НАШ СВЕТСКИ ПОЗНАТИ И ПРИЗНАТИ МАТЕМАТИЧАР ЗА "НОВОСТИ": Хоћу науку са душом, у подруму моје зграде уз класичну музику

ТРЕБА чинити добро до изнемоглости, треба ужаснути свемир добротом онако како смо ми ужаснути количином зла на свету. Треба намерно, сваки дан, некоме стоплити душу. Треба збунити свемир. Треба чинити добро и кад се добро добрим не враћа. Треба, упркос свему. Овим речима Николе Тесле, кроз живот се води професор Стојан Раденовић, наш светски познати математичар и народни посланика на листи СНС. У разговору за "Вечерње новости" открива који су најбољи потези власти, имамо ли опозицију, да ли је имао проблема због уласка у политику, шта треба мењати у образованом систему...

Фото: Д. Миловановић

Професор Раденовић је живи доказ да скромност није за свакога и да она лепо стоји само онима који би имали због чега бити нескромни. Затичемо га испред зграде на Врачару док храни мачке. Скроман, благ, одмерен. Иако је већ дубоко загазио у осму деценију и даље ради, решава математичке "загонетке" у кабинету у подруму зграде.

- Председник Вучић ми је нудио да изаберем кабинет где ћу да радим. Нисам хтео. По кабинетима је та салонска наука, ја то нећу. Хоћу науку са душом, у подруму моје зграде уз класичну музику. Уз радио Београд. Заболи ме понекад кад прочитам коментаре да сам се продао, да сам добио стан у "Београду на води". А ја никада нисам ни био тамо - прича професор Раденовић. - "Београд на води" је репрезент те нове, изграђене Србије, узор и пример како треба сви да само много радимо. Он симболизује нашу снагу упркос тешкоћама пред које нас ставља тај јаки неправедни свет. Он представља наш пркос непријатељима којих мора да буде. Тога морамо бити свесни. И мене то непријатељство, разне резолуције мотивише да што више радим и можда, некоме може деловати сулудо, још учим.

Каже да ништа посебно не треба ни да добије, изузев као и сви остали људи који раде нормално колико могу и доприносе. И они који ураде нешто изузетно у области којом се баве не треба да траже чак и да очекују да нешто добију.

- Јер, Тесла је рекао да је човек створен да ради и да се мучи - сматра професор Раденовић. - Добио сам од природе склоност према математици, склоност да утичем на поправку света, да волим људе и да разумем шта нама у Србији значе Београд на води, нови путеви и аеродроми, научно-истраживачки паркови.

Foto: Фото: Д. Миловановић

POGLEDAJ GALERIJU

Као најбоље потезе власти Раденовић наводи све оно што је изграђено и ентузијазам са којим се то ради.

- Жеља за изградњом земље у много аспеката, не јењава. Има се утисак да се та жеља повећава, утемељује. Имам лични осећај да што су притисци и тешкоће споља веће да земља јача. И то ме радује. Пошто ми године иду, могу да кажем да сам сада миран, мирнији. Као што је Десанка Максимовић једном пред крај живота написала песму: "Сад сам мирна".

Улазак у политику га је коштао и неких пријатељстава. Избрисали су га из именика. Не очајава јер су  показали да нису ни били прави. Има и оних који су га се сетили тек кад је постао народни посланик. Као код Нушића ређали су се захтеви - посао за сина, снају, боље радно место..Каже да га стално разочарава да заслепљеност материјалним код људи. Али, не замера јер, једноставно то разуме као својство појединаца. Сматра да код нас не постоји права опозиција, каква би требала да буде по дефиницији.

- То је политичка групација која је конкурисала на изборима добила од државе материјална средства за кампању, али није освојила довољно гласова да би могла да формира власт самостално или са другом странком - објашњава наш саговорник. - Она треба да коригује власт својим предлозима и да буде државотворна, можда чак и више од власти. Јер, власт може да се опусти ако је огромна, па да превиди неки државни интерес. Наша опозиција не задовољава ту дефиницију. Они су у ствари једна удружена група, за политику јако неспремних људи, и ако су међу њима поједини и званично високо образовани.

По оцени професора Раденовића, Србија не заслужује да има такву опозицију. Цитира нашег познатог адвоката, како каже мудрог и доброг човека Тому Филу: "Парламентаризам представља, сучељавање идеја. Код наше опозиције идеја нема".

Открива да су и талентованији од њега постигли много мање, јер нису имали оно што и он у детињству.

- Дошао сам из скромности. И данас ми одзвањају очеве речи да је најтеже бити добар човек - прича наш прослављени математичар. - Када сам видео свој први цитат у 27. години, нисам полетео, али ми је било драго. Кад се то нагомилавало, остајао сам на земљи. Укочило ме је то, из моје родне Добре воде, подно Радан планине. Лудило је, кад неки узлете, умисле. То је осакаћеност рада њихове сиве масе. Потребна нам је мирноћа.

Професор Раденовић је четири деценије радио са младима. Најпре у 14. београдској гимназији, касније на Природно-математичком факултету у Крагујевцу и од 2000. године на Машинском факултету у Београду. Каже да нема веће среће од рада са младима. Сматра да су реформе образовања потребне, али минималне. По његовом мишљењу није добро што су родитељи у толикој мери укључени у рад школе.

- Најважније је за учитеље и професоре да воле свој посао и имају отклон од материјалног - сматра професор Раденовић. - Плата је редовна. Можда може да буде већа, али је питање да ли треба. Уживао сам док сам радио са студентима, ђацима. Није ми падало на памет, да сам ја од већине способнији, паметнији. То је богатство, када видите младе људе, који су наша будућност. Има људи који не могу са тим да се помире, нека сујета,завидност. Често професор сматра да је он Бог. Треба да му буде већа радост да научи неко дете него сва признања и новац. Знам да је велика већина професора таква.

Наш саговорник наводи да постоји десет педагошких принципа. Један од њих је фронтални рад. Данас већина учитеља и наставника отворе дневник и прозивају, а немају право. То раде, каже, зато што просветне власти не интервенишу. Професор који седне за сто, запише и одмах прозива није, по његовом мишљењу, прави професор. Прекршио је главни педагошки принцип рад са целим разредом.

- Питање је какав бих ја био да сам учио школу по књигама по којима деца данас уче. Тако на пример, данас у Србији деца која иду у први разред уче математику из три књиге, а не знају да читају - сматра професор. - Можда је то у реду јер су дошле нове генерације образованих људи и тако сматрају да треба. Ја не могу да се сетим у ком сам разреду добио било коју књигу из математике. Али, то подстицање од стране наставника, учитеља је било као штапом и канапом, али кључно.

Мишљења је да је, некада, много боље да ђаци немају књигу, а имају игру. Јер, када је дете први, други разред основне школе не зна добро да чита, али циљ је да зна да се добро оријентише, напред-назад, лево-десно, горе-доле, веће-мање, да узме обичан метар и измери дужину собе.

- Не желим да критикујем јер долазе нова времена, нове генерације окренуте првенствено материјалном, а мање или скоро никако духовном - наводи наш саговорник.

Раденовић каже да студенти такође треба да руше концепт припремљеног предавања и да га својим питањима оживе.

- Нема веће радости од тога кад они предавачу пронађу грешку, када се створи интеракција на часу. То и њих и професора чини бољим људима - сматра Раденовић. - Мене је математика учинила добрим, бољим човеком, то осећам. Учинила ме је да многе ствари разумем. Да немам сујету, завист и халапљивост, то ми је математика дала.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације