Друштво

ОЧУВАЊЕ ДРЖАВЕ И ПРИМИРЕЊЕ ПОЛИТИЧКИХ СТРАСТИ: Закони и идеологија личне власти Југословенског монарха

28. 08. 2024. у 22:00

У ЧИТАВОЈ првој деценији живота Краљевине СХС српске политичке партије су искључивале све историјске, племенске, верске, покрајинске разлике као разлог новог административног уређења и територијалног издвајања у оквирима државне целине.

ОЧУВАЊЕ ДРЖАВЕ И ПРИМИРЕЊЕ ПОЛИТИЧКИХ СТРАСТИ: Закони и идеологија личне власти Југословенског монарха

Страх да увођење федерације може угрозити заједнички развој у будућности мешао се са убеђењем да је национално територијално разграничење немогуће извести и свешћу да "отварање" било ког националног питања, а посебно српског, значи стављање на дневни ред политички осетљивих националних, мањинских, територијалних, унутарсрпских (попут питања аутономије Војводине) и традиционално државних питања (попут црногорског).

Отуда у име државе, коју љубоморно чувају, српске политичке партије запостављају сопствене националне интересе, свесно пресецају национални полет, одбацују и помисао о формирању српског политичког покрета, одричу се дела сопственог идентитета, не воде бригу о стању у коме се налази њихова матица, потискују сећање на традицију српске државности. Страх за државу онемогућавао је реформу друштвеног и државног живота.

Употреба силе поништавала је концепт и идеју модерне либералне државе. Политички спорови и сукоби гурали су на маргину сваки покушај да држава добије стратегију развоја, друштво досегне виши степен толеранције, грађанин освоји више слобода и права, институције добију демократску суштину и јасно изграђен профил, политичке вође прерасту локалне и националне оквире и интересе. У питању је био својеврсни бег од нужне друштвене модернизације. У деценији парламентарног живота Демократска странка је начинила еволуцију у својим политичким ставовима - од искључивих унитаристичко-централистичких позиција ка признавању националне посебности и прихватања сложеног облика државног уређења.

НАРОДНА РАДИКАЛНА странка, у почетку мање искључива, и поред политичких "маневара" које је имала, истрајавала је у одбрани Устава из 1921. Радикали су били убеђени да би се држава заснована на "уговору" распала "при првом међународном потресу који би допро до Балкана или до дунавског басена". Сматрали су да једино "јединствена" држава штити интересе српског народа. У сваком покушају да тај концепт буде замењен сложеним механизмом управљања какав намеће федерализам видели су клицу државног распадања.

Приметно је да се српске политичке партије мећусобно сукобљавају и унутар себе деле око "хрватског питања" и "уставног питања" сасвим пренебрегавајући суочавање са "српским питањем". Два концепта државе (централистички и федералистички) истовремено су значила и два концепта друштва које су супротстављене српске политичке партије заговарале.

**Краљ Александра проглашава личну власт и преименовње држеве у Краљевину Југославију**

У позним двадесетим годинама постало је јасно да само драстична ревизија државне управе и општа друштвена реформа (стратегија развоја) може државу спасти од слома.

Спровођење законодавних и управних реформи, које је годинама блокирано, постало је нужно. Посматрачи са стране сматрали су да ревизијом 33 области, које не представљају политичке, економске и географске целине треба оформити много веће административне јединице које би у знатнијој мери располагале локалном аутономијом и биле економски и финансијски независне. Коментаришући одлуку монарха о завођењу диктатуре Британско посланство је извештавало: "У критичним условима у које су нову Троједну Краљевину довели страначки сукоби, супарничке нетрпељивости, неумерена тежња за влашћу и брзим богаћењем, непрекидне смене влада, убиства и фикције љубоморе, тешко да би и једно друго решење, осим припреме аутократске силе, из постојећег хаоса могло створити ред".

Истичући да пред будућношћу многе обузима малодушност посланик је исказивао уверење да се "мора наћи начин да се помире интереси различитих саставних делова Краљевине, да се они уједине под заједничким сувереном, војском и спољном политиком, државним финансијама, железницама".

* * * * * * * * * * *

Суспендовање јавног политичког живота

ИНТЕГРАЛНА југословенска идеологија доведена је до врхунца завођењем краљеве личне власти 6. јануара 1929. године. Након осам година бројним ограничењима и тешкоћама испуњеног парламентарног живота земља је закорачила у отворену монархо-диктатуру.

Шестојануарско законодавство је потврдило ставове које је монарх изложио у својој "Прокламацији" и за основни циљ имало "чување државног и народног јединства" и "реда и дисциплине". "Закон о краљевој власти и врховној управи", донет 6. јануара 1929. суспендовао је одредбе Видовданског устава по којима је држава била означена као "уставна" и "парламентарна", задржао одредницу "наследна монархија" и краља прогласио за "носиоца све власти у земљи". "Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави", обнародован 6. јануара 1929, суспендовао је јавни политички живот и забрањивао рад удружења и политичких странака "које носе обележје верско или племенско". Посебан Закон о штампи својом рестриктивношћу је настојао да утиче на формирање јавног мњења.

"Закон о измени закона о општинама и обласним самоуправама", од 8. јануара, разрешавао је власти затечене општинске управе у земљи и успостављао поуздану структуру локалне управе. "Закон о државном суду за заштиту државе" институционално је подржавао репресивно законодавство диктатуре. Режим диктатуре је привремено примирио политичке страсти које су претиле распаду земље. У страначким вођствима је завођење диктатуре дочекано са надом и опрезношћу. У Загребу је постојало уверење да ће монарх, у разрешењу дубоке државне кризе, покушати да задовољи Хрвате и предност дати "хрватском питању". Српске граћанске партије су сматрале да је диктатура у функцији очувања државне целине, заштите централистичког уређења, превазилажења кризе југословенске националне идеје, решавања нагомиланих политичких противуречности.

**Краљ је био у дилеми да ли да војводу Путника постави за председника владе**

У "ПРОКЛАМАЦИЈИ " од 6. јануара 1929. године краљ Александар I Карађорђевић је парламентаризам означио појавом која "почиње да доводи до духовног расула и народног разједињења". За највиши циљ своје владавине и највећи закон земље суверен је означио народно јединство и државну целину. Владар је позвао све Србе, Хрвате и Словенце да га помогну у напорима којима је једини циљ "да се у што краћем времену" оствари формирање оних установа, оне државне управе и оног државног уређења, које ће највише одговарати народним потребама да се у будућем раду траже и примењују "нове методе" и крче нови путеви којима би био досегнут прокламовани циљ. Краљ је захтевао од себи одговорних министара да представљају "сваки у свом ресору највећи државни ауторитет" указујући им да ће тај ауторитет власти сачувати једино ако се буду "строго држале земаљских закона, не дозвољавајући ни изигравање, ни најситније повреде њихове". Од министара је тражено да и они и њихови подређени органи "при свакој одлуци и при сваком акту" искључиво буду руковођени "интересима службе и интересима Државе". Било је неопходно, по мишљењу краља, да у народу преовлада поверење према органима власти и уверење да у држави влада законитост, правда, апсолутна једнакост.

* * * * * * * * * * *

Новом поделом државе учињен је уступак хрватској опозицији

ЈУГОСЛОВЕНСКА идеологија требало је да добије значајну потпору у бројним системским законима које је требало донети. На њихово доношење се обавезала и влада генерала Петра Живковића Декларацијом од 13. јануара 1929. којом је истакла да "има за главни циљ да заведе потпуни ред и пуну дисциплину у државној администрацији, да изврши у што краће вријеме потпуно изједначење законодавства у целој држави и тиме осигура услове пуној правној сигурности и поретку". Уз доношење јединственог кривичног законика и рад на унификацији грађанског законика, посебна пажња је посвећена школском и просветном законодавству. Напомињано је да је у читавом периоду од уједињења до завођења личне власти постојала "стална тежња, невидљива а унеколико и несвесна, за стварањем племенских интелектуалних центара, који у крајњој инстанци лагано и постепено воде духовном и политичком тријализму". Дејство државне акције морало је да пресече тај "негативни процес". Излаз је нађен у унификацији закона. Основној школи је стављено у задатак да "национално васпитава", од учитеља је тражено да као и сваки државни службеник и државни орган, буде "носилац државне идеје", учитељским школама је наложено да стварају кадар "који у свом учитељском послу неће долазити у колизију са битним идејама о уређењу државе, облику владавине, о друштвеном поретку, као и државном и народном јединству", од средњих школа је тражено да дају "национално однеговане младиће" и друго.

**Генерал Петар Живковић је био на челу владе за време диктатуре**

Грађанске политичке партије прихватиле су завођење диктатуре, забрану рада, цензуру штампе, забрану зборова, интернирање извесног броја политичара крајње пасивно и без отпора. Забрањене законом, корумпиране, поцепане и ослабљене оне нису имале могућности да се супротставе режиму диктатуре. Хрватски политичари су у почетку веровали да диктатура отвара могућност за непосредно споразумевање хрватске опозиције и краља, без учешћа "србијанских" грађанских политичких партија. Ток догађаја их је убедио да уместо споразумевања наступа национална нивелација и "суперцентрализам".

Српске политичке партије потонуле су у апатију. Навикнуте на парламентарне методе борбе оне нису биле спремне и способне да одговоре изазовима диктатуре. Ипак, са протоком времена, и "пасивна резистенција" је добијала облике отпора кога се режим исконски бојао. Војска и њен командни кадар, групе "дворских" демократа и радикала, поданичка државна управа, апарат власти (правосуђе, полиција, жандармерија), крупни капитал чинили су друштвену и политичку основу диктатуре.

У НЕРАСКИДИВОЈ вези са законима који су озваничили завођење личне власти била је и одлука о административној подели земље на бановине. Заснована на илузији да је након десет година заједничког живота могуће декретима и законима, у тачно испланираним роковима, формирати нову југословенску нацију, та намера режима је потврђена доношењем "Закона о називу и подели Краљевине на управна подручја" (3. октобар 1929). Закон је променио службени назив Краљевине СХС у Краљевина Југославија, чиме је дефинитивно одбачен Пашићев концепт очувања српског имена у називу државе, а њену територију поделио у девет управно-територијалних целина - бановина. Нови назив државе симболично је значио одбацивање компромисног унитаризма и опредељивање режима за југословенски интегрализам.

Административна подела на бановине, створене према географском критеријуму, била је покушај да брисањем граница историјских области буду спречени даљи дезинтеграциони процеси у југословенској држави, заустављена инерција историје, дефинитивно разбијене и разобличене историјске и националне области које су постојањем потхрањивале сепаратизме, успостављене политички, економски и саобраћајно стабилне и јаке целине способне за живот. У име националне нивелације територије на којима су живели југословенски народи биле су административно испресецане и измешане. Закон је инаугурисао идеологију интегралног југословенства. Упоредо са заштитом јединства државе у јавности је стваран утисак да је новом поделом учињен уступак хрватској опозицији и држава добила сложенији облик организације.

* * * * * * * * * * *

Српски народ је живео раздељен у осам бановина

ЦЕНТРАЛИЗАМ и свуда присутна краљева власт спутавала је могућност да бановине, као велике административне области, остваре виши степен аутономности. У исто време бановине су поништавале могућност опстајања национално-историјских целина.

Обезбеђујући у већини бановина српску бројчану премоћ диктатура је новом административном мером (Дравска бановина са седиштем у Љубљани, Савска бановина - Загреб, Врбаска бановина - Бања Лука, Приморска бановина - Сплит, Дринска бановина - Сарајево, Зетска бановина - Цетиње, Дунавска бановина - Нови Сад, Моравска бановина - Ниш, Вардарска бановина - Скопље. Подручје града Београда са Земуном и Панчевом издвојено је у посебну управну целину) додатно "дробила" простор Србије, која је раздељена у пет бановина, и територију настањену Србима који су живели у осам бановина.

Србија у својим историјским, географским, економским, националним обрисима више није постојала. Раздељеном српском народу, путем идеологије, понуђена је југословенска основа власти, извршена неутрализација племенских традиција других народа али и српског са њима, угушени сви аутономни захтеви и сепаратистичке тенденције. Македонија са деловима Косова ушла је у састав Вардарске бановине, Војводина је заједно са деловима северне Србије чинила Дунавску бановину. Црна Гора, као класична српска земља, заједно са деловима Метохије, Херцеговине, источне Босне, Санџака и Далмације (Дубровник) чинила је Зетску бановину. Западни делови Србије улазили су у састав Дринске бановине.

**Административна подела Краљевине после завођења краљњве личне власти**

Моравска бановина је окупљала централне и источне делове Србије. Остале историјске области углавном су задржале своју целовитост. У питању је била мера која је "парцелизовала" историјске покрајине и којом су, по мишљењу режима, били обезбеђени ефекти "југословенског национализма". Већа централизација власти, коју је наведена мера уводила, оправдавана је потребом убрзаног економског напретка, чвршћег саобраћајног повезивања, стварања заокружених и целовитих привредних области, превазилажења расцепканости државе на велики број области. Суштински, уклањањем историјских области, стваране су претпоставке за насилну унификацију која је, уз остало, потирала и сећање на српску државност.

**Краљ Александар и краљица Марија на Илиџи**

ПРОКЛАМОВАНО југословенство је у првим годинама диктатуре доживљавано као "синтеза" српства, хрватства и словенства, а Краљевина Југославија као "потпуно синтетичко решење" националног и државног програма. Упориште диктатуре у војном врху, апарату државне безбедности, делу грађанских политичких снага Србије и Словеније и привредним и финансијским круговима Хрватске, новом законодавству (о подели државе на управна подручја, Соколу, школским питањима) нису била довољна за стабилну власт. Зато је, коначно, средином јула 1930. године приступљено оживотворењу идеологије југословенства. Уз акт од 1. јануара 1929. који је окарактерисан као "последња реч" старом систему управе и Закона од 3. октобра 1929. којим је "етнички и етички смисао историјског и националног развоја одређен у имену Краљевине и њеној административној подели, Декларација од 4. јула 1930. значила је наметање идеологије југословенства као "опште народне идеологије", њено усађивање у свест сваког становника Краљевине, истицање као императивне грађанске дужности, потпуног раскида са прошлошћу и пројектовање "југословенске будућности". Стварање свести да све почиње са диктатуром, инсистирање на стратегији заборава, идеологизовање и идеализовање будућности, формирање новог "југословенског" човека, разрачунавање са свима који нису желели да пристану на нови идеолошки курс репресија биле су неке од манифестација којима је, у име југословенства, однарођивано и српство и хрватство и словенство.

06. 08. 2024. у 14:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Познати

0 16

(УЗНЕМИРУЈУЋЕ) БРУТАЛНО УБИЈЕН ПОЗНАТИ ПЕВАЧ: Испливао језиви снимак ликвидације (ВИДЕО)

ШВЕДСКИ репер Габоро, чије је право име било Нинос Хоури, убијен је на паркингу у четвртак увече, јављају локални медији.

21. 12. 2024. у 08:06

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

Свет

0 16

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07