СА ЛАКОЋОМ ЗАОБИЛАЗИО ИДЕОЛОШКЕ "ПЛИЋАКЕ": "Кобно" одбацивање историјског искуства Југославије и Србије

БРАНКО ПЕТРАНОВИЋ је био и међу оним малобројним историчарима у српској и југословенској историографији који се бавио методолошким и хеуристичким питањима.

Фото Архив породице Петрановић

Ти напори, избором тематике и научном дубином обраде, пресудно су доприносили да се историографија новије историје (најмлађа грана историографије) чврсто постави на научне основе и подигне на завидан научни ниво. Као писац бројних приказа и критика и учесник многих округлих столова и дискусија Бранко Петрановић се исказао као сигуран оцењивач, поуздан приказивач, јасан критичар, историчар са израженим осећањем за све што је иновација у приступу, изворној основи, структури, вредносним судовима, језику историјског исказа.

Претресајући постојећу литературу и савлађујући бројне и обимне архивске фондове проф. Петрановић је мукотрпно, постепено али поуздано, досезао до свога виђења историје југословенске државе. Врхунац таквог рада разултирао је пред крај седамдесетих година синтезом Историја Југославије 1918-1978 (Београд 1980), књигом која је од постојеће стручне публике оцењена као "антологијско дело".

Загледани данас у библиографију Бранка Петрановића уочавамо да осамдесете године представљају фазу за себе у развоју овог историчара. У деценији препуној противуречја, када се трансформација једног "окошталог" система након смрти Јосипа Броза није могла још наслутити, познавање прошлости и искуство оновремене "садашњости" као да су гониле писца историје Југославије ка новом ишчитавању доступних историјских извора. Такав приступ изучавању историје југословенске државе резултирао је појавом више збирки и зборника докумената, објављених у коауторству са колегама и пријатељима С. Нешковићем и М. Зечевићем (наводимо само неке: Југословенске владе у избеглиштву, I-II, Документи, Загреб 1983; Југославија 1918-1984, Тематска збирка докумената, Београд, 1985; Југославија и Уједињени народи 1941-1945, Београд, 1985; Седнице Централног комитета КПЈ (1948-1952), Београд, 1985; Југословенски федерализам - идеје и стварност, Тематска збирка докумената, I-II, Београд, 1987; Југославија 1918-1988, Тематска збирка докумената, Београд, 1988 и друго).

НА ЦЕЛОВИТ И ТЕМАТСКИ уобличен начин, путем аутентичног сведочења историјских докумената, Бранко Петрановић је током 80-их година проговорио о најважнијим токовима друштвно-политичког развитка југословенске државе и друштва у ХХ веку. Презентујући велики број историјских извора различите провинијенције, пре свега оних који садржајем носе квантитативне и квалитативне показатеље неопходне за сагледавање дужих историјских процеса, пропратио их је историографско-енциклопедијским коментарима који повезују садржај докумената са историјским процесима друштвено-политичке, међународне и војне стварности каква је постојала у доба кад су документи настали. Темељном анализом докумената, провереним методолошким приступом, тематским проширењима, новим конципирањем материје, Бранко Петрановић је, на измаку осамдесетих година, логично "стигао" до тротомне синтезе Историја Југославије 1918-1988 (Београд 1988).

Последњу деценију живота Бранко Петрановић је истраживачки посветио епохи 20. века (тада настају књиге Историографија и револуција, Београд, 1984; Револуције и покрети отпора у Европи 1939-1945, Скопље, 1985; Историја Југославије 1918-1988, I-III, Београд, 1988; Агонија две Југославије, Шабац, 1991 - коаутор М. Зечевић; Балканска федерација 1943-1948, Шабац, 1991; Србија у Другом светском рату 1939-1945, Београд, 1992; Југословенско искуство српске националне интеграције, Београд, 1993; Историчар и савремена епоха, Београд, 1994; Југославија, велике силе и балканске земље 1945-1948, Београд, 1994). Препуни концепцијских новина, методолошких иновација, засновани на новим истраживањима, богати чињеницама радови Бранка Петрановића напросто су захтевали и подстицали расправе за које аутор, на жалост, није имао много ваљаних саговорника. Уместо темељних разговора, сучељавања на аргументима заснованих ставова, спорења истраживача и научника књиге, расправе и чланке проф. Бранка Петрановића пратиле су паушалне оцене, ласкаве или неуке критике, површна запажања, лични утисци, ћутање.

* * * * * * * * * *

Епоха препуна лавирината, заплета и неочекиваних изненађења

НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА која је добијао (Октобарска награда града Београда, НИН-ова награда, Седмојулска награда и друге) биле су у противуречности са спремношћу политичара да темељним читањем и анализом из његовог историографског дела "извуку" закључке и досегну до мудрости којом прошлост одређује разумевање садашњости и омогућава наговештај будућности.

У широким потезима са застајањем на микроплану (сужавање и продубљавање питања о којима је раније писао) Бранко Петрановић је био међу ретким историчарима који је настојао да проучи раздобље 20. века - ЕПОХУ препуну противуречја, лавирината, заплета, неочекиваних и очекиваних изненађења, ломова, одсуства континуитета и ПРОСТОР испуњен ирационализмом, нетолеранцијом, провинцијализмом, економским, културним, верским, цивилизацијским неравномерностима. Такав приступ омогућио му је да читаоцима понуди сопствено виђење простора и времена на коме су и у коме су "млинови историје", некад преспоро, чешће пребрзо, али увек немилосрдно и темељно млели људе и добра створена од људи.

Петрановић, Богдан Лекић, Венцеслав Глишић и Гојко Маловић (сдесна), Фото Архив породице Петрановић

Залагањем за критичко промишљање прошлости проф. Петрановић се супротстављао њеној фанатизацији, фатализацији, априористичким схватањима, монументалним проекцијама, табуима и залагао за разумевање историјских алтернатива. Сматрао је да оптерећења историјом могу бити трагична за мале народе. "Преразвијена национална свест", писао је проф. Петрановић, "нас држи да не посустанемо, да се не изгубимо и не застанемо, угасимо се као да нас није ни било, али будући прејако наглашена она нас залуђује, потапа, мрси историјске путеве, надима прса до тачке самозадовољности, гусларским акордима узбуђује, и што је најгоре, сукобљава са другим етничким скупинама и суседним народима".

НЕУМОРНИ ИСТРАЖИВАЧ, веома рано је схватио шта за историчара значи рад у архиву и у њима се, до последњег дана, препуштао прошлости настојећи да је сазна, разуме, објасни.

Захваљујући великој ерудицији, изузетној меморији, искуству и критичности, проф. Петрановић је лако одгонетао привидно хаотичне, тешко сабирљиве, збркане чињенице, трагао за дубинским унутрашњим разлозима избијања појава и процеса, стварним покретачима догађаја, проблемима историје увек слојевитим и вишезначним. Као ретко ко међу историчарима 20. века настојао је да стално проширује тематске кругове својих интересовања, инсистирао на отварању нових истраживачких питања и проверавању методолошких путева истраживања, нудио утемељене одговоре и решења свестан њихове ограничености почетном фазом развоја савремене историје и властитим границама сазнања. Ограничени домашаји почетне фазе истраживања нису га обесхрабривали. У новим покушајима проницао је дубље у суштину испитиваних процеса, појава и догађаја, са лакоћом заобилазио "плићаке" идеолошког прагматизма и служио историјској истини као обавези истраживања.

Са кинеским историчарем Ма Сипом, Бранковим докторантом, у Пекингу 1987. , Фото Архив породице Петрановић

У својим последњим књигама, проф. Петрановић је упозоравао да општа криза тројанског слома Југославије (слом друштвено-политичког система, међунационалних односа и Југославије као државе) захтева да историчари изнова преиспитају своје, до јуче, најпрецизније и најпоузданије одговоре. Захтеве за новим сазнањима и све проживљено у узбруканом и узаврелом времену у коме је, пред нашим очима, неумитно ишчезла једна епоха са свим својим симболима, чврстим убеђењима, сновима, заблудама, илузијама, сматрао је изазовом за сваког историчара савремене историје, на који треба одговорити новим темељним истраживањима и уз доследну примену метода струке.

* * * * * * * * * *

Путокази за развејавање магле савремених умова

ПРОФЕСОР Бранко Петрановић није био историчар савременог доба коме је лични доживљај прошлости (искуство младићког "јуриша на звезде" како је знао да каже) догматски окивао ум. Својој младости, сматрао је, историчар савремене историје може најбоље служити "разгртањем свих слојева сложеног историјског процеса" у чијој се матици, као "чедо свога времена" задесио. Изазови истраживања савремене историје за њега су били неупоредиво јачи од скепсе сазнања да историчар неминовно губи "трку" са савременом историјом.

Чињеница да историчар, на свакој својој написаној страници историографске литературе, са протоком времена и појавом нових историјских извора, у накнадном читању, може да исписује заблуде сопствених стручних и идеолошких уверења, подстицала је Бранка Петрановића да се враћа темама које је истраживао неколико деценија раније. Злонамерни и неуки су то тумачили као прилагођавање менама и потребама "новог" времена, инсистирање на питањима која раније није спомињао, политичко-калкулантском односу према прошлости, не схватајући професоров кредо - да историчар мора радити у складу са дихотомним бићем историјске науке - "да се догађаји пре пола века или више морају посматрати sine ira et studio, сагласно оновременом односу снага и хијерархији вредности (политичких, идеолошких, моралних итд.), без модернизације, али, на другој страни, да историчари припадају своме времену, својој епохи, да су чеда свог доба, што их обавезује да сагледавају и неке појаве које су својевремено биле невидљиве, неупадљиве или сасвим маргиналне, а у суштини од великог значаја за текући и будући историјски процес".

Са промоције књиге „ Историја Југославије 1918-1988“ у Титограду: Бранислав Ковачевић, Бранко Петрановић, Душан Живковић и Зоран Лакић, Фото Архив породице Петрановић

Суштина "бивше литературе" за професора Петрановића није била у њеној идеолошкој боји јер, како је писао, "она није ни могла настати ван владајућих идеја - већ у томе - да ли су и колико, историчари у постојећим условима успевали да уоче неке нове феномене, приђу им на други начин, критички, савесном фактографском реконструкцијом".

СУШТИНУ НАУЧНИХ напора професора Петрановића која је обезбеђивала континуитет научној историографији чинила је "темељност анализа, дубина сазнајног продора, натопљеност разматрања скепсом, критичност проницања у суштину појава"...

У последњим радовима, критички анализирајући низове историјских чињеница, проф. Петрановић је настојао да досегне до поука прошлости. Сматрао је да је то суштина и смисао историје. Супротстављао се фатализму, ирационалности, историјском детерминизму. Олако одбацивање, без критичког промишљања, целокупног историјског искуства Југославије и Србије у обе Југославије, сматрао је "кобним". Био је убеђен да на раскршћима историје "искуство, критички промишљено, може бити више него плодотворно и инструктивно". У књизи Историчар и савремена епоха (Београд 1994) о епохи, коју је живео и страсно истраживао, Бранко Петрановић је проговорио, истовремено, као сведок историје и као посленик музе Клио. На хартијама које су након професоровог "одласка" нађене на радном столу "близу машине", уз остало је било написано: "У савременим умовима све се смешало: прошли мит са новим, национално и интернационално, универзално и европоцентристичко, сукоб реформиста и догматичара, интернационалиста и националиста. Злоупотреба колико хоћеш. Болестан мозак? Оптерећен, набрекао, склон и под притиском најразноврснијих идеја, клиника, психичко обољење, хаос у свести. А политика арбитрира, пресуђује, одређује, утиче... Југославија 'учитељица живота' - нико ништа није научио".

* * * * * * * * * *

Стваралачким печатом обогатио генерације студената

ПОСЛЕДЊЕ ДАНЕ професор Петрановић је провео суочен са трагедијом грађанског рата у Југославији и замишљен над разрешењем српског националног питања. У оптици историчара било је историјско наслеђе, инерција историје, посматрање односа снага у унутрашњим и међународним оквирима, ослабљена биолошка (демографска) снага Срба, територијална измешаност становништва и расутост Срба на балканском простору, анализа етничког сукоба, економске моћи, конкуренција, демократских тенденција, менталитетских и регионалних разлика, духовног уједињења, конфесионалних подела, отпора Европе и друго. Као хуманиста и историчар рат је сматрао анахроним и промашеним, конзервативну романтику и политичку мегаломанију штетном, методе решавања српског питања у посткомунистичкој ери погрешним, одбацивање историјски превазиђене комунистичке идеологије хитним, радикалну демократизацију система потребном, рационализацију националних интереса и критичко преиспитивање прошлости нужним, разрешење питања "грађанска или национална држава" незаобилазним, "неку југословенску интеграцију" у будућности, "кад се развеју магле садашњих дана" могућом, а можда и спасоносном формулом тада конституисаних држава. Размишљање које многима и данас изгледа као утопија, већ сутра може постати путоказ за решавање великог историјског комплекса какво је српско национално питање у целини.

Москва 1990. године: Добрица Ћосић, Милован Ђилас, Света Стојановић, Андрија Крешић, Бранко Петрановић и Велизар Зечевић, Фото Архив породице Петрановић

Научно бављење прошлошћу и стално обраћање јавности били су начин живљења професора Петрановића. За живота је објавио 32 књиге у 38 томова, 16 брошура, 314 научних радова у научним часописима и зборницима радова, 216 прилога у новинама, 259 приказа у научним часописима, уредио је 23 посебна издања и написао 36 рецензија. Како смрт није успела да "подвуче црту" у том богатом научном опусу, да умањи важност и актуелност тема о којима је писао и обесмислимо значај објављених истраживања, из рукописне заоставштине професора Петрановића до данас је објављено 10 књига (једна је штампана у САД) и десетак научних радова. Породица, чију је безрезервну подршку за живота уживао и залагање супруге професора др Наде Петрановић, томе је пресудно допринело.

ВЕЛИКО ЗНАЊЕ, непресушна енергија, мудрост, обавештеност, критичко мишљење, привлачили су и пленили саговорнике, чинили привилегованим оне који су професора познавали и са њим се дружили, богатили ученике и студенте. Захваљујући несебично пруженом знању, корисним саветима, сугестијама, искреној доброј вољи и подршци у четврт века дугом педагошком раду, код профора Петрановића је дипломирало око 90 студената, звање магистра стекло 28 постдипломаца, степен доктора наука досегло 19 кандидата. У питању је цела "армија" историчара коју је учио историји, усмеравао, стручно обликовао не спутавајући, већ напротив, подстичући њену духовну независност и научну самосталност. Свој аутентични стваралачки печат професор др Бранко Петрановић је утиснуо ангажманом у редакцијама и саветима бројних историјских часописа и зборика радова (Историја XX века, Историја 20. века, Историјски гласник, Војноисторијски гласник, Југословенски историјски часопис и други), профилисањем историјских библиотека и издања, креирању научне политике историјских института и документационих центара.

Бранко Петрановић са Божидаром Николићем, уредником ТВ Београд, Фото Архив породице Петрановић

Искорак из уског круга стручњака за историју ка средствима масовне комуникације (дневна и недељна штампа, радио, ТВ) омогућио је популаризацију рационалних знања о прошлости Југославије. Труд уложен у сазнавање прошлости епохе коју је живео није био узалудан.

А ми млађи? Остајемо захвални професору Бранку Петрановићу на свему чему нас је научио и што нам је пружио. Безрезервно смо га поштовали, понекад се и плашили његових оцена и судова, данима настојали да сагледамо суштину поука које нам је несебично упућивао.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ТРАГАЊА У ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ: Животопис несуђеног Калемара од политичког комесара и уредника "Младог борца" до председни

14. 05. 2024. у 07:00

Друштво

0 1

СВЕДОК, УЧЕСНИК И ТУМАЧ ЕПОХЕ: Протекла је деценија од када се Добрица Ћосић преселио у сећања

14. 05. 2024. у 11:50

Друштво

0 3

ГРИЖА САВЕСТИ ЗБОГ ЛАЖНОГ СВЕДОЧЕЊА ПРОТИВ РАНКОВИЋА: Самоубиства генерала Вељка Ковачевића и Спасеније Цане Бабовић

16. 03. 2024. у 07:00

Друштво

0 11

АЛБАНЦИ И СТАМБОЛИЋ ТРАЖЕ ХАПШЕЊЕ РАНКОВИЋА: Последице Брозовог кукавичјег јајета на Брионском пленуму

15. 03. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације