СИСТЕМ БРИНЕ, АЛИ НИСУ СВИ ЗБРИНУТИ: Око 23.000 младих са сметњама у развоју укључено у образовни систем уз многе изазове

У бази Регистра деце са сметњама у развоју у Србији је до краја марта ове године евидентирано 3.418 деце до 18 година, од чега су њих 1.666 деца са дијагнозама поремећаја из спектра аутизма, подаци су Института за јавно здравље "Др Милан Јовановић Батут".

Foto: Printskrin Facebook

Са овим поремећајима здравља већи је број дечака (1.330) него девојчица (336). Како у "Батуту" кажу, циљ прикупљања података јесте увид у податке о оболелима и новооболелима од овог поремећаја здравља, по полу, узрасту, процени њихове функционалности и другим карактеристикама. Подаци Регистра омогућавају израду превентивних програма и стратегија, планирање здравствене заштите, спровођење епидемиолошких и клиничких истраживања...

То кажу подаци "Батута", а подаци републичког завода за статистику показују да ову школску годину похађа 3.179 ђака у 51 специјалној школи, а да је прошле године редовну наставу према индивидуалном образовном плану (ИОП) похађало њих 20.243.Дакле, више од 23.000 деце са сметњама у развоју укључено је преко инклузије у школски систем.

Изазови са којима се срећу ова деца, њихови родитељи, али и цео разред ако је у питању редовна школа, и после 15 година од увођења инклузије - велики су. Како наводе родитељи, највећи проблем је недостатак личних пратилаца и педагошких асистената, необученост кадрова, често и неразумевање окружења. Стручњаци апострофирају и жељу родитеља да дете похађа редовну наставу чак и када је то за њега оптерећење. Такође, многа места немају специјалне школе, па родитељи или свакодневно морају да воде малишане у други град, на наставу, или да их, чак и када то можда не би хтели, укључују у редовну у свом месту.

Истраживање "Педагошки асистент за мене", које је спровело Удружење за подршку особама са аутизмом "Маслачак" из Сомбора међу родитељима деце са сметњама у развоју и наставним особљем, показало је да је 96 одсто наставника имало искуство у раду са учеником који има развојне сметње.

Две трећине наставника верује да има основне вештине, знање и компетенције за рад са тим ђацима, док само трећина признаје да су им знање и вештине оскудни. С друге стране, 55 одсто родитеља процењује да се наставници у раду са овом децом не ангажују довољно, махом због недостатка стручне педагошке и индивидуалне подршке (53 одсто испитаника), недостатка вештина и знања (19 одсто), незаинтересованости школе (16 одсто), или зато што у одељењу има велики број ученика, па наставници имају мало времена за рад са дететом са сметњама (12 одсто).

Foto: Printskrin Youtube

Наташа Селић Станковић, директорка основне школе "Антун Скала", која има 96 ученика, углавном из спектра аутизма, објашњава од чега зависи хоће ли дете са сметњама у развоју ићи у редовну школу или у специјалну.

- Избор школе зависи од одлуке родитеља. Ако одабере редовну школу, а постоји потреба за додатном подршком, детету се обезбеђује образовање по ИОП 1 или ИОП 2. Без обзира у којој је школи, за ИОП 2 родитељ подноси захтев Интерресорној комисији и она даје мишљење, као и за све потребне нивое подршке из социјалног и здравственог домена. За упис у школу за образовање ученика са сметњама у развоју неопходно је да се достави мишљење Интерресорне комисије, на захтев родитеља, а то подразумева образовање по ИОП 2, пошто се и у овим установама реализује редован план и програм - каже наша саговорница.

На примедбу да поједини родитељи тврде како се на њих, нарочито у мањим срединама, врши притисак да деца иду у специјалну школу, она одговара да је најчешће обрнуто, јер у мањим срединама често не постоје тзв. специјалне школе. Оне су углавном лоциране у већим градовима.

- Аутизам подразумева низ специфичности и потешкоће се манифестују у различитим областима функционисања, могу бити лакшег или тежег степена. Одређеној деци је неопходна подршка и свакодневни дефектолошки рад: корективно стимулативни, третмани логопеда, третмани у сензорној соби, рад у мањим групама, примена асистивне технологије од стручних лица и прилагођених материјала. Од тога зависи за коју школу ће се родитељи определити. Деца са мање израженим симптомима се чешће уписују у редовну, али и они захтевају подршку и прилагођавања - додаје.

Онима са сложеним сметњама потребна је континуирана индивидуална подршка, а наставници морају да познају методе и стилове учења и стално унапређују своје стручне компетенције.

- Постоје проблеми у редовним школама које не располажу свим потребним ресурсима за адекватну подршку ђацима са развојним тешкоћама. Због превеликог броја ученика у одељењу, којима такође треба омогућити квалитетно образовање, наставници често не могу довољно пажње да посвете ученицима који то захтевају. Често су оптерећени и реализацијом наставних садржаја са стриктно одређеним бројем часова за наставну јединицу. За разлику од школа за образовање ученика са сметњама у развоју, где је број ђака по одељењу ограничен на шест и где се уз индивидуалну наставу, примену прилагођеног наставног материјала и асистивне технологије обезбеђује већи степен подршке - закључује Наташа Селић Станковић.

Foto: Printskrin Youtube

Данијела Нешовић, потпредседник УО Савеза удружења Србије за помоћ особама са аутизмом, објашњава разлику између педагошког асистента и персоналног, односно личног пратиоца:

- Педагошки асистент је подршка у настави и ђацима са сметњама и наставницима у прављењу и примени ИОП. Лични пратилац је ту да допрати дете до школе и врати га, буде са њим на одмору. Први се финансира из просветног, други из буџета за социјалну политику. Лични пратиоци су у много случајева баш родитељи, што је, по мом мишљењу погрешно, јер дете не би требало увек да буде усмерено на родитеља.

Наша саговорница каже да неке локалне самоуправе обезбеђују довољан број личних пратилаца, као што је нпр. Суботица, а друге их имају премало, попут Крагујевца - само 25. Педагошких асистената, пак, нема.

- Дешава се да за децу нпр. са аутизмом не може да се пронађе адекватна терапија, па да их у пракси избацују и из специјалне школе. Онда су усмерена само на породицу, без шанси за социјализацију. Заговорник сам тога да у школама имају што више рекреативних садржаја и да се тако ослобађају вишка енергије, а не само да их кљукамо лековима. Специјалне школе су укључене у систем образовања и ђаци су практично у њему до 18 година. Према старим прописима, били су укључени до 25. Овако, после пунолетства постају невидљиви за систем. Особама са аутизмом потребно је што више услуга из области социјалне заштите: дневни боравци и предах смештај, у који могу да оду викендом или кад родитељи морају у болницу - примећује Нешовић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације