МИРОВНИ ПРЕДЛОГ КОНТАКТ-ГРУПЕ ОДБИЈЕН И У ЗАГРЕБУ И У КНИНУ: "План з-4" формула за Србе у Хрватској
У РАЗГОВОРИМА с Матом Гранићем за овај серијал (разговарали смо у два наврата, 4. и 24. липња (јуна) 2024, оба пута у његовој обитељској кући на Реметама) замолио сам својега суговорника, бившега дугогодишњега (1993-2000) министра вањских послова РХ, да ми додатно појасни и прецизира то што је написао у својој књизи.
И ево што ми је рекао (конкретно, у нашем другом разговору вођеном 24. липња 2024):"
- Столтенберг је инзистирао на преговорима Хрвата и побуњених Срба у Женеви јер је имао намјеру зауставити Олују. То јест, хтио је да се ствари рјешавају мирним путем, а не војно.
Начуо је да бисмо ми могли ићи на војно рјешење, тј. на Олују, па је гледао како да ту војну операцију заустави. Да Столтенберг није толико инзистирао, не би ни дошло до тог састанка у Женеви (у четвртак 3. коловоза 1995., дан уочи Олује - оп. аут.). А да смо ми то одбили, погоршали бисмо своју ситуацију, тј. међународни положај РХ - а посебно према Американцима...
Мате Гранић ми је још рекао да је онога истога дана, 3. коловоза (августа) 1995, кад је у Женеви, под Столтенберговим покровитељством, одржан састанак политичких представника РХ и побуњених Срба из РСК-а, амерички велепосланик у Хрватској Питер Галбраjт посјетио побуњеничкога книнскога политичара Милана Бабића, који се тада налазио у Београду, те покушао особно утјецати на њега да се, ако је то икако могуће, дође до мирног рјешења српско-хрватског сукоба у Хрватској. Но, тај њихов сусрет и разговор није, по Гранићу, уродио никаквим позитивним резултатима.
НА МОЈЕ ИЗРИЧИТО питање зашто би Столтенберг био против Олује, односно против тога да Хрватска окупирана подручја на свом територију ослобађа војним путем, Гранић ми је одговорио:
- Сваки би међународни проматрач био против тога. Столтенберг је био плаћен за то да се ствари у Хрватској рјешавају мирним путем, без рата. Столтенберг је био класичан Скандинавац, одлично едуциран, али он се бринуо само за једно: да то (Гранић овдје мисли на ослобађање окупираних подручја у Хрватској - оп. аут.) буде мирним путем и да не дође до војне операције. Али он барем није био агресиван, и није био злочест након Олује, за разлику, примјерице, од Kaрла Билта, мировног посредника Еуропске уније за бившу Југославију, иначе Швеђанина, који је другог дана Олује, 5. коловоза (августа) 1995, успоредио Туђмана с Милошевићем, тако да сам га ја, у посебном приопћењу што сам га саставио без претходног договора с предсједником Туђманом, прогласио персоном нон грата.
Као што сам већ истакнуо, Весна Шкаре -Ожболт, као једна од протагониста/протагонистица хрватско-српских преговора у Женеви 3. коловоза 1995, има сасвим другачије тумачење тога догађаја, о чему сам с њом разговарао чак у три наврата (2. и 17. травња (априла) те 20. липња (јуна) 2024. Она ми је, уз остало, рекла:
- Нама је тај састанак с побуњеним Србима у Женеви 3. коловоза 1995. требао више него њима, Србима. Ми смо морали показати да их желимо на миран начин реинтегрирати. И требали смо њихов "НЕ!". Знали смо да неће пристати и зато нам је тај њихов "НЕ!" требао као доказ и оправдање пред међународном заједницом. Ми смо, дакле, тражили те преговоре јер без тог њиховог "НЕ!" нисмо могли кренути с војном операцијом. Да смо кренули с Олујом без тога састанка, били бисмо осуђени од међународне заједнице. А Мату Гранића нитко ништа није питао о томе. За све догађаје и припреме око Олује он је дознао тек након што су се они догодили.
Весна Шкаре-Ожболт ми је притом још нагласила:
- Ти су женевски преговори 3. коловоза (августа) 1995. били Туђманова, а не Столтенбергова идеја. То је било на нашу иницијативу, иначе Срби у Женеву не би ни дошли. Столтенберг је морао инзистирати код Срба да дођу на тај састанак, јер они за то нису били мотивирани.
* * * * * * * * * * *
Фикрет Aбдић плива између Хрватске и Крајине
У ЕЛАБОРАЦИЈИ СВОЈЕГА тумачења разлога и околности које су довеле до хрватско-српских преговора (можда боље речено: "преговора" с наводницима, али о томе касније) у Женеви 3. коловоза (августа) 1995, Весна Шкаре-Ожболт ми је, у неколико лапидарних реченица, изнијела хисторијат најважнијих догађаја у Хрватској (али и шире), тијеком цијеле 1995. године (па и нешто раније), како би оно што се догодило уочи саме Олује - поткрај српња (јула) и почетком коловоза (августа) 1995. - било пуно јасније и разумљивије. Уз остало, истакнула је:
- Хрватска је још од јесени 1991. била пресјечена, и то је доиста трајало предуго... Нисте могли нормално ићи из Загреба у Сплит или, рецимо, у Дубровник, него заобилазно, преко Пага. Ствари су се, из мјесеца у мјесец, нагомилавале и све се докраја искомплицирало...
Почетком ожујка 1995. ми одбијамо План Z-4 (након што су у вељачи - фебруару 1995. тај исти пројект врло широке аутономије Срба у Хрватској, што су га израдили велепосланици земаља Контактне скупине: САД, Русије, ЕЗ и УН-а, категорички и резолутно одбили кнински Срби, на челу с Миланом Мартићем - оп. аут.), потом отказујемо мандат УНПРОФОР-у и добивамо нову мисију УН-а, УНКРО (31. ожујка-марта 1995. - оп. аут.), која нам, међутим, такођер ништа доброга не доноси; практички су само преокренули назив мисије, ништа друго... Уза све то, Хрватска је и господарски на кољенима, тако да се то више није могло издржати... А поред свега тога имамо и неке нове околности: Милошевић више не контролира Мартића (тадашњег предсједника РСК - оп. аут.), Мартић се осилио потпуно и отео се контроли те је чак истјерао Бору Микелића (предсједника Владе РСК-а - оп. аут.) у Београд; а Фикрет Абдић (од 1993. први предсједник непризнате Самосталне аутономне покрајине Западна Босна - оп. аут.) плива за то вријеме мало с њима, мало с нама, мало овако, мало онако... Сви су у то вријеме били прилично дестабилизирани...
А ОНДА СЕ СТВАРИ почињу тотално згушњавати. Након наше војно-редарствене операције Бљесак, почетком свибња (маја) 1995, којом је ослобођена Западна Славонија, међу Србима се интензивира идеја о уједињењу РСК и Републике Српске, тј. о стварању јединствене српске државе на том подручју. Онда, средином српња 1995, пада Сребреница, а након пада Сребренице пријети опасност да се иста ствар понови и у Бихаћу, односно у Цазинској крајини. И како се ситуација на цјелокупноме том простору све више усложњавала и комплицирала, предсједник РХ Фрањо Туђман је одлучио сам подузети акцију. Другим ријечима, одлучио је то разријешити на онај начин на који смо, почетком свибња (маја) 1995, ријешили и питање Западне Славоније. Тај сценариј, дакле, који смо у свибњу (мају) 1995. остварили у Западној Славонији, ми сада, почетком коловоза (августа) 1995, желимо поновити и на југу Хрватске!
На моје потпитање што је све улазило у бит и у темеље стратегије и тактике хрватског предсједника Туђмана, пред Олују, Весна Шкаре-Ожболт је одговорила:
- Успркос врло сложеним околностима, Туђман се никако није одрицао преговора и разговора с побуњеним Србима у Хрватској, те покушаја проналажења мирног рјешења. Он је био тактичар. Добрим дијелом из тактичких разлога, трудио се да међународној заједници покаже да Срби нису ти који су спремни за мир, а да ми јесмо. Служећи се разним комуникацијским каналима који су му читаво вријеме стајали на располагању, он је знао да Срби не желе мирно рјешење, односно да се не желе добровољно вратити у уставно-правни поредак РХ.
И погледајте што он сада ради: нас је узео да преговарамо (В. Шкаре-Ожболт је овдје, прије свега, мислила на Хрвоја Шаринића и саму себе, у Уреду предсједника - оп. аут.), и ми смо вам ту као нека фронта око преговора, и Шаринић и ја, а истовремено је кренуо дизати војну екипу! То вам је, ето, био Туђманов приступ.
* * * * * * * * * * *
Преговори у Женеви отварају врата за "Олују"
ВЕСНА ШКАРЕ-ОЖБОЛТ ми је посебно указала на један детаљ који је, по њезиној интерпретацији, био, заправо, прави увод у хрватско-српске преговоре у Женеви 3. коловоза (августа) 1995:
- Мање од мјесец дана прије Олује, ми смо стратешки и даље жељели мирним путем извршити реинтеграцију побуњених Срба у уставно-правни поредак РХ, па смо ишли према Столтенбергу. И Столтенберг је дошао к нама, у УП, на састанак. Ми њему кажемо:
"Требамо организирати још неке преговоре са Србима!" Јер, након Бљеска ми идемо даље у озбиљне разговоре, везане, поред осталога, и за крај мандата УНПРОФОР-а, односно за почетак мандата УНКРО-а. Тражимо разговоре гдје ћемо објаснити цијелу ситуацију! Ствари се рапидно урушавају и ми у тој ситуацији тражимо преговоре. А Срби преговоре не желе...
Међународна заједница опет, са своје стране, тражи неки начин, али не зна како и тврди, и то стално понавља: "Ви (Република Хрватска - оп. аут.) сте сами себи криви за ову ситуацију у којој сте се нашли!" И Туђману ту доиста није преостало друго него да тактизира...
ТИЈЕКОМ СУЧЕЉАВАЊА (у склопу мојега истраживања на овој теми) између Мате Гранића и Весне Шкаре-Ожболт - око питања тко је уистину иницирао хрватско-српске преговоре у Женеви 3. коловоза (августа) 1995, тј. је ли то изворно била Столтенбергова или Туђманова идеја - упитао сам за мишљење и Ивића Пашалића, вођу хрватскога изасланства на тим преговорима. Он ми је одговорио:
- Интерпретација Весне Шкаре-Ожболт је ближа ономе што ја знам. Како смо били под сталним притиском, Туђман је хтио до крајњих граница показати спремност за мирно рјешење. Осим тога, у контексту Олује и припрема за Олују врло је битно указати и на пријетећу окупацију и могуће огромне злочине Срба над Муслиманима у опкољеном Бихаћу.
Туђман је апсолутно био одлучан спријечити нову Сребреницу. Све су те околности довеле до ситуације за војно рјешење. Женева је била задњи покушај мирног рјешења... Наравно, само је предсједник Туђман био тај који је имао увид у цјелину ствари. Нитко није знао каква ће одлука бити свега пар дана раније. Све се могло промијенити у сат-два, све је овисило о околностима. Туђман је вагао све околности и информације те је уз њега једино министар обране РХ Гојко Шушак знао сваки детаљ. У сваком случају, Женева је предсједнику Туђману дала чисту позицију за покретање Олује. Да је тако, потврђује и чињеница да је сједница ВОНС-а (Вијеће обране и националне сигурности, савјетодавно тијело предсједника РХ - оп. аут.) на којој је донијета одлука о покретању Олује (та је сједница одржана 3. коловоза (августа) 1995. навечер, на Пантовчаку - оп. аут.) донијета тек након мојега телефонског разговора с Туђманом, када сам га из Женеве извијестио о резултатима преговора с книнским Србима.
КАКО САМ ТИЈЕКОМ прикупљања грађе за овај серијал био и у вишедневној комуникацији с ондашњим (у вријеме припрема за Олују) посебним изаслаником предсједника Туђмана за преговоре и рад с Контакт-скупином Миомиром Жужулом (рођ. 1955), и њему сам такођер поставио питање којој би се интерпретацији, везано за преговоре у Женеви 3. коловоза (августа) 1995, он више приклонио, да ли оној М. Гранића или В. Шкаре-Ожболт. Он ми је дао овакав одговор:
- По мојем мишљењу, састанак у Женеви није био од круцијалне важности, но у контексту свега реченога Туђман је хтио јасно показати свијету да ће Хрватска давати предност дипломатском рјешењу ако за то има икакве шансе. У овоме се слажем с изјавама В. Шкаре-Ожболт.
Кад сам истраживачки рад на овоме свом серијалу полако приводио крају, извијестио сам Ивића Пашалића да ми је Миомир Жужул за женевски хрватско-српски састанак 3. коловоза (августа) 1995. рекао да он "није био од круцијалне важности", што ми је Пашалић прокоментирао ријечима:
- Он је то изјавио зато што он није био дио тога!
* * * * * * * * * * *
Апостолска мисија четворице амбасадора у Загребу
РАНО УЈУТРО у четвртак 3. коловоза (августа) 1995. хрватска је преговарачка експедиција малим зракопловом Владе РХ кренула пут Женеве, на преговоре с побуњеним Србима из РСК. Како већ рекосмо, та је екипа била састављна од четири члана/чланице, а у њој су били: Ивић Пашалић (као вођа делегације), Весна Шкаре-Ожболт, Смиљан Рељић и генерал Петар Стипетић.
Иначе, само три дана прије одласка хрватских (Туђманових) изасланика на преговоре с книнским Србима у Женеви, у Хрватској је већ све било спремно за операцију Олуја. Војна припрема за ту акцију обављена је на Бријунима у понедјељак 31. српња (јула) 1995, на састанку који је широј јавности познат као Бријунски састанак (мала напомена: неки, по мојим увидима погрешно, ту кључну епизоду у кронологији припрема за Олују смјештају у 1. коловоза (августа) 1995). Како је то написао генерал ХВ-а Рахим Адеми (рођ. 1954) у својој књизи Само истина (Загреб, 2021), на том је састанку на Бријунима "предсједник Туђман приопћио (...) своју одлуку да се креће у извођење стратешке нападне операције".
Бријунски је састанак, иначе, услиједио непосредно након хрватског заузимања Босанског Грахова (28. српња (јула) 1995) и Гламоча (29. српња (јула) 1995), у склопу успјешно изведене нападне стратешке операције Љето-95, која је, на одређен начин, била претходница Олује.
ТИЈЕКОМ ЛЕТА У ЖЕНЕВУ, чланови хрватскога изасланства вртјели су у својим главама филм претходних, врло згуснутих и турбулентних, догађаја у Хрватској (и око Хрватске) који су се у својој коначници слијевали у вртлог зван операција Олуја. Један од најважнијих догађаја у тој пријеломној 1995. свакако је била израда Плана Z-4, који су најприје хрватском предсједнику Фрањи Туђману, а потом и предсједнику РСК-а Милану Мартићу предали моћни и утјецајни међународни чимбеници окупљени у тзв. Контактној скупини, на челу с америчким велепослаником у Хрватској Питером Галбраитом (рођ. 1950).
Весна Шкаре-Ожболт се, у разговорима са мном 17. травња (априла) и 20. липња (јуна) 2024., овако присјећала тога, за хрватски државно-политички врх, а понајприје за хрватског предсједника Туђмана, врло стресног дана кад им је, у предсједнички Уред на Пантовчаку, био уручен тај контроверзни документ, Z-4:
- Поткрај 1994. дошао је к нама, у Уред, Питером Галбраjтом и рекао да они сада раде један велики план у оквиру Контактне скупине и да ће врло брзо изаћи с њиме. И онда су већ у сијечњу (јануару) 1995. дошли к нама у УП и сва четворица амбасадора из Контактне скупине: амерички, француски, британски и руски. Дошли су као четири апостола Хрвоју Шаринићу и мени! Тај су документ они назвали Z-4 План - ZG зато јер су га направила четворица загребачких велепосланика. Z Four Plan - тако се отпочетка звао...
На моје питање која је била права дефиниција тога пројекта, В. Шкаре-Ожболт ми је одговорила:
- Држава у држави. Нема јаче дефиниције, не може се боље и пластичније то описати него тим ријечима. По том Плану, РСК би имала засебну војску и полицију, имала би и новац и још пуно тога. Не би имала само вањске границе с другом државом. Граничила би с Хрватском, практички, са свих страна...
Препоручујемо
(УЗНЕМИРУЈУЋЕ) БРУТАЛНО УБИЈЕН ПОЗНАТИ ПЕВАЧ: Испливао језиви снимак ликвидације (ВИДЕО)
ШВЕДСКИ репер Габоро, чије је право име било Нинос Хоури, убијен је на паркингу у четвртак увече, јављају локални медији.
21. 12. 2024. у 08:06
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
АНЂЕЛКА БЕСНА: "Молим, зашто да не одем из твоје емисије? Не поштујеш ме"
ГЛУМИЦА је схватила да туђе непоштовање и неваспитање нема везе са њом.
22. 12. 2024. у 10:41
Коментари (0)