НЕКОМЕ ЦРН, А СРБИМА БЕО КАО СНЕГ: Како је хајдук Ђорђе Петровић постао Карађорђе

НАДИМЦИ историјских личности "по правилу не заслужују посебну расправу".

Надимак Црни Ђорђе добио је уочи Кочине крајине..., Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

Међутим, надимак Ђорђа Петровића заслужује јер је постао саставни део његовог имена и предложак за назив династије која је Србијом владала деценијама. Када и због чега је Ђорђе Петровић добио надимак Црни (или на турском "кара") "није посебно расправљено у српској историографији" (Радомир Ј. Поповић).

Сматра се да се први помен надимка Црни - надимак је добио сигурно пре 1804. године - налази у једном писму земунског свештеника Михаила Пеића од 22. фебруара 1804. године у коме он обавештава митрополита Стратимировића о почетку устанка на чијем челу се налази "неки Церни Ђорђе". Већ 19. марта 1804. године у писму аустријском мајору Митезеру вожд је потписан као Карађорђе.

Димитрије Бантиш Каменски, говорећи о Ђорђевом надимку бележи: "Зову га црнијем не за то што је црномањаст, већ зато, што му је мајка дала то име онда кад је он свог оца убио."

Петар Јокић, Карађорђев пријатељ из младости, заповедник Вождове гарде од 1804. до 1813. године, Милану Ђ. Милићевићу је казивао да је надимак Црни Ђорђе добио уочи Кочине крајине, када је у селу Бајевцу у Ваљевском крају хајдуковао. [...]

Војвода Миленко Стојковић, Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

Лазар Арсенијевић Баталака је, међутим, оставио сведочење које је прихваћено у историографији као најближе истини. Наиме, када се удавала једна његова сестра, Ђорђе јој је поклонио неколико кошница из свог пчелињака - не најбољих. Међутим, мајка Марица их је заменила желећи кћери да да боље кошнице. Карађорђе, срдит због тога, узме једну кошницу "те матери на главу набије" рекавши јој: "Кад више волиш туђој кући него својој, а оно којекуде ето ти нек ти тако буде". У Карађорђевој породици говорило се, вели Баталака, да му је мати тада рекла: "Црни Ђорђе, шта то уради данас са мном", и да је од тада прозван Црним Ђорђем или Карађорђем.

КАРАЂОРЂЕВ саборац и пријатељ Гаја Пантелић, "који је био добро упућен у односе у Карађорђевој породици", потврдио је Баталакину верзију напоменувши да зна њиву где су биле кошнице, где је Карађорђе "натакао трмку [кошницу] на главу матери".

Дакле, надимак Црни Ђорђу Петровићу дала је мајка Марица када јој је у љутњи "набио" кошницу на главу. "Када се тај догађај тачно збио тешко је утврдити.

Кара, то јест Црни - "кои се свагда к имену Ђорђе врховнога вожда Србског придавао" - највероватније је корена ухватио у лето 1804. године, после разговора Карађорђа са Бећир-пашом.

"Јошт нешто нека овде стоји о Црноме, што характеристически принадлежи самоме Карађорђу. Кад је јошт прве године српске буне против дахија 1804. у лето Бећир-паша из Босне од цара послат под Београд дошао да како мир између Срба и дахија учини, да би се то лакше ко концу привело, радило се са посредствовањем и јемствовањем Немаца.

И тога ради прешао је Карађорђе са неколико војвода своји у Земун, куда су и неколико одабрани од стране Турака дошли, а и од стране немачке неки од Двора наређени ту се нашли. У дужем разговору загледа се један од Турака у Карађорђа и видећи га у обичном његовом простом оделу запита: "Та јеси ли ти баш Црни Ђорђе?"

А он одговори: "Ја сам, ја, којекуде, ја сам Црни Ђорђе, коме црн, коме бел. Србима сам бео као снег, а Турцима ћу бити и црњи, ако Бог да, како они раде"." (Јован Хаџић)

* * * * * * * *

Војводе су хтеле да ограниче вождову власт

"КАРАЂОРЂЕ је имао све потребне особине за вођу буне сељачког света код нас. Физички снажан, висок преко два метра, уливао је поштовање већ својом појавом и својим озбиљним понашањем. По природи ћутљив, више је човек од дела него од речи; имао је урођену способност заповедања. Његов напрасити темперамент није трпео непослушност и недисциплину. Овај страх пред њим давао је снагу његовим заповестима и тежину коју обични заповедници у рату стичу само војним прописима и војном дисциплином", објашњавао је историчар, академик Васа Чубриловић карактер српског Вожда.

Од почетка устанка - иако су га свесно "бирали управо зато што су знали да се уме борити и да зна заповедати" - постојала су размимоилажења између војвода, подељеност на оне којима је била ближа Аустрија - старешине пре свега из Западне Србије - и оне који су били проруски опредељени - господари из Источне Србије. Друга линија поделе је била линија лојалности вожду Карађорђу: најважнији угледници устанка на страни Вожда били су: Младен Миловановић, Сима Марковић, Милоје Петровић, Иван Југовић, Михаило Грујовић.

Србија у време Првог српског устанка , Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

Међу најважније старешине које су хтеле да ограниче власт Вожда, које су чиниле опозициони блок убрајали су се: Јаков и прота Матеја Ненадовић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Вујица Вулићевић, поп Лука Лазаревић.

Иако се говорило како би Вождову власт требало ограничити, отвореног противљења Карађорђу није било... Свима је боло очи огромно богатство које је Младен Миловановић гусарском грамзивошћу стекао, као и његова бахатост и осионост у опхођењу и владању.

Чак га је Карађорђе у једном тренутку морао да смени са положаја команданта Београда, али га је опет вратио крајем 1807. године.

На почетку самог устанка, како и Вук каже у свом спису Правитељствујушчи Совјет, била су три центра устанка: шумадијски, где је доминирао Карађорђе, Ваљевска нахија са Ненадовићима и Источна Србија, где су предводници били Миленко Стојковић и Петар Тодоровић Добрњац. Управо њима и Милану Обреновићу је Карађорђево старешинство највише сметало. Вук ће као поднаслов овом свом делу дати: Отимање великаша око власти.

ДРУГИ савременик догађаја Лазар Арсенијевић Баталака за разлику од Вука не тврди да су се Карађорђе и устаничке војводе отимале око власти, да их је карактерисало властољубље, већ да су војводе хтеле да преотму врховну власт Карађорђу коју је задобио већ на самом почетку устанка.

Војвода Петар Добрњац, Фото Музеј Београда, Музеј Србије, Народни музеј, Профимедија и Википедија

Карађорђу је требало времена док је од војног старешине постао и политички старешина.

"Он је", каже Слободан Јовановић, "наилазио на велики отпор код осталих војвода, нарочито код великих војвода у Западној и Источној Србији. Они нису допуштали да Карађорђе шири своју политичку власт ван Шумадије."

Установљење Совјета био је један од првих покушаја ограничавања Карађорђеве власти.

Међутим, "Савет се није смео Карађорђу супротставити ни у чему, а Карађорђе је могао савету заповедати" - чиме је тежио "да савлада своје супарнике". Био је то сукоб између заступника државне идеје и племенског партикуларизма. Совјет је од власти имао само име и у прво време је имао, како је речено, само судске функције. Такође, Вожд му није дозвољавао да из судске искорачи у политичку област.

Ненадовићи, Миленко Стојковић, Петар Тодоровић Добрњац и Милан Обреновић били су намерни да поделе Србију на четири дела, у којима би сам свако газдовао тако да би централну Карађорђеву владу заменила влада војвода, самосталних господара својих области који би проблеме од општег значаја решавали уз договор.

Петар Молер се у једном писму жали Проти Матеји - "сви заповедати би ради а ни један не слушати".

Међутим, у својим намерама нису успели, па су ове војводе тада покушале да уз руску помоћ, помоћ конзула Родофиникина - чијим доласком Савет добија на важности - "обуздају" власт Карађорђа, а нису били далеко ни од помисли да свргну Вожда. "У војвода је било неко самостално осећање које лако долази у људе иза срећних војних дела."        

                                                                                                              (Леополд фон Ранке)

Препоручујемо

Друштво

0 4

НЕФОРМАЛНИ ФОРУМ ИЛИ ГЛОБАЛНА УРОТА: Теорија завере или стварност -Билдербергов кружок утицајних људи

13. 01. 2024. у 07:00

Друштво

0 4

СЛОБОДНА ШТАМПА ПРОТИВ ХУМОРА И САТИРЕ: Скривена истина - алфа-новинари у функцији моћне елите

12. 01. 2024. у 07:00

Друштво

1 16

ИЛУЗИЈЕ О ДЕМОКРАТИЈИ У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ: Симулирана слобода штампе - медији управљају човековим мислима

11. 01. 2024. у 07:00

Друштво

0 2

СУПРОТСТАВИО СЕ САТАНИЗОВАЊУ СРБА: Ко је био немачки новинар и публициста Удо Улфкоте

10. 01. 2024. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације