнија. Научила се строгој дисциплини у земљи социјализма.

Ни Кардељ ни Тито нису волели Цану, знајући је из Москве. Овај први и с разлогом: у једној екскурзији по СССР-у нападала га је оштро као "погоспођеног" што није хтео да једе смрдљиво месо у неком колхозу. Ствар се заплела и дошла до Коминтерне.

- Признао сам погрешку - причао је Кардељ - само да их скинем с врата. Али она, Цана, била је немогућа, нападајући мене и Масларића да нисмо кадри да схватимо тешкоће домовине социјализма. Тврдоглави Масларић није хтео да се "раскритикује". Својим бруталним начином он је рекао на комисији: Ако треба, јешћу говна за револуцију. Али оно смрдљиво месо није било ради револуције, него напросто - аљкавост. Масларић је био опоменут, док се Кардељ извукао. Вероватно су и Титове резерве према Цани биле због те њене крутости и недотупавности у тако очигледним стварима.

Он је био пријатно изненађен кад је на покрајинском саветовању, одржаном између 27. марта и 6 априла 1941. године, чуо Цану да доста сређено подноси реферат. Чак ми је то, после, и рекао: Ја сам мислио да је она слабија. (Седница Покрајинског комитета Комунистичке партије Србије одржана је 29. марта. Присуствовало је око 30 руководилаца из Србије али и Тито и чланови Политбироа који су били у Београду.)

Али то је био њен најсветлији тренутак и највећи домет. Тада се Ранковић налазио у Загребу, на раду с Титом и Кардељем, а ја у Београду. Ја нисам хтео да се прихватим функције секретара Покрајинског комитета, иако сам био члан Политбироа Централног комитета, него сам инсистирао да буде Цана. У њој је то пробудило иницијативу. И кад је хтела да спрема реферат за саветовање, тражила је помоћ од мене, а ја сам јој рекао да говори као и обично, помогавши јој да распореди теме.

РАТНО ТЕРАЊЕ МАКА НА КОНАЦ

СПАСЕНИЈА Цана Бабовић ни у рату се није добро сналазила. Компликовала је, без разлога, односе с људима, често терајући мак на конац у погледу њихове "партијаности". Зачудо, та тако храбра жена доста тешко је подносила налете авијације. Није била плашљива. Али би се нагло и дубоко узбудила, губећи се.

Имала је чудну ману: да има што више хаљина. То је било смешно у нашим илегалним условима, где се сваки час очекивало хапшење и док је све било пролазно. У рату се та мана испољавала у томе што је волела да има увек у бисагама кафу и свакојаке непотребне замотуљке. (Бисаге - двострука торба, повезана платном, која се пребацује преко седла.)

И иза рата је задржала исте своје особине. Она је доказ да људи, у основи, не могу да се промене, него да само поједине њихове суштинске црте долазе до изражаја, већ према приликама - час ова, час она.

* * * * * * * *

Партијски радник који није хтео да мења ставове

БЛАГОЈЕ НЕШКОВИЋ - Блашко, ушао је у Покрајински комитет крајем 1940. године. Ја сам био противу тога, али ме Ранковић "надгласао" уз Титову и Кардељеву помоћ. Моји разлози су били једноставни: ја сам знао да је он иза проглашења диктатуре био подуже пасиван и чинило ми се прераним да упадне одмах из Шпаније у Покрајински комитет: тог мог става су се присетили касније, после 1948. године, кад нам је Нешковић постао сумњив због Коминформа. (Благоје Нешковић је искључен из Партије у новембру 1952.) Међутим, ја сам с Нешковићем сарађивао добро, као и остали, и тај мој став није значио и политичку резервисаност према њему.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

Нешковић је био крут као партијски радник, веома нееластичног мозга и грубог менталитета. Слабо је писао, а није био ни нарочит говорник. Његова одлика била је у унутарњој чврстини и некој силовитости. Њему је веома тешко успевало да измени став у промењеним приликама. Вероватно никад сам не би могао ни да га измени. Није ни пристајао, у почетку, да га промени, чак и кад би одлука била донета. Али би касније, сам, промозгао и прихватао ново гледиште, као да није ни био у опозицији. Такво држање није било последица само спорог и негипког мишљења, него и тврдоглавости - тог човека веома велике физичке снаге, гвозденог здравља и расне лепоте. Он није ни стигао да као партијски радник до краја испољи своје црте, будући да је већу улогу добио тек у рату, кад је остао у Београду скоро сам у Покрајинском комитету. У Шпанији је био као лекар и истакао се и храброшћу и постојаношћу.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Алексе Ђиласа, Музеј Југославије, Архив Југославије, Архив породице Ранковић, "Профимедија", документација „Новости“ и "Википедија"

То му није могло бити поречено чак ни кад је избио сукоб с њим у вези с Коминформом, иако је било наговештаја да је у Шпанији био повезан с НКВД-ом, што није ни могућно ни немогућно, мада је такво што у то време у Партији сматрано почашћу. Што се мене тиче, таква веза ако је и постојала није имала битног утицаја на његово опредељивање у доба сукоба с Коминформом.

Препоручујемо

Друштво

0 0

БУНТОВНА МЛАДОСТ ТИТОВОГ ДИСИДЕНТА: Милован Ђилас, успомене једног револуционара

17. 09. 2024. у 07:00

Друштво

0 7

СРПСКО ПИТАЊЕ КОНСТРУКЦИОНА ГРЕШКА ЈУГОСЛАВИЈЕ: Стварна улога Комунистичке партије у судбини заједничке државе

10. 09. 2024. у 21:00

Друштво

0 2

ЗЕЛЕНО СВЕТЛО ЗА ПИР ДЕСТРУКЦИЈЕ: Сећање на помало заборављени партијски скуп, последњи Конгрес СКЈ

10. 09. 2024. у 19:00

Друштво

0 3

ЦИЉ ЈЕ БИО ДА СЕ ОТАРАСЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: Словенци одлучили да напусте Конгрес пре доласка у Београд

10. 09. 2024. у 15:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације