СТИГЛА ПРАВДА ЗЛОТВОРА ИЗ РОМАНА: Трагом приче о зверствима у некашњем Босанском Броду и Сијековцу, описаним у недавно награђеној књизи

СВЕГА два-три дана пошто је Стево Грабовац добио "Нинову" награду за роман "Послије забаве", у ком је, између осталог описао монструозне злочине у Броду и селу Сијековац, до Борачке организације Брод, према речима председника Зорана Видића, стигла је информација како је у Шведској наводно ухапшен Нијаз Чаушевић Медо, командир интервентног вода, који је био подршка снагама ХОС, окривљеним за злочине у Сијековцу.

ФОТО: Борачко удружење Брод

Према писању медија, Медо је после рата пребегао у Хрватску,где је до 2007. био у Хрватској војсци, када је пензионисан. Окружно тужилаштво у Добоју потврдило је 2020. да је Државно одвјетништво Републике Хрватске (ДОРХ) преузело његов случај, а хрватски медији две године касније објављују да је Чаушевићева породица пријавила његов нестанак.

Медо је средином двехиљадитих очигледно покушао да тргује својим статусом, када је схватио да је оптужен за ратне злочине у БиХ, па је понудио информацију о масовној гробници ромске деце, убијене у мају 1992. код Сијековца. Према његовим тадашњим тврдњама, побили су их припадници Хрватске војске, по наредби неких хрватских генерала, међу којима је био и Aнте Пркачин. Помињала се и трговина органима. Чаушевић је, наводно, нудио и видео-доказе о злочинима над Србима и Ромима, али, пошто се није нагодио, исказ је касније повукао и негирао.

О злочину је Стево Грабовац у интервјуу за "Новости" рекао:

- Тада је побијено најмање двадесеторо ромске деце, иако има индиција да постоји још неколико масовних гробница на другим локацијама. Деца су побијена ради трговине органима. Тако су показала прва истраживања након проналаска масовне гробнице. Дакле, сам злочин, иако се десио у рату, нема конкретне везе са ратом, реч је о простој заради.

Наредба о привођењу женаFoto: ФОТО: Борачко удружење Брод

POGLEDAJ GALERIJU

О Сијековцу и Броду по правилу се прича само 26. марта, када се обележава годишњица првог масовног злочина у БиХ. Шта се заиста дешавало тих неколико месеци 1992. мало ко зна, а процесуираних за злочине готово да нема. Према речима историчара Георгија Вулића, пред почетак рата Сијековац и општина Босански Брод били су етнички измешани. Осим Срба, Хрвата и Бошњака, био је и значајан број Југословена.

- Из правца Хрватске упали су припадници Хрватске војске и паравојних јединица ХОС и Збора народне гарде (зенге). у злочину 26. марта убили су девет српских цивила у Сијековцу, огроман број кућа је запаљен, уништена је Црква Огњене Марије. Убијени су припадници породица Зечевић, Милошевић, Трифуновић и Радић. Пред Миљом Зечевић ликвидирали су супруга и два сина. Најмлађа жртва, Драган Милошевић, имао је непуних 18 година. Била је то агресија Хрватске на овај део Посавине, који се налази у БиХ, и можемо рећи да је то незваничан почетак рата. Једина осуђена особа, на 10 година, био је Земир Ковачевић - каже Вулић.

Околина Брода биће до јесени поприште великих злочина. Локално српско становништво затварано је у логоре, а један од њих налазио се у сијековачкој основној школи. Велики логори били су у Дервенти и Броду, а много малих по приватним кућама. Затваране су и целе породице, било је премлаћивања и силовања.

Зоран Видић, председник председништва Борачке организације Брод, наводи да је у самом Броду било седам логора.

- Највећи је био у средњошколском центру "Никола Тесла", затим на стадиону "Полета", у складиштима Робних кућа "Београд" и "Крндије" (грађевинског материјала), у полицијској станици и подрумима општине и суда. Кроз њих је прошло око 2.000 заробљених, не само из Брода и околине, већ и из Дервенте и општине Оџак. Како су се Хрвати повлачили пред Војском Републике Српске приликом успостављања Коридора, тако су са собом водили заробљенике. Део њих је пребачен у Славонски Брод, одакле су размењивани. Они су подвргавани најразличитијим мучењима, а нашли смо и оригиналне наредбе да се особе женског пола држе у подрумима и одводе под принудом њиховим борцима у ровове - каже Видић.

Он помиње и масовне гробнице, од којих је највећа нађена на Градском гробљу у Броду. У њој је покопано 88 тела, а на једном су глава и труп били раздвојени. Идентификована је 41 особа, док су остали и данас Н. Н. И код Рафинерије нафте у Броду ексхумирана је, каже, гробница са осам тела.

- Овде је погинуо и 31 млад војник, припадник ЈНА. Још ни обуку нису прошли. Махом из Сурдулице и Врања - каже Видић.

ФОТО: Приватна архива

Међу онима који су били у логору је и отац писца Стеве Грабовца, Чедо. Писац о томе не прича, иако се ови мотиви појављују у обе његове књиге ("Мулат албино комарац" и "Послије забаве"). Бањалучи песник и власник Антикваријата "Рамајана" Мирослав Гојковић, који је такође живео у Броду, пронашао је Чедино сведочење и објавио га у једној својој колумни, коју нам је доставио.

- У априлу 1992. године хрватско-муслиманска војска им упада у стан и тражи радио-станицу која, наравно, не постоји. Потом га одводе у логор и пребијају месецима на најмонструозније начине, све до августа 1992. године, кад их размењују. У једном тренутку он прича како га из зграде у којој злостављају воде на Саву да га закољу и како јединог трезног међу њима моли да га он убије, да га не мрцваре ови пијани. Недалеко од тог места види и једну одсечену главу. Ноћ је. Пада граната у близини и усташе се разбеже, а онај трезни му каже да бежи. Он оде кући, где га дочекају син и супруга. Међутим, већ сутра опет дођу по њега. И онда још монструознија злостављања - наводи Гојковић.

У то време тринаестогодишњи дечак, Гојковић се сећа и како су, на 150 метара од њега, почели први сукоби у Броду:

- Трећег марта 1992. хрватско-муслиманске снаге довезле су ватрогасни камион и поставиле га на ћошак улица Београдске и Радничке. Одмах се ту појавило и неколико локалних хохштаплера са пушкама. Довезао их је мој комшија кога знам откад сам се родио, у жутој застави 128. Потом је отишао и у наредних пола сата два-три пута је одлазио и поново се враћао са по неколико људи у ауту и сваки пут су из гепека вадили по неколико пушака.Око 200 метара даље, тик пре моста који спаја Босански и Славонски Брод, а тиме и Босну и Хрватску, на ћошку улица Братства и јединства и Ослобођења, налазила се српска барикада, која је постављена 2. марта, јутро након референдума. Неколико месеци пре тога међу Србима се причало како је Славонски Брод пун хрватске војске, која се повукла из Вуковара и других градова по Славонији и како припремају покољ српског становништва. Сви су били наоружани већ од јесени 1991. Запуцало се око 15:15 и тај тренутак сам гледао са удаљености од око 150 метара, са ћошка улица Скопљанске и Београдске. Нас, децу, су одмах послали у подрум код прве комшинице.

У Броду је, додаје, већ владала психоза, јер су од претходног лета по целе ноћи низ Саву долазиле детонације са славонских ратишта, а целог лета и зиме се оглашавале сирене за ваздушне нападе у Славонском Броду. Мост је био затворен и неко време је на њему стајао натпис "забрањен прелазак за псе и Србе".

- Кафићи су већ били подељени на српске и хрватске... Ја сам се са тринаест година плашио црнокошуљаша, моји другари других националности резервиста - прича Гојковић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације