НАУКА ОРУЂЕ ДРЖАВЕ У СЛУЖБИ НАРОДА - Стојан Новаковић: Најинтелектуалнији српски политичар

ЈЕДАН од најзнаменитијих српских државника и научника Стојан Новаковић рођен је у Шапцу 1842. године. Мало је познато да је по рођењу добио име Коста и да га је носио све до студентских дана.

НАУКА ОРУЂЕ ДРЖАВЕ У СЛУЖБИ НАРОДА - Стојан Новаковић: Најинтелектуалнији српски политичар

Стојан Новаковић, Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

Његов отац, иначе шабачки столар, није жалио своју уштеђевину да ишколује сина јединца. Бриљантна ђачка, а потом научничка и државничка синовљева каријера, дала је оцу за право. Стари мајстор Новаковић се очито разумео и у људски, а не само у свој занатски материјал.

Током студија на Лицеју у Београду постао је један од најватренијих поклоника Ђуре Даничића, а колики је био Даничићев утицај на свог врлог ђака, довољно показује и то што је већ одрасли Новаковић на предлог свога професора спремно променио своје крштено име Коста у Стојан, под којим ће постати познат и остати заувек забележен у историји српског народа.

Раритетан по много чему, Стојан Новаковић ће то бити и по томе што је био први српски великан науке и политике који је имао само домаће образовање и својим примером показати да и оно већ тада и те како може да вреди. Пре њега, сви угледници српске науке и политике су редом били што немачки, што руски, што француски ђаци. Новаковићев пример ће охрабрити све оне који су веровали у снагу домаћег знања и ума и разбити мит да нема школованог човека ако није своје школовање спровео у иностранству.

Од завршетка Лицеја 1863. године започиње незаустављива полувековна државничка и научничка Новаковићева каријера коју је прекинула тек смрт у ратним условима у Нишу 1915. године.

Ђура Даничић, Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

СВЕ ДО ТАДА, овај човек огромне енергије, воље и ерудиције био је непрекидно ангажован на низу разноврсних поља, као филолог, историчар, државник и дипломата, заоравши у тим пољима многе дубоке и широке бразде којима су потом деценијама ходиле и брале плодове његовог рада генерације српских научника и политичара.

Његова радна биографија је колико успешна толико и занимљива. Започео је са службом најпре у Министарству финансија. Био је потом професор у гимназији, па библиотекар, па министар просвете, да би након тога опет био библиотекар. Укупно је био три пута министар просвете, али и министар спољних послова, министар унутрашњих дела, председник владе, посланик у Цариграду, Паризу и Петрограду, па министар председник.

Уз то је био и један од оснивача, у историји веома забележене и често владајуће Напредњачке, у ствари конзервативне странке, и њен неприкосновени лидер после Гарашанинове смрти. Као виспрени уставотворац, просветни реформатор и дипломата са сопственим визијом спољне политике, ударио је мноштво печата у српској новијој политичкој историји.

Као човек посвећен народу и држави Стојан Новаковић је и науку видео као оруђе државе које је искључиво у служби народа и сходно томе је и научну, а поготово историјску истину којој је увек тежио, посматрао као инструмент којим се увек да постићи нешто добро по државу и народ у дневној политици коју је третирао тек као наставак историје, односно као њен будући део.

* * * * * * * * *

Политика и наука као животна судбина

ПОЛИТИКА је била његов живот колико и наука. Без њих није могао, а ни оне без њега. Рецимо, нешто времена пред смрт, већ у осмој деценији живота, веома успешно је предводио српску делегацију која је од 1912. до 1913. године поводом Балканског рата у Лондону преговарала о миру са Турском. Био је поштован и од политичких противника, а не само од својих присталица и по општем мишљењу је био човек који је увек делао тако да буде користан не по своју странку већ по државу.

Један од горостаса српске науке и политике, Стојан Новаковић, сав свој живот је посветио подучавању себе и других помоћу историјских примера. За њега је историја одиста била "учитељица живота". Био је верник науке и безгранично је веровао у њену моћ измене свега у животу појединца и друштва набоље, па чак и у њену моћ измене политике набоље. Имао је само 23 године када је изабран за члана Српског ученог друштва, а 25 када је постао његов секретар. Поред свих државничких обавеза био је један од најактивнијих чланова Српске краљевске академије и доцније њен председник, као и члан ЈАЗУ. Написао је преко 50 књига и око 400 мањих радова. Веома је уважаван у иностранству као научник, још за свог живота. Такође, што је зацело код Срба тешко постићи, и у сопственој земљи сматран је за живота једним од најумнијих и најспособнијих људи свога времена.

Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

Потписници лондонског мира 1913, Стојан Новаковић седи први слева

Ширина и утицај његовог научног и политичког ангажмана су учинили да постане један од стубова националног препорода Србије крајем 19. и почетком 20. века.

Као верник науке, али и рационални политичар Стојан Новаковић није сасвим одрицао вредност снази оружја, али је далеко више веровао у снагу духа. Био је убеђен да се ослобођење и уједињење српског народа најпре може постићи "бестелесним силама" културне и уопште духовне интеграције.

ЈЕДИНСТВЕНА култура, просвета и црква су по њему предуслови за стварање јединствене државе. Чак и један исти народ који ово не постигне, а камоли разнородни, пророкује Новаковић, неће моћи постићи истинско политичко јединство нити осигурати трајност државне заједнице, ма како она војнички добро устројена била.

Као и већина младих учених Срба тога доба и Стојан Новаковић је био испрва занет идејама славенофилства и јужнословенског уједињења, посебно уједињења Срба и Бугара у једну државу, да би се врло брзо и зацело брже од многих других, још у Лицеју отрезнио од славенофилства које је у том времену требало да осигура доминацију Руса над Србима и другим малим словенским народима, а потом се охладио и од чежње за уједињењем Бугара и Срба. Увиђајући грубу политичку реалност на Балкану, а посебно бугарске спољнополитичке претензије према српским територијама, у великој мери је одступио од тих идеја, заправо модификујући политичке идеале своје ране младости од немогућих у могуће, да би као државник претварао могуће у стварно. Његови зрели политички идеали су постали снажна национална држава која иде својим путем, користећи најбоља европска искуства, ослонац у спољној политици на ону велику силу која има интерес да помогне Србији, а притом јој не угрожава суверенитет, те решавање међудржавних територијалних спорова на Балкану договорима и споразумима који неће полазити од потпуног поштовања ни историјског ни етничког принципа већ "принципа баланса" који је значио узајамно уважавање снаге других.

* * * * * * * * *

Национална историја треба да служи ослобођењу

ЈЕДИНИ излаз из балканског сталног ратног кошмара била је по Новаковићу "или деоба или савез", при чему је деобу спорних територија видео као плод не рата већ "праведне расправе целокупног балканског питања", а савез као федерацију до тада једних на другу устремљених балканских држава.

То се пре свега односило на Бугарску, Грчку и Србију, развалине три негдашња царства васкрсла у мајушним државама које се неосновано понашају и прете другима као да су опет царства иако то нису. Заправо, уочава Новаковић, свест о некадашњој слави и снази која је вековима служила за голи опстанак народа под тиранима се у новом добу трансформисала у сметњу даљем развоју тих народа и њихових држава. Сасвим у складу са тим он и славну српску средњовековну историју сматра корисном по одржање континуитета свести Срба о нужности имања сопствене државе само до Првог српског устанка 1804. године. Након тога она губи, по Новаковићу, употребну вредност у даљем развоју државе. Национална историја треба да служи ослобођењу, а уједињењу народа треба да послуже европска историја и њени примери успешног стварања великих нација и моћних националних држава. Пред крај живота Новаковић чак инсистира да је коришћење националне историје у сврхе развијања свести о уједињењу Срба погрешно јер су историјске прилике створиле различите типове Срба у Хрватској, Војводини, Босни и Херцеговини, Црној Гори и другим деловима Балкана.

Стојан Новаковић и Мирослав Спалајковић, Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

Зато је по њему потребно најпре створити заједничку националну политику на европским, као општеприхватљивим вредностима, а не наметати ма чији локализам другима, посебно на плану културе, јер сваки локални образац који се намеће другима као општи пре рађа отпор него уједињење.

КАО ИЗВАНРЕДНИ просветни реформатор у својој средини Стојан Новаковић је веома добро умео да оцени моћ просветног утицаја и хомогенизације народа помоћу просвете, али само оне која не тлачи већ "радује" својим садржајима.

И у унутрашњој политици Стојан Новаковић је био велики мајстор баланса. Његова уставотворна решења која су фаворизовала функцију сената као горњег дома парламента, заправо нису била тек пуки елитизам и начин да се најбогатији и најугледнији нађу заувек у позицији велике политичке моћи, како су му противници његових уставних реформи пребацивали. Стојан Новаковић је хтео много више од тога, желео је да створи инструмент баланса између осионог краља који је стално тежио државним ударима и осиљених политичких партија и њихових вођа који су уместо плурализма спроводили пуки вишепартизам. Историја му је дала за право. Краљ је страдао од државаног удара, а странке саме од себе. Тиме се потврдила омиљена Новаковићева узречица да нигде као у политици не долази до изражаја исправност изреке да ко год што чини, себи чини.

У спољној политици је направио заокрет од аустрофилства ка савезништву са Русијом доследно свом принципу сарадње са оним великим силама од којих Србија има више користи него штете, будући да од сваке велике силе долази увек уз помоћ и нека невоља. У души је до краја остао европејац који жуди да цивилизацијски уздигне свој народ и државу на ниво најспросвећенијих народа Европе. Као што знамо, жеља му је остала неиспуњена.

Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

РЕФОРМА СРПСКОГ ОБРАЗОВАЊА

Стојан Новаковић је био један од најугледнијих српских државника, дипломата и научника на размеђу 19. и 20. века. У четири наврата је обављао дужност министра просвете и црквених дела Кнежевине, осносно Краљевине Србије када су извршене највеће реформе српског образовања и отпочета модернизација просвете. Његовом иницијативом и заслугом, између осталог, уведена је општа обавезна, шесторазредна основна школа за децу која не иду у гимназије или стручне школе, извршена реформа наставног плана, тј. донети нови нааставни планови за ниже и више разреде основне школе, за Вишу женску школи, гимназије, полугимназије, реалке и учитељске школе, повећане плате учитеља и професора. Новаковић је дао значајан допринос и развоју Велике школе, чији је професор био. Његов идеал је био модерни универзитет изграђен по угледу на европске. Као министар просвете био је творац двадесет три просветна закона који су усвојени између 1873. и 1883. године. Неки од најважнијих закона су били: Закон о основним школама, Предлог Закона о модернизацији школа, измене и допуне у Закону о устројству гимназија, Измене и допуне Закона о устројству Велике школе. Његовим залагањем донето је и 38 просветних расписа, девет наредби, 12 правила, а усвојено је и шест нових наставних планова.

ДИПЛОМАТСКЕ ВЕШТИНЕ

Први дипломатски ангажман добија у Цариграду, где одлази октобра 1886. године. Током наредних шест година склапа више успешних договора са турским властима, пре свега на пољу образовања и културе, али и привреде кроз отварање железничког саобраћаја са Турском. Циљ његове ужурбане дипломатске активности био је само један - побољшање положаја српског живља на теориторији некадашње Старе Србије, односно делова Косова и Метохије, Албаније и Македоније. Идеје о националном буђењу и уједињавању нације, које је гајио још од гимназијски дана, почеле су да се остварују управо захваљујући и његовом напору. Сматрао је да су "књига и перо" најбољи начин да се бори за очување српства. У овоме је вишеструко успео, те се 1892. године враћа у Београд и посвећује унутрашњој политици.

Мирослављево јеванђеље, Фото Историјски музеј Београда, Историјски музеј Србије, Архив Србије, Архив Београда, Архив Неготина, Завод за заштиту споменика и Википедија

ОТКРИВАЊЕ МИРОСЛАВЉЕВОГ ЈЕВАНЂЕЉА

"СРПСКУ граматику" за II разред гимназије издаје 1869. године и она ће наредних педесет година остати у употреби као званични уџбеник готово у неизмењеном облику. Исте године прелази на место библиотекара и управника Народне библиотеке, где налази плодно тло за свој марљиви истраживачки рад. Прикупљајући и истражујући књижевну грађу, наилази и на необични ћирилични документ из XII века, и назива га данашњим именом - Мирослављево јеванђеље. Са места управника успева да се избори и за бољи положај Народне библиотеке, доношењем прописа којим су издавачи били дужни да обезбеде три примерка сваког свог издања за потребе библиотеке, а ради и на оснивању и помагању школских и народних библиотека у другим деловима Србије

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)

ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.

20. 12. 2024. у 17:07

Коментари (0)

РУСИЈА ЈЕ ЗГРОЖЕНА: Ова девојка је шокирала све понашањем на Светском првенству, а њена земља је сад повукла невероватан потез