ЕВРОПА ЈЕ ОДЛУЧИЛА - КРАЉ МОРА ДА УМРЕ Убиство Александра Карађорђевића: Први пуцњи Другог светског рата

СAMO неколико месеци после успостављања краљевске диктатуре у Југославији, 6. јануара 1929, започела је глобална економска криза.

Краљ Александар на палуби разарача „Дубровник“, Извори фотографија у "Историјском додатку" Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија, ТВ Хепи – принтскрин (видео)...

Она је пореметила односе у Европи и помогла успон нациста у Немачкој. Промене у Немачкој, упркос свим заклињањима њеног Фирера у мир, представљале су од почетка велики изазов француској политици. Јуна 1934. министар спољних послова Француске, њен предратни премијер Луј Барту посетио је Београд.

Југословенске власти су се прибојавале да француски предлози за помирење Југославије и Италије за циљ имају спречавање Италије да ступи у савез с Немачком, а за цену болне уступке најслабије од наведених држава. Најављена је узвратна посета југословенског суверена Француској.

Управо у то време краљ Александар се изгледа спремао да после недавне обнове уставности постигне споразум с Хрватима. Можда је на помолу била федерализација државе. Краљеви биографи су у тим намерама видели разлог његове посете најважнијим градовима у некадашњој Србији, где се, сасвим неуобичајено, обраћао окупљеном народу.

Преговоре с Радићевим наследником на челу ХСС-а Влатком Мачеком, који је у то време био у затвору, краљ је водио преко посредника. Верује се да су ови разговори давали наду у успех будућег компромиса.

КРАЉЕВСКА диктатура није решила проблеме. Идеологија интегралног југословенства није се примила, осим у деловима елите. Укидање вишестраначја само је осамило краља и прекинуло његове везе са српским народом, чак и оним његовим деловима који су живели у областима централне Србије, традиционално оданим Карађорђевићима. Спољнополитички успеси релативизовани су новим успоном Немачке и неспремношћу Француске да стане иза наклоњених јој регионалних савеза. После атентата у Скупштини, екстремна, националистичка и клерикална франковачка опозиција у Хрватској додатно се радикализовала. Њихов вођа Анте Павелић отишао је у Италију. Тамо је, под заштитом фашистичког режима, настао усташки покрет. Одраније шовинистички и расистички, они су у то време постали фашисти. Намера усташа била је да уз помоћ Италије и Немачке униште Југославију и створе велику хрватску државу у којој би окупили све југословенске земље Аустроугарске, осим Словеније и Баната. Намера им је била да у тим крајевима искорене Србе.

* * * * * * * * * *

О припремама за атентат знало се и у Београду и у Паризу

КРАЈЕМ 1933. двојица усташких убица Петар Ореб и Иван Херничић покушали су да изврше атентат на краља у Загребу. Завери је у траг ушла полиција и ухапсила учеснике пре него што су ступили у акцију.

Бивало је извесно да читава држава зависи од једне личности - њеног монарха. Од 1929. у Италији и Мађарској деловала је организована усташка емиграција. У римском хотелу "Континентал", августа 1934. године, усташе и вмровци донели су одлуку да буде извршен атентат на југословенског краља. Карађорђевићева службена посета Француској, октобра исте године, препозната је као одлична прилика за убиство. У групи атентатора били су Величко Керин (под лажним именом Владо Черноземски), Мијо Краљ, Иван Рајић и Звонимир Поспишил. Убица од кова, Керин је презиме изабрао како би указао да непријатеље шаље под "црну земљу". Керин и Рајић требало је да атентат изврше у Марсељу, а уколико они не успеју, Поспишил и Краљ би нови покушај извели у Паризу.

Краљ Александар и Луј Барту, Извори фотографија у "Историјском додатку" Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија, ТВ Хепи – принтскрин (видео)...

Величко Димитров Керин био је Бугарин, рођен 1897. Члан ВМРО-а, револуционарне организације која је терористичким путем настојала да присаједини Бугарској Вардарску и Егејску Македонију. Керин је припадао и усташком покрету. У родној Бугарској осуђен је у одсуству за убиство народног посланика Хаџи Димова и публицисте Наума Томалевског.

Имао је велики број лажних идентитета, међу којима и Рудолф Сук, Петер Келемен, Стјепан Димитров, Владимир Георгијев Черноземски.

Пиштољи за атентат набављени су у Трсту. Купила их је Плава дама Стана, супруга Антуна Године, криминалца који је неко време живео у Сједињеним Државама и сарађивао са самим Ал Капонеом. Аутоматски пиштољи 7,63 мм "маузер-вестингер" наручени су у Оберндорфу још августа 1932. Плава дама је оружје пренела у Француску у свом коферу.

Брачни пар Година је у Паризу сачекао остале атентаторе. Керин, Мијо Краљ, Поспишил и Рајић су се десет дана пре атентата срели у Цириху, а у Лозани су покушали да заметну све трагове и наставили пут ка Паризу. Поспишил и Рајић отпутовали су за Париз, а Керин и Краљ за Марсељ.

О ПРИПРЕМАМА за атентат знало се седмицама пре његовог извршења. Поред југословенске полиције, и локални префект Буш ди Рон Пјер Жуандо предложио је да Александар на француско тло ступи било где, само не у Марсељу. Званична подршка овом предлогу је ускраћена, а његови захтеви да југословенски гост марсељским улицама путује у затвореним колима уз највеће обезбеђење, одбачен је као "непопуларан".

Краљ Александар и Луј Барту, Извори фотографија у "Историјском додатку" Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија, ТВ Хепи – принтскрин (видео)...

Маршал двора генерал Александар Димитријевић тражио је да обезбеђење у Марсељу буде појачано. Према предвиђеном протоколу, требало је да са обе стране улица, на великом међусобном растојању, стоје полицајци. Малобројни, требало је још да грађанству буду окренути леђима и гледају ка улици и долазећој колони аутомобила. Из поворке је искључено и четрнаест полицајаца који су имали задатак да окружују возило у којем су се возили југословенски краљ и француски министар. Ауто намењен за краља и Бартуа био је црни "делаж дм". Аутомобил је целом дужином имао широку платформу (папучу), а задње седиште, где су седели краљ и његов домаћин, било је отворено.

Да је безбедност слаба, били су сагласни и надлежни Французи, укључујући министра Бартуа, и њихови гости. Ипак, из неких разлога, верује се популистичких, ништа није промењено. Краљ Александар је после упозорен на могући атентат и предложено му је да возом продужи за Париз, без задржавања у Марсељу. Он је ове предлоге одбио тврдњом да је касно за промену протокола, а одбио је и предлог свог собара да испод парадне адмиралске униформе обуче панцирну кошуљу. Краљ је, наводно, приметио и како је уторак дан "зле среће", али и даље ништа није предузео.

* * * * * * * * * *

Разјарени народ линчује Александровог убицу

ЈУГОСЛОВЕНСКИ разарач "Дубровник" је коначно у уторак 9. октобра 1934, око 14 часова, упловио у марсељску луку. Југословенског суверена дочекали су министри Жан-Луј Барту и Франсоа Пјетри, генерал Алфонс Жорж и други француски званичници.

Насупрот Карађорђевићу и Бартуу, наспрам задњег десног седишта "делажа дм" сео је генерал Жорж. На челу свечане колоне ишла су осамнаесторица коњаника припадника републиканске гарде. Бокови аутомобила нису били обезбеђивани. Нешто испред, с леве стране аутомобила, јахао је потпуковник Пјер-Анри Пиоле, а са десне командант гарде, потпуковник Пол Вигору. Процењено је да се аутомобил кретао брзином од четири километра на сат - мало брже од метра у секунди.

Свега двадесет минута након доласка у Марсељ, колона је стигла до Берзанског трга. Тамо је чекао Величко Керин, наоружан аутоматским "маузером", "валтером ПП" и италијанском ручном бомбом. У згодном часу атентатор је истрчао из мноштва, пришао аутомобилу, скочио на папучицу кола и почео да пуца из "маузера". Краљ је погођен три пута, четири куршума погодила су генерала Жоржа, а Луј Барту је рањен у леву руку. Један жандарм покушао је да заустави атентатора и отме му оружје, али је успео да дохвати само резервни оквир. Полицајац који је похитао ка Керину хицем из "маузера" смртно је рањен у груди.

Француски пуковник Жил Пиоле, Извори фотографија у "Историјском додатку" Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија, ТВ Хепи – принтскрин (видео)...

Коначно, потпуковник Пиоле дојахао је до атентатора и пешадијским мачем му задао неколико удараца. Керин је тада погођен из полицијског револвера у главу и слабину.

Палог убицу зграбила је разјарена светина и линчовала га.

КРАЉ АЛЕКСАНДАР је превезен у оближњу префектуру. Тамо су лекари установили смрт.

Генерал Жорж пребачен је у војну болницу и успешно оперисан. Барту је, међутим, одбио помоћ жандарма и таксијем се пребацио до болнице "Отел Дије" на тргу Калвер. До тада је изгубио много крви, услед чега је умро.

Керин је у бегу и агонији насталој од ударца сабље, те метака који су га погодили, наставио неко време рафално да пуца из "маузера". Француски полицајци су пуцали са свих страна. Настала је пометња. Погинуло је још пет и рањено седам особа.

Други атентатор Мијо Краљ стајао је међу светом испред зграде Берзе. Одатле се вратио у "Екс ан Прованс" и у хотелској соби сакрио преостало оружје. У Фонтенблоу је успео да умакне полицајцима након легитимисања, крио се у околним шумама до 15. октобра, када је ухапшен у Милану. Код њега је пронађена ручна граната. Тврдио је да је пиштољ изгубио у шуми.

Рајић и Поспишил су одмах по атентату покушали да из Париза отпутују у Швајцарску. Затечени с лажним документима, ухапшени су већ сутрадан. Убрзо су признали да су оружје сакрили у гардероби париске станице Сен Лазар.

Један од стручњака који су вештачили оружје на суђењу тврдио је да зрно калибра 11 мм, пронађено у спуштеном крову кола, "свакако није повредило Бартуа". Четрдесет година након атентата архивска грађа показала је како је Бартуа усмртило зрно 8 мм, испаљено из револвера "М1892". Био је то, заправо, службени револвер неког од припадника француске полиције. Но, с обзиром на природу министрове ране, он је вероватно постао случајна жртва унакрсне ватре.

* * * * * * * * * *

Суђење атентаторима се претворило у фарсу

УБИСТВО краља Александра било је велики ударац за југословенску државу. У процесу промена она је потпуно зависила од краљевог ауторитета и власти. Његов најстарији син принц Петар имао је свега једанаест година и био је на школовању у Великој Британији.

Према тестаментарној поруци, која је убрзо пронађена, краљевску власт је до престолонаследниковог пунолетства септембра 1941. требало да врши трочлано намесништво на челу са кнезом Павлом, краљевим братом од стрица.

Убица Владо Черноземски , у средини, Извори фотографија у "Историјском додатку" Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија, ТВ Хепи – принтскрин (видео)...

У земљи је краљево тело дочекао ожалошћени народ. Манифестације жалости на путу од Сплита преко Загреба до Београда, Младеновца и Тополе биле су искрене и изузетно велике. У Загребу је краљев одар обишло око 200.000 људи, у Београду га је на железничкој станици дочекало 100.000. Верује се да је укупно око 600.000 грађана Југославије (четири одсто укупног становништва) учествовало у различитим фазама погребних манифестација. На многим местима људи су клечали уз пругу док је пролазио воз са убијеним краљем. На путу ка цркви на Опленцу ковчег с телом убијеног монарха носили су угледни сељаци, са гуњевима окренутим наопако у знак жалости.

Сахрани су присуствовали председник Француске Републике Лебрен, војвода од Јорка, председник немачког Рајхстага Херман Геринг... На венцу који је Геринг донео био је натпис "јуначком непријатељу". Занимљив је детаљ да су се из Београда возом у своје земље заједно вратили Геринг и маршал Петен, јунак Првог светског рата и каснији колаборационистички шеф марионетске, пронацистичке француске државе са седиштем у бањи Виши.

Кнез Павле, краљица Марија и краљ Петар II дочекују краљеве посмртне остатке, Извори фотографија у "Историјском додатку" Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија, ТВ Хепи – принтскрин (видео)...

ФРАНЦУСКА полиција успела је да ухапси све учеснике у атентату. Доказано је да су атентат договорили и испланирали Анте Павелић и вођа ВМРО-а Иван Ванчо Михајлов. На састанку је присуствовао и припадник италијанске тајне службе. На челу организације атентата био је Еуген Дидо Кватерник, касније први човек Усташке надзорне службе - хрватског Гестапоа - који ће контролисати и систем концентрационих логора у Независној Држави Хрватској.

Атентатори су обучавани у Мађарској, у логорима "Јанка Пуста" и "Нађ Књижа", под заштитом мађарских власти.

Народ је пао на колена ..., Извори фотографија у "Историјском додатку" Профимедија, Архив Југославије, Музеј Југославије, Архив Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија, ТВ Хепи – принтскрин (видео)...

Ипак, истрага је заустављена на Анти Павелићу и Ванчи Михајлову, чије је изручење захтевано. Италија је одбила екстрадицију. Павелић је неко време држан у затвору, а усташка организација је формално распуштена.

Југославија је, вероватно под притиском Француске, за организацију атентата оптуживала само Мађарску, која је распустила логоре за обуку и одбацивала сваку кривицу.

Суђење атентаторима претворило се у фарсу. Под утицајем Римокатоличке цркве оптуженици су представљени као јунаци. У држави која је гиљотинирала убице све до осамдесетих година 20. века, осуђени су на доживотне робије, али су их 1940. ослободили нацисти.

Препоручујемо

Друштво

0 16

ДРЖАВНИ УДАР СПАСАВА ЗЕМЉУ ИЗ ХАОСА: Провоцирање грађанског рата разлог за увођење личног режима

04. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 6

КРАЉ НИЈЕ ДОЗВОЛИО ДА СРБИН ПУЦА НА ХРВАТА: Укидање Устава и распуштање Скупштине да би се сачувала држава

03. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 1

КРАЉ НУДИ СТЈЕПАНУ РАДИЋУ МЕСТО ПРЕДСЕДНИКА ВЛАДЕ: Политичке последице злочина Пунише Рачића у Скупштини

01. 02. 2024. у 07:00

Друштво

0 14

КАДИЋИ ОСВЕТИЛИ СИЛОВАНЕ ДЕВОЈКЕ: Данило Петровић Зеко није наследио господство стрица владике Рада

24. 02. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације