ХРВАТСКИ ГЕНОЦИД НА ОСТРВУ ПАГУ И У ПОДВЕЛЕБИТСКОМ ПРИМОРЈУ: Логораше бацали у море с каменом око врата

ВЕЛЕБИТСКО јадранско подгорје са Пагом је у посљедњих стотинак година експресно очишћено од Срба, било римокатоличењем, било клањем и убијањем 1941-45. и 1991-95. године, па потом и масовним насилним исељавањем ширег личког крајишког простора.

Место за умирање: Логор Слана на острву Пагу, Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

"Задње оазе православног србства у подвелебитском морлачком каналу - села Трибањ Шибуљина и Трибањ Крушчица, чишћене су од Срба током љета 1941. године, да би завршни ударац српском опстанку задале Туђманове франковачке постројбе 1991. године.

За само неколико љетњих мјесеци 1941. нестали су бројни православни Срби, које су ликвидирале ближе или даље римокатоличке личко-приморске комшије.

Одмах послије образовања НДХ у Трибњу су власт преузеле усташе, на челу са усташким повјереником Милом Сјаусом, који је предводио ликвидације. Већ 23. травња 1941. године, по налогу злогласног усташе Јурице Фрковића (који је тог дана аутомобилом дошао из Госпића) четворица сељана одвезени су у Госпић, из ког су пребачени на Јадовно и почетком јуна бачени у Шаранову јаму. Дана 25. травња 1941. у Госпић су такође одведени сељани из Трибња, Њих седморица. Петорица преосталих у Трибњу су звјерски мучени и десетак дана послије хапшења бачени у Шаранову јаму у логору Јадовно.

Почетком јула 1941. у Трибањ Шибуљини био је стациониран један одред италијанске редовне војске, под командом капетана Доријана. Српски живаљ је очекивао да ће с доласком Италијана доћи спас и за њих, односно да ће престати усташка мучења и убијања.

Међутим, италијанска војска није спречила усташка звјерства, па су се она наставила у још већем обиму. Уз претходни споразум с италијанском војском да се ова неће мјешати "у крвничку работу" усташа, ови су о Илиндану (2. августа) "стали купити народ све одреда (жене, старце и дјецу) говорећи им да ће бити превезени у Италију, гдје влада глад, па ради тога да понесу са собом сав новац и добру робу, а њихово благо да ће бити пописано и да неће пропасти."

"САКУПИЛИ су стотинак сељана, међу којима је двадесеторици успјело да побјегну, а њих шездесет осморо је довезено у православну црквицу (у Трибњу), гдје су задржани четири до пет дана под најтежим околностима, јер су физички злостављани, мучени глађу, жеђу и врућином. Пет дјевојака између 16 и 19 година је силовано. Потом су сви превезени на оток Паг, гдје су убијени. Напомиње се да су усташки крвници означеног дана извршили многобројне пљачке у благу, роби и новцу". (Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, досије бр. 502, Извјештај Томислава Доминиса, члана Окружне комисије за ратне злочине у Задру, о покољу 68 особа из Трибња Шибуљине, извршеном од усташа дана 10.VIII 1941.)

За само неколико љетњих мјесеци у љето 1941. искоријењени су Срби из рода Пољака, Маринковића и Бабаца, које су ликвидирале њихове ближе или даље римокатоличке (хрватске) комшије. Убијено је 30 чланова породице Пољак, 14 чланова породице Бабац, 14 Маринковића и неколицина других. Убијено је и деветеро дјеце узраста од 2 до 15 година.

Сви убијени, укупно 68, били су "тежаци" из Трибња, опћина Стариград, котар Бенковац.

Према изјавама свједока из Трибња, жртве су одведене и бачене у јаме и у море око отока Пага. У злочинима је предњачио усташки повјереник у Трибњу Миле Сјаус.

* * * * * * * * *

Српски пут без повратка од Карлобага до рта Слано

У ЦИЉУ уништења Срба (али и Јевреја и југословенски оријентисаних Хрвата) основан је крајем маја и почетком јуна 1941. логор за Србе и Јевреје на рту Слано, и у близини логор за жене и дјецу у Метајни на Пагу. Пошто је у то време власт над Пагом имала Павелићева Независна Држава Хрватска, логор су основале усташе, предвођене чувеним кољачем Иваном Девчићем - Пивцем. Пребацивање заточених Срба и Јевреја одређених за Слано, из сабирног логора у Госпићу, вршило се до Карлобага, а одатле бродовима (углавном "брацерама") до рта Слано на Пагу. Заточеници из цијеле НДХ довожени су у пломбираним вагонима или камионима до Госпића, а одатле су везани пјешачили преко Велебита до Карлобага (40 км). Свједок Лука Бабић је слиједећим ријечима описао српски пут без повратка од Карлобага до рта Слано: "Заточеници, који су долазили из разних полицијских затвора, гдје су јамачно прошли кроз тешке муке, укрцавани су у Карлобагу на најбруталнији начин." Ови несретници морали су сићи у унутрашњост брода (штиву). Онај, који не би могао да у највећој брзини пред ударцима добивеним од усташких стражара, скочи у штиву, био би немилосрдно гуран у унутрашњост брода ногама и рукама попут какве вреће или другог предмета, тако да би при завршетку укрцавања ови људи формално покривали унутрашњост брода". (Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача, фасцикла 29, Концентрациони логор Слано на отоку Пагу.) Вожња од Карлобага до рта Слано пружала је усташама могућност да заточенике поново изложе окрутностима, мучењу и беспримјерном понижавању. Наиме, усташки пратиоци при сваком путовању бродом, у море су бацали живе људе, са каменом везаним око врата. Претходно би затворенике опљачкали одузимањем новца, злата и накита. Приликом пребацивања заточеника на Слану окрутношћу се нарочито истицао Винко Барић, који је заточенике путем тукао, убијао и бацао у море.

Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

ПО ДОЛАСКУ на оток Паг жене и дјеца били су смјештени у Метајни у кућама, док су мушкарци раније искрцавани у Башкој Слани (плажа у драги отока Пага која гледа на Карлобаг) и ували Сушац, одакле су одвођени у логор Слано. Логораши Јевреји били су смјештени у сјеверном дијелу логора, док су Срби и остали били смјештени у баракама у јужном дијелу логора. Заточеници су спавали на голим даскама, на дрвеним лежајевима на спратове.

Исхрана заточеника је била толико лоша, да није било сумње да се већ таквим начином исхране хтио докрајчити живот логораша. Они су били у толикој мјери изгладњели, да су се каткад при искрцавању хране, која је била намјењена усташкој логорској посади, усуђивали узети по који сирови кромпир, не страхујући да би због таквог поступка могли бити стријељани. Знало се да су сви заточеници без суђења већ били осуђени на смрт. Само је било питање времена када ће који од њих бити лишен живота. Усташе су водиле рачуна да код одабирања жртава остали заточеници не сазнају да ће одабрани бити ликвидирани.

Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Сваких десетак дана прозивани су заточеници да се спреме на одлазак својим кућама.

Обично би их укрцали на бродове, превезли иза једног рта до увале Сушац, гдје би их искрцали и одводили на предио зван Фурнажа. Према изјавама свједока, "ови биједници, пошто би себи претходно ископали јаму, били би искасапљени ножевима и побацани у ископану јаму".

* * * * * * * * *

Усташки монструозни крвави пир на дан Велике Госпе

У МНОГИМ случајевима одабира жртава, усташе су обично питале логораше да ли хоће добровољно да се пријаве за премјештај у неки други логор или на лијечнички преглед. Често су их бацали живе у море са каменом везаним око врата. Поједине жртве усташе су пребацивале са Сланог до Дрварице, гдје су их пљачкали, а затим водили на Велебит и бацали у јаме. Усташа Вјекослав Фачини, звани "судија", причао је 8. коловоза 1941. свједоку Вицку Донадићу да су понекад у самом логору постројили људе и пуцали на њих из митраљеза, и на тај начин убијали од 50 до 100 људи дневно. Касније је дошло наређење да се логораши искључиво кољу ножем, како се не би чула пуцњава и на тај начин узнемиравало оближње пашко становништво.

Жене и дјевојке, које су биле смјештене у селу Метајна, морале су да подносе тешка понижавања, мучења и силовања, да би на крају биле поклане заједно са дјецом. Обично су, везане са дјецом, бацане у море, о чему су свједочили рибари који су у мрежама налазили такве групне лешеве. Римокатолички свећеник дон Љубо Магаш, жупник из Барбата, јавно се хвалио да је са усташом званим Павица, силовао па потом убио неку Жидовку стару 18 година.

Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Задњи већи покољ логораша на Слани извршен је на Велику Госпу 15. коловоза 1941. године, уочи италијанског преузимања власти на отоку Пагу, када је одједном убијено 700 до 800 логораша. Славећи "рајску дјеву Мајку Божију - Краљицу Хрвата", усташе су том приликом приредиле најкрвавији монструозни пир. Према свједочењима преживјелих, овај покољ је био неописиво монструозан: убијана су и дјеца с мајкама; усташе су се хвалиле говорећи "било је ноћас крви, поклали смо 700 од те багаже жидовске и српске"; усташа Мартин Магаш је причао да је у логору убијао жене, живим женама резао груди, хвалећи се да је то "дивна ствар кад се на то човјек навикне"; остале усташе су истицале да кољу Србе, да их полуживе бацају у јаме и море, док је један од њих говорио како је једној трудној жени распорио трбух, извадио дијете, а друго живо дијете од три године ставио у њену утробу, те их заједно бацили у јаму.

ПОСЛИЈЕ покоља усташе су у крвавим униформама хтјеле да судјелују у чувеној пашкој процесији преноса Госпиног кипа од Староградске цркве до друге цркве на брду изнад града Пага (15. коловоз). Усташе у крвавим униформама и с оружјем ипак су биле спречене да уђу у цркву због отвореног негодовања народа. Непосредно прије овог "задњег покоља" на Велику Госпу, из логора је одједном нестало више од три хиљаде православаца (Срба), који су одведени на Велебит и бачени у велебитске јаме (понајвише у Шаранову и Катину јаму). Наведена масовна клања вршена су углавном на копну, и то на предјелу званом Фурнажа. Приликом увиђаја, на Фурнажи су нађена три већа заједничка гробишта, која су Италијани откопали крајем аугуста 1941. године.

Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

Концентрациони логор на подручју рта Слано укинут је послије преузимања логора од стране Италијана крајем аугуста 1941. године. Неколико дана прије преузимања логора од Италијана, у Метајну је стигао транспорт жена, које су због присуства италијанске комисије пребачене у Цаску (село до села Барбата на отоку Пагу), па потом превезене до "пашких врата" (мореуз на Пагу којим су пролазили бродови до рта Слано, гдје су се налазили "ровови за љешине". Свједок Јаков Докозић, који се налазио на Слани као усташа од краја српња до почетка коловоза, тврдио је да су жене исте ноћи биле побијене, јер је "чуо како су се усташе вратиле ујутро на Слану пјевајући пјесме.")

* * * * * * * * *

Италијански војници спаљују лешеве убијених жртава

ИТАЛИЈАНИ су по преузимању отока Пага откопавали заједничке масовне гробнице, сликали убијене, па потом спаљивали њихове земне остатке. Наиме, крајем аугуста 1941. команда Петог италијанског армијског корпуса у Краљевици послала је екипу од 35 војника санитетског одјељења на челу са доктором Стазиом, са задатком да све лешеве спали "уколико су се исти налазили по разним рововима на читавом предјелу логора на Слани".

Према изјави др Стазија, који је сваки леш фотографисао прије спаљивања, лешеви "потичу од жртава које су биле убијене задњих четири дана прије доласка санитетске комисије", а све жртве су биле претходно опљачкане. (Окружна комисија за ратне злочине за Хрватско приморје на Сушаку, извјестила је у фебруару 1946. да се покрај свих пронађених јама "још виде остаци спаљених костију и пепела из оног времена када су Италијани спаљивали љешине убијених жртава").

Број убијених и покланих Срба и Јевреја (и мањег броја Хрвата-Југославена и комуниста) није прецизно утврђен. Окружна комисија за ратне злочине Хрватског приморја процјењивала је да је на оток Паг дотјерано најмање 6.000 логораша. Број убијених свакако је већи, јер је добар број логораша бачен у море приликом транспорта. Према исказима свједока, усташе су сваки дан довозиле у Карлобаг логораше и пуна три мјесеца их пребацивале на Слану, док су ријетке логораше враћали и одвозили на Велебит у јаме.

Свједок Павле Ловрић наводио је да је дневно горило три до пет ломача, на којима је дневно горило 45 до 70 лешева. Пошто је спаљивање трајало 18 дана, произлази да су Италијани спалили више од 6.300 жртава. Према подацима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, за Хрватску, за време трајања логора на Пагу кроз њега је прошло око 19.000 логораша, од којих је већина убијена на самом отоку Пагу. Усташка логорска посада бројала је око 100 људи. Клање Срба и Јевреја вршило је тридесетак усташа, који су за свој крвнички посао примали 100 динара по сату.

УСТАШЕ које су присуствовале клању Срба и Јевреја морале су дјеловати врло конспиративно, јер је крволочна операција држана у највећој тајности. Становници отока Пага нису се смјели приближити логору на раздаљину од 500 метара, јер би у противном били стрељани. Главни заповједник логора Слано, који је руководио свим злостављањима, мучењима и убијањима, био је усташки допуковник Иван Девчић звани "Пивац", родом из Редина, опћина Карлобаг (котар Госпић). Његов замјеник био је Павао Девчић звани "Жила", родом из села Пржунца, опћина Карлобаг. Командант женског логора у Метајни био је усташки водник Макс Очић, родом из Загреба. Командант је био и усташки поручник Фране Шлибар из Бјеловара.

Фото Министарство одбране Србије, Профимедија, Архив „Новости“ и „Борбе“, Википедија

То су били главни организатори, али и извршиоци злочина, док су остали чланови логорске посаде активно учествовали у извршењу злочина. Највише их је било из "буњевачких" подвелебитских приморских насеља (Луково Шугарје, Барић Драга, Карлобаг, Цесарица, Призна и Трибањ Крушчица) и понеки са Пага. Према изјавама свједока, цијели логор на рту Слано, као и онај у Метајни (за жене и дјецу), прије одласка усташе су попрскале крвљу заточеника - логораша. Преостале преживјеле логораше, њих око 450, усташе су у ноћи 19. на 20. коловоз 1941. повеле са собом и ликвидирале бацањем у море, на Јадовном или у Јасеновцу и Градишци. Ликвидацију логора Слано лично је извршио усташки допуковник Макс Лубурић, који је наставио свој крвави монструозни посао ликвидације Срба и Јевреја у новом систему хрватских логора смрти - у Јасеновцу.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ОСЛОБОДИО ИСТОРИЈУ ОД ВАЖЕЋИХ ЗАБЛУДА: Страствени истраживач са осећајем за разумевање прошлости и садашњости

19. 06. 2024. у 07:00

Друштво

0 1

ПРОФЕСОР КОЈИ НИЈЕ ПРИХВАТАО ТАБУЕ: Тридесет година од растанка са академиком Бранком Петрановићем

18. 06. 2024. у 11:52

Друштво

0 2

СРБОФОБИЈА АНТИСЕМИТИЗАМ НОВОГ СВЕТСКОГ ПОРЕТКА

13. 06. 2024. у 13:00

Друштво

0 5

ВЕКОВНИ СТРАХ ОД СРПСКОГ ВИРУСА: Корени стереотипа о нашем народу као противнику европског реда

13. 06. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације